Home Članci Dopis Reformate Vladikama Srpske pravoslavne crkve

Dopis Reformate Vladikama Srpske pravoslavne crkve

1353
0
SHARE

Pravac, međutim iznad svega suština, odnosa Srpske Pravoslavne Crkve prema Kalvinističkoj Reformatskoj Hrišćanskoj Crkvi primorava moju savest da objavim orbi et urbi od Vas prikrivenu istinu, kao u ostalom i naš odgovor SPC. Kao paradigmalnu osnovu ću upotrebiti od Srpske Pravoslavne crkvene opštine u Novom Sadu organizovani “Jedanaesti dobrotvornih koncert tradicionalnih crkvava i verskih zajednica.” Svekoliko sam, naravno, svestan teološke i dogmatske okoštalosti Srpske Pravoslavne Crkve obzirom na činjenicu da je ali sama naznaka eventualne svetlosti Hristovog evanđelja u Pravoslavlju eliminisana (zlo)činom ubistva Patrijarha Kirila 1638. godine. U istoj meri sam svestan da Srpska Pravoslavna Crkva, svesna činjenice postojanja u njenom okruženju čistog Hrišćanskog učenja Reformatske Hrišćankse Crkve, kao i da posle omanjeg vremenskog predaha nastavlja da deluje upravo po tačkama sabora održanih u Carigradu, 1638., 1641., 1672. i 1691. godine, odnosno sabora u Kijevu 1640., u Jasi 1642., i u Jerusalimu 1672., kojima su zaveka okamenjene njene ne Hrišćanske doktrine ustanovljavanjem “nepostojanja ikakve potrebe za bilo kakvom reformacijom pravoslavne vere.”
Alas, vladike SPC, vratimo se na pomenutu ekumensku manifestaciju aminovanu lično od njenogog preosveštenstva Vladike Bačkog Irineja Bulovića te mi dopustite da bez okolišanja kristalno pojasnim suštinu problema naših međusobnih odnosa. Dakle initium, fundamentum, et radix problema proističe iz notorne činjenice da mi čvrsto branimo Hrišćansko učenje da smo opravdani milošću samo kroz veru i samo zaslugom Hrista, da je nepogrešivo Sveto Pismo (svih 66. knjga) jedino pisano božansko otkrovenje, da naše spasenje dolazi samo zastupničkim delovanjem Hrista, da smo spašeni Božijeg gneva samo milošću te konačno obzirom da je potvrđeno da je naše spasenje od Boga i da ga je uspostavio Bog stalno proslavljamo samo Božiju slavu. Alas, Vladike SPC, kristalno je dakle jasno da mi Reformati stojimo kao neprobojna barijera heretičkim učenjima Religije koja i u današnjem danu očekuje sledeći vaseljenski sabor na kome će (barem se toliko nadam) ustanoviti da li će se prikloniti Aleksandrijskoj Bibliji (77 knjiga,) ili alternativno Palenstinskoj verziji (66. knjiga); religiji koja se pored Božije Reči podštapa mističnom materijom Svetoga Predanja za koje autoritativno tvredi da predstavlja “Usmeno predavanje učenja Isusa Hrista i događaja jevađelske istorije.” a sve pogrešnom egzogezom Jovana 21:25. Orbi et urbi, Sveto Predanje, koje je po učenju Srpske Pravoslavne Crkve starije od Svetog Pisma, sadrži sledeće jeresi: 1) Kratka izlaganja i formulisanja pravoslavnog verovanja, 2) Učenje o sedam svetih tajni, ka oi činove kako se one vrše, 3) Apostolska pravila (filoque ceteris paribus), 4) Pravila sedam vaseljenskih sabora, 5) Kanone i pravila pomesnih sinoda ili sabora, 6) Pravila o crkvenoj discipline sv. Vasilija Velikog i drugih svetitelja, 7) Spise svetih otaca Crkve, 8) Liturgije i druga crkvena bogosluženja, 9) Žitija hrišćanskih svetitelja i mučenika te konačno 10) Pobožne običaje, značenja i simvole kao izraze pravoslavne vere nade i ljubavi. Da, mi stojimo kao svetionik svima kako se ne bi sapleli u magnovenju Pravoslavnog učenja o spasenju koje grešno uči “Opravdanje se ne daje jednom zauvek, ono ne predstavlja garanciju večnog spasenja nego zavisi od toga, koliko će grehovani ili pobožan biti život čoveka u budućnosti. To ni u kom slučaju nije juridički akt, koji grešnog čoveka pretvara u pravednika.” Alas, Vladike SPC “Čudim se da se tako brzo odvraćate od onoga koji vas je pozvao Hristovom blagodaću, na drugo evanđelje, koje nije drugo evanđelje, nego ima nekih koji vas zbunjuju i žele da izvrnu evađelje o Hristu.” (Galatima 1: 6 – 7); ili da Vas upitam, ne čujete li eho Božijih reči kako ih Jovan prenosi u Otkrovenju 22 : 18 – 19 “Ja svedočim svakome koji sluša reči proroštva knjige ove (Biblije koja sadrži 66. knjiga, op. aut.); Ako ko dometne ovome, Bog će na njega nametnuti muke napisane u knjizi ovoj; I ako ko oduzme od reči knjige proroštva ovoga, Bog će oduzeti njegov deo od Drveta života, i od Grada svetoga, što je napisano u knjizi ovoj.” Vladike, da li ste, dok ovo čitate, spašeni? Ovo je ali naravno samo retoričko pitanje međutim pitanje koje u Vašem, nazovimo ga, učenju moli za odgovor – koji bi iako nekvalifikovan zvučao otprilike ovako. Naše spasenje je valjano otpočelo, obzirom da jesmo krštni vodom a naša dogma uči da je krštenje vodom neophodno za spasenje čoveka. Alas, Vladike tako nakaradnu i nadasve sumanutu ideju nije moguće pronaći u opusu nepogrešivog Svetog Pisma. Kako svojoj pastvi, pod krajnje nesigurnom pretpostavkom da uopšte propovedate, objašnjavate primera radi Maka 16:16 “Ko veruje i krsti se spašće se.” Akcenat, o Vladike, je na VERI a krštenje je ali naše simboličko spiranje pređašnjih grehova pri pristupanju telu Hristovom. Usput budi svima stavljeno na spoznaju, da ni naš Spasitelj i Gospod Isus Hrist ni njegovi učenici nisu nikada, nigde, nikoga krštavali vodom. Mi Reformate, utemeljeni u Sola Scriptura, svedočimo protiv jeresi Vašeg učenja koje proizvoljno (ili možda ne baš tako proizvoljno – Efescima 6:12) izriče “Krštenje vodom i duhom” je prva sveta tajna Crkve Pravoslavne – Sveta tajna krštenja. Zapovest o Svetoj tajni krštenja – o krštenju – “vodom i duhom” je prvo evanđelje, prva blagovest Spasiteljeva, koju je on darovao čovečanstvu, dapače to je naročito zapovedio i učenicima svojim koji su propovedali novu Božansku nauku ljudima i krštavali ih “vodom i duhom” u ime Oca i Sina I Svetoga Duha. Po veri pravoslanoj, svetoj (?) u Svetoj Tajni krštenja novokršteni se čisti od naslednog praroditeljskog greha i duhovno se rađa za boga za život večni.” Alas, Vladike SPC vi ste punokrvni Pelagijanci! I ukoliko se novokršteni čisti od naslednog praroditeljskog greha iz kog razloga je Gospod Isus Hrist otkupio naše grehe na Golgoti? Ali idemo dalje, i pored toga što su istorijske okolnosti daleko od onih koje su primoravale kako Rimo – Katolike tako i Istočno Pravoslavne da krštavaju decu, vi to činite i danas u potpunom bezobrazju nepoštovanja Evanđelja o Isusu Hristu. Vladike SPC, oglasite sebe javno i poučite sve poreklu Pravoslavne doktrine da je “Sveta Tajna krštenja najvažnija sveta tajna u Crkvi Hristovoj. I po tome još što se ime novokrštenoga, koje mu daje kum (o kome, ili o čemu u Svetom Pismu ne postoji ni nagoveštaj, učeni Vladike), zapisjue u “Knjigu rođenih i krštenih Crkve Hristove” (Takva knjiga ali naravno ne postoji i pretstavlja ali samo još jedan u lancu ne Hrišćanskih učenja) i u “Knjigu večnoga života” – večnu knjigu Jagnjeta, koje je zaklano od postanka sveta.” Stanite Vladike SPC, ukoliko je Jagnje zaklano pre postanka sveta u tom slučaju je i Knjiga večnoga života ispisana u isto vreme. Na ovu ću se tačku svekolikom gorčinom vratiti pri pominjanju Pravoslavne doktrine ponovnog sticanja spasenja nekom drugom prilikom. Kako ni Vas Vladike kao ni verne u Hristu ne bih razočarao usporavanjem tempa i gromova prema Pravoslavnim doktrinama, pređimo iz ovih stopa na još jedno izvitopereno i u Svetom Pismu u celosti neutemeljeno učenje – dogmu o spasenju kroz pričest. “U hrišćanskoj Pravoslavnoj Crkvi večito živi Hristos. U njoj se neprekidno nastavlja prvosveštenička (?) služba iskupljenja Isusa Hrista. Ovo nastavljanje se vrši viljivim načinom, naime spoljašnjim odredima. Celina oblika predstavlja srž hrišćanskog pravoslavnog bogosluženja. Temelj pravoslavnom bogosluženju položio je sam Spasitelj i Gospod Isus Hrist pošto je ustanovio svetu evharistiju i njeno vršenje pod vidom hleba i vina. Na svakoj Svetoj Liturgiji vrši se osvećenje hleba (svetog Agneca) i vina, koji postaju istinito i parvo telo i prava krv Hrista Boga. Na ovoj veri da se hleb i vino menja u Telo i Krv Gospoda stoji čitava građevina Pravoslavne Crkve.” Vladike reč je transupstancijacija, a čin je jedan od ubedljivo najuvredljivijih za Elohim. Sola Scriptura. Poslanica Jevrejima 6: 26 – 28 “Jer takav nam Prvosveštenik trebaše: svet, nezlobiv, čist, odvojen od grešnika i viši od nebesa; Koji nema potrebe, kao oni prvosveštenici, da svaki dan prinosi žrtve, pajpre a svoje grehove a potom i za narodne jer On ovo učini jednom zauvek prinevši samoga sebe. Jer Zakon postavlja za prvosveštenike ljude koji imaju slabosti, a reč zakletve, posle Zakona postavlja Sina zauvek savršenoga.” Da vam Vladike Pravoslavne pojasnim, čineći kako i koliko činite, bogohulite obzirom da Pravoslavna evharistija efektivno saopštava svakome smisaonom biću da je po Vašem cenjenom mišljenju naš Gospod Isus Hrist umro uzalud, odnosno da njegova žrtva nije savršena i dovoljna. Na ovo bih mogao nadovezati da mi je ali u celosti jasno da Vama nipošto nije jasno da kroz ovakvo učenje činite Hristovo vaskrsenje nemogućnošću. Vladike SPC, Bog Otac je Duhom Svetim vasrksao Isusa Hrista upravo pružajući dokaz da je udovoljen Hristovom zameničkom žrtvom. Jednim od Vaših osnovnih učenja o Vladike vi oslobađate Vašu religiju eshatologije – da li ste svesni te notorne činjenice? Ali kako ne bih bio optužen za površnost, voljno ću vašeg promišljanja radi ponuditi i sledeći deo, takođe iz poslanice Jevrejima 9 : 24 – 28 “Jer Hristos ne uđe u rukotvorenu Svetinju, koja je predobrazac istinske, nego u samo Nebo, da se sada pojavi pred licem Božijim radi nas; Niti ulazi mnogo puta da prinosi samoga sebe, kao što prvosveštenik ulazi u Svetinju svake godine sa tuđom krvlju Inače bi On morao mnogo puta stradati počev od postanja sveta; a sada na svršetku vekova, javi se jednom za svagda da svojom žrtvom uništi greh. I kao što ljudima predstoji jedanput umreti, a potom sud Božiji, Tako i Hristos jedanput prinese sebe na žrtvu da ponese grehove mnogih.” Na koji način, u krajnjem slučaju, o Vladike SPC isčitavate i tumačite Luku 22: 14 – 20 „A kad je došao čas, leže na trpezu i apostoli s njime. Tada im reče: vrlo sam želeo da jedem ovu Pashu sa vama pre no što postradam. Jer vam kažem: neću je više jesti dok se ne ispuni u carstvu Božijem. I uze čašu, zahvali Bogu i reče: uzmite je i razdelite među sobom. Jer vam kažem: od sada neću više piti od vinogradskog roda – dok ne dođe carstvo Božije. Tada uze hleb, zahvali Bogu, izlomi ga i dade njima govoreći: ovo je moje telo koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen. A isto tako i čašu posle večere govoreći: ova čaša je novi savez mojom krvlju koja se proliva za vas.“ Pre nego što i pokušate da pružite, najkvalitetniji odgovor koji Vaša doktrina dopušta, Vladike preklinjem vas za ali minimum razboritog razmišljanja. Naime, svakome (naime svakome ko nije svoje obrazovanje sticao kod Grčkih starokalendaraca) je kristalno jasno da Isus Hrist koristi simbole kao što ih je koristio pre poslednje Pashalne večere veoma često; ili ste o Vladike mišljenja da je naš Gospod i Spasitelj podjednako bukvalno učio govoreći „Ja sam vrata“, „Ja sam dobri pastir“, Ja sam put“, „Ja sam prvi čokot“, „Ja sam svetlost sveta“, „Ja sa izdanak iz korena i rod Davidov“, „sjajna zvezda Danica“ da pomenem samo nekoliko primera u korist Vašega dubokog promišljanja.
Vladike učene, pomaže li Vašoj savesti sigurnost, po dogmi Srpske Pravoslavne Crkve, da ste moguće spašeni kroz isposništvo. Isposništvo za koje učite da predstavlja uslov spasenja kada govorite – post je neophodan za spasenje. Sola Scriptura Vladike! Vaše učenje nije moguće dokazati ni jednim jedinim slovom nepogrešivog Svetog Pisma. Svekoliko Vas preklinjem da se okanete, u eventualnom apologetskom odgovoru na istinu sadržanu u ovom dopisu, pisanija vladike Nikolaja Velimirovića glede Milke Čairović – obzirom da bi Vas to svekoliko gurnulo u još dublju rupu praznoverja i jeresi; niti se hvatajte ispraznih reči Jevsevija Popovića da je već od trećeg veka post bio ne samo utemeljeni crkveni propis već da je one koji ga nisu vršili stizala i crkvena kazna. Naime, ja uopšte ne sumnjam da on to jeste napisao, moguće je da je čak i verovao u navedeno međutim iznova je to ali ne Biblijsko stanište koje ide protiv samog učenja Isusovog. O Vladike, ja ću Vam ponuditi alternativu, i to verovali vi ili ne istinu sadržanu u Svetom Pismu, „A Duh izričito kaže da će u poslednja vremena neki odstupiti od vere, obratiće pažnju na varljive duhove i demonske nauke, u licemerju lažljivaca koji su žigosani u svojoj savesti, koji zabranjuju stupanje u brak, traže da se uzdržava od jela, koja je Bog stvorio da ih sa zahvalnošću uzimaju verni koji su poznali istinu. Jer je svako stvorenje Božije dobro i ne treba odbacivati ništa što se zahvalnošću prima. Osvećuje se, naime, rečju Božijom i molitvom.“ (1 Timoteju 4: 1 – 5) Mi Reformate ne možemo, po Božijoj volji, pristati uz Vas koji u ludosti izvlačite izvan konteksta reči Jovana od Damaska (Jovana Zlatoustog) kada mu u usta stavljate da je ustanovio da „Post čoveka čini anđelom.“ Ali samo pomislite, čak i ukoliko bi neko prihvatio Vaše učenje, šta je to što ono poručuje – to je skandal o Vladike, skandal nepoznavanja Reči Božije; a ako je iz nepoznavanja u tom ste slučaju identični grešnim Jevrejima kojima Bog poručuje „Za što postimo, vele, a ti ne pogleda, mučismo duše svoje, a ti ne htede znati? Gle, kad postite, činite svoju volju i izgonite sve što vam je ko dužan. Eto postite da se prete i svađate i da bijete pesnicom bezbožno. Nemojte postiti tako kao danas, da bi se gore čuo glas vaš. Takav li je post koji izabrah da čovek muči dušu svoju jedan dan? Da savija glavu svoju kao sita i da stere poda se kostret i pepeo? To li ćeš zvati post i dan ugodan Gospodu? A nije li ovo post što izabrah: da razvežeš sveze bezbožnosti, da radrešiš remenje od bremena, da otpustiš potlačene, i da izlomite svaki jaram? Nije li da prelamaš hleb svoj gladnome, i siromahe prognane da uvedeš u kuću? Kada vidiš gola, da ga odeneš i da se ne kriješ od svog tela? Tada će sinuti videlo tvoje kao zora, i zdravlje će tvoje brzo procvati, i pred tobom će ići pravda tvoja, slava Gospodnja biće ti zadnja straža.“ (Isaija 58: 3 – 8) Kako bih bio metodičan Vladike SPC objavljujem Vam da iz čitavog opusa Novog Zaveta jedini pomen posta se precizno odnosi ali samo na one ljude koji su već spaseni verom u Isusa Hrista i rođeni od Boga Svetim Duhom. Potpuno je, dakako, nepotrebno (obzirom na Vašu dogmu o soteriologiji) napomenuti da ni sebe ni bilo koga od vaše pastve ne možete svrstati u navedenu kategoriju… Imajte strpljenja, o Vladike Srpske Pravoslavne Crkve, svekoliko ću u dužnom vremenu stići i do nesrećnog ekumenskog koncerta…
Evanđelje o Isusu Hristu mi nameće obavezu da nipošto ne zaobiđem teološki sunovratno učenje Srpske Pravoslavne Crkve o sedam svetih tajni kao od Gospoda osmišljenom načinu spasenja. Podsećanja, Vaše pastve i moje, radi ću navesti navedene tajne Pravoslavne dogme: krštenje, miropomazanje, pričešće, pokajanje (iako je granica između istog i ispovesti isuviše maglovita), sveštenstvo, brak i jeleosvećenje. Lazar Milin, protojerej-stavrofor, pojašnjava „Rimokatolici imaju takođe svih nabrojanih sedam svetih tajni ili sakramenata. Reformatori Luter, Cvingli, kao i Kalvin, sveli su broj tajni sa sedam na dve i to samo krštenje i pričešće.“ Alas, Vladike, ukoliko sam pravoumnog shvatanja po Vašem učenju samo Pravoslavni i Rimokatolici poseduju sveukupnu Božiju blagodat, pošto se drže navedenih sedam svetih tajni dok smo mi Protestanti u daleko lošijem položaju – međutim, pre no što na ovo klimnete glavama pogledajmo Vladike šta nas Božanska istina sadržana u nepogrešivom Svetom Pismu poučava – pri tome ću izostaviti za Vas potpuno nepovoljnu činjenicu da je broj Svetih Tajni Pravoslavlja rastao i opadao sve do završetka prvog milenijuma. U istom duhu ću prevazići svoj nagon da se složim u celosti sa opservacijom Ernesta Benza da je „za pravoslavlje karakteristično da ne poznaje strogo određivanje broja sedam za sakramente. Doduše, teologija Pravoslavne crkve kasnije, pod uticajem Rimokatoličke crkve, je preuzela broj od sedam sakramenata. Međutim, pravoslavlje u načelu ne poznaje strogu razliku između sakramenata i sakramentala, to jest crkvenih posvetnih čina, koji nisu u pravom smislu sakramenti.“ te da time zaključim neophodnu teološku istinu. Ne, ne daj Bože da bih tako postupio!
Obzirom da sam već u dovoljnoj meri ukazao na naopako i nebiblijsko učenje SPC u pogledu krštenja, suprotstavivši je kristalno jasnim rečima našeg Gospoda Isusa Hrista i Apostola, preći ću momentalno na sledeću „Svetu Tajnu“ – miropomazanja. I na ovom ću mestu dopustiti rečima protojereja-stavrofora Lazara Milina definiciju ove „Svete Tajne“, „Kroz svetu tajnu miropomazanja hrišćanin dobija posebne darove Svetog Duha koji su mu potrebni za uzrastanje u moralnom životu, u svetosti. Ovu Svetu Tajnu ustanovio je Gospod Isus Hristos(?) a apostoli su je primenjivali nad vernicima posle njihovog krštenja(?). I danas se ona u Pravoslavnoj Crkvi obavlja odmah posle krštenja, kao posebna sveta tajna, a ne kao sastavni deo krštenja. Obavlja je sveštenik, pomazujući svetim mirom izvesne delove tela (čelo, oči, nos, usta, uši, prsa, ruke i noge) uz izgovaranje određene formule: „pečat dara Svetoga Duha“. Sveto miro može da osveti samo arhijerej. To se vrši na svetoj liturgiji na Veliki četvrtak. Sprema se od ulja, vina i raznih mirisnih materija. Arhijerej tu osvećenu materiju razdaje parosima za potrebe obavljanja ove svete tajne.“ Vladike SPC, objavljujem Vama, objavljujem orbi et urbi, da Novi Zavet ni na jednom jedinom mestu i ni jednim slovom ne podržava učenje da je Gospod Isus ikada, ikome izrekao išta o „Svetoj Tajni“ miropomazanja elementima koje Srpska Pravoslavna Crkva vrši u navedenom obredu; podjednako je ali apsolutno netačno da je ijedan Apostol bilo koga pomazao. Alas Vladike SPC, naravno moje reči stoje istinite sve dok Vi ne posegnete, praksi koja Vam nipošto nije strana, vađenju stihova iz konteksta, odnosno svesno iskrivljenom egzegezom istih a sve u cilju dokazivanja Vaših nebiblijskih doktrina naspram Božanskih. Svakako sam svestan da se ovo Pravoslavno učenje polagano razvijalo i postepeno menjalo svoj oblik i formu do konačne čije oblike pronalazimo u VII veku. Dakle kada razmatram „Svetu Tajnu“ miropomazanja, kristalno je i neoborivo tačno da ista nema izvora u Svetom Pismu već u Svetom Predanju. Naravno da sam podjednako svestan svih pokušaja šarolikih predstavnika Pravoslavne Crkve da (zlo)upotrebe određene delove evanđelja po Jovanu 7. poglavlje, Dela Apostolska 8. poglavlje i još po neke, međutim svaki od tih pokušaja je, da nije pogibeljan ukoliko se širi pastvi, uistinu naivan i nipošto ne dokazuje nedokazivo. Alas, Vladike SPC, miropomazanje kako ste definisali u svojoj dogmi uistinu nije upotrebljivo; naime, ukoliko stojite postojani u njegovoj svekolikoj primeni – svi novokršteni i miropomazani pravoslavni vernici (uz krupnu zadršku obzirom da bebe nipošto ne mogu biti smatrane vernicima) bi morali ispoljavati čudne znake kao što je proricanje i tečan govor svetskih jezika koje ranije nisu učili pa stoga ni znali. Kako je više nego evidentno da to nipošto nije slučaj, miropomazanje nipošto ne može biti smatrano učenjem Božanskim.
O Svetoj Tajni Evharistije sam već dovoljno izneo u ranijem delu ovog dopisa, međutim dopustićete mi Vladike časne da se ipak još na kratko zadržim na ovoj dogmi kakvom je Vi poučavate vernima. Specifično, i teološki najvažnije, ću svoju i Vašu pažnju usmeriti na jeres pojma transupstancijacije. Pored svih poznatih čuda našeg Spasitelja Isusa Hrista neophodno proizilazi da bi Gospod mogao (uistinu i morao) da činjenjem čuda stvarnog pretvaranja hleba i vina prilikom svete liturgije kristalno jasno prikazati svima istinitost Pravoslavne dogme o transupstancijaciji – ukoliko bi, naime, na neki ništa manje do čudotvoran način mogli ustanoviti da ona dolazi od Njega i Apostola. Naime, prema Vašem učenju Vladike, sveta tajna Evharistije (pričešća) je do te mere i suštinski bitna da od nje u celosti zavisi večno spasenje svakog pojedinog člana Vaše pastve, pa mi onda Vladike dozvolite da izrazim iskreno čuđenje i krajnju zaprepaštenost usled činjenice da je, u odnosu na Vašu dogmu, naš Spasitelj Isus Hrist evidentno „zatajio“ u činjenju neophodnih čuda; ponaosob usled činjenice da je tim svojim „propustom“ proizveo znatne rasprave i cepanja unutar Hristovog Tela a u vezi ove Svete Tajne. Sada, izrekavši naime istinu, ne preostaje mi do zaključivanja da i kada su Pravoslavni i kada su u pitanju Rimokatolički obredi i prizivanja Duha Svetog ne odigrava se ali nikakva trasupstancijacija iz najprostijeg od svih razloga – usled notorne činjenice da o ovom praznoverju u čitavom opusu Svetoga Pisma nema ispisane ali nijedne reči. Vladike SPC, dopustite mi da sebi u pomoć, po ovom pitanju, prizovem Lava Nikolajeviča Tolstoja koji piše „Otpoče bogosluženje. Bogosluženje se sastojalo u tome što je sveštenik, obukavši osobito čudnu i vrlo neudobnu brokatnu odeždu, isecao i ređao komadiće hleba na tanjirić, a zatim ih stavljao u putir sa vinom i pri tom izgovarao različita imena i molitve. Suština bogosluženja sastojala se u tome što se pretpostavljalo da će se komadići, koje je sveštenik isekao i stavio u vino uz izvesne manipulacije i molitve, pretvoriti u telo i krv Božiju. Ove su se manipulacije sastojale u tome što je sveštenik ravnomerno, iako mu je pri tom smetala brokatna vreća koju je navukao na sebe, podizao obe ruke uvis i tako ih držao, zatim se spuštao na kolena i ljubio sto i ono što je bilo na njemu. Najvažniji pak čin bio je onaj kad je sveštenik, pošto je obema rukama uzeo salvetu, ravnomerno i lako mahao njome nad tanjirićem i zlatnim putirom. Pretpostavljalo se da se baš u tom trenutku hleb i vino pretvaraju u telo i krv, i zato je to mesto bogosluženja bilo puno neke osobite pompe. I nikom od prisutnih, počev od sveštenika i upravnika, pa završavajući s Maslovom, nije padalo na pamet da je onaj isti Isus, čije je ime šišteći bezbroj puta ponavljao sveštenik veličajući ga svakojakim čudesnim rečima, zabranio upravo sve ono što se ovde činilo; zabranio ne samo besmislenu blagoglagoljivost i bogohulno vračanje sveštenika – učitelja nad hlebom i vinom, već da je kategorično zabranio da se jedni ljudi nazivaju učiteljima drugih ljudi. Nikom od prisutnih nije padalo na pamet da je sve što se ovde činilo bilo najveće bogohuljenje i ismevanje onog istog Hrista u čije se ime sve to činilo. Nikom nije padalo na pamet da oni sveštenici koji zamišljaju da u vidu hleba i vina jedu telo i piju krv Hristovu, stvarno jedu telo i piju krv njegovu, ali ne u obliku komadića hleba i vina, već time što ne samo sablažnjavaju one „male“ s kojima je Hristos izjednačio sebe, već ih lišavaju najvećeg blaženstva i podvrgavaju ih najtežim mukama, krijući od ljudi ono otkrovenje blaženstva koje im je on doneo.“ (Lav Tolstoj, Vaskrsenje, Nolit, Beograd, 1967. godina. str. 137 – 140). Alas Vladike Reformatski hrišćani poštuju Božansku istinu nasuprot „istini“ samonazvane „Svete i Apostolske“ Srpske Pravoslavne Crkve. Nota bene!
Osvrnuću se sada, o Vladike, na još jednu u celosti ne Hrišćansku doktrinu Pravoslavne u odnosu na Hristovu Crkvu – na učenje o pokajanju (ili u nameri da svakome od Vas to približim shvatanju – „Svete Tajne“ ispovesti). Dakle Vi držite sledeće „Mi sveštenici smo najčešći svedoci duševnih ozleda koje nastaju kao posledica greha kod čoveka. Kad savest preduzme veliko čišćenje, krivac nastoji da se oslobodi velike tajne, jer mu je ona teža nego javnost. Dođe vreme kad mu je čak svejedno kome će da je poveri. Može to biti najnepoverljivije lice, ali ako mu niko pogodniji nije pri ruci, on će je i njemu saopštiti, samo zato da bi mu duši laknulo. Zbog svega toga Crkva Božija je ustanovila Svetu tajnu ispovesti. A ona je zasnovana na ovlašćenju koje je Hristos dao svetim apostolima. „Ko što je Otac poslao mene i ja šaljem vas. Rekavši to, nadahnu ih i reče im: primite Duha Svetoga Kojima oprostite grehe – opraštaju im se; kojima zadržite – zadržani su.“ (Jovan 20: 21 – 22) Ovim je Hristos blagodaću Svetoga Duha ovlastio sveštenike(?) da opraštaju ili ne opraštaju grehe.“ Prema tome protestantsko odbacivanje svete tajne pokajanja predstavlja protivljenje Svetom Pismu za koje oni kažu da je jedini izvor vere, da veruju sve što piše u Svetom Pismu.“ Alas Vladike SPC – ne samo da je odbacujemo već znamo da je osuđena na svu snagu pravednog gneva suverenog Boga. Kada govorimo o pokajanju, istinitom pokajanju, ni na jednom jedinom mestu u Svetom Pismu nije moguće (obzirom da ne postoji) pronaći reči koje bi barem ostavljale mogućnost „tajnog“ ispovedanja „svešteniku“ a o sveštenskom oprostu po učinjenim propisanim valjanim delima neću trošiti ni jedne jedine svoje reči obzirom na sumanutost i jeres ovakvog učenja i delanja (o sveštenstvu nešto kasnije). Međutim o Vladike SPC, problem ne leži u doktrini besmislene i antihrišćanske doktrine ispovesti svešteniku, problem leži u Vašem potpunom neshvatanju značenja suštine pokajanja. Pokajanje je potrebno svima obzirom da svi grešimo; Isus naš Spasitelj nas uči da pokajanje uključuje prihvatanje sopstvenog greha i da kroz prepoznavanje sopstvenog greha srce žali usled našeg jadnog duhovnog stanja. Lomi nas obzirom na našu pobunu protiv Boga. Isus je otišao još dalje; naime kada uistinu proučavate doktrinu pokajanja o Vladike, shvatate koliko duboko ono prodire u našu dušu. I dalje od toga, pored intelektualne i emotivne reakcije protiv greha Isus nas uči da pokajanje ide sve do najdubljih delova naše volje. Do naše slobodne volje! To je izvanredno naglasiti o Vladike, pokajanje nas odvraća od greha. Nipošto nije dovoljno imati spoznaju da smo grešni. Podjednako je nedovoljno žaliti zbog svog greha. Poenta pokajanja jeste da nas odvrati od greha jednom zauvek, da odlučno svesno prekinemo grešiti i okrenemo sebe u celosti i bez i najmanje rezerve Bogu hodajući njegovim stopama Svetoga Pisma. Sada Vladike ukoliko pronalazite prostor za doktrinu kakvu vi propovedate, odnosno na koji će mi način ispovest pred sveštenikom biti od ma kakve koristi preklinjem Vas za odgovor. Nadalje, pokajanje vezuje naše srce za Isusa. I to je dobrovoljan čin konačnog i potpunog pristupanja Hristu, Vladike. Isus poziva na pokajanje (nipošto pred sveštenstvom koje je sam Bog ukinuo) i na jedinstvo u Njemu. Vladike SPC, koja je najveća zapovest u Zakonu? Upućujem Vašu pažnju na promišljanje reči Hristovih a zapisanih od Mateja u 22 poglavlju 37. stih „Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim.“ To je znači bezrezervno okretanje Hristu i bez istinitog unutrašnjeg (ako tako želite o Vladike) pokajanja ovo nije ni teoretski moguće. Da Vam još više približim upravo ispisano. Pokajanje odvraća od greha i kroz veru učvršćuje evanđeoska obećanja; pokajanje doslovce moli Boga za milost obećanja večnog života koje je sam Bog ispisao u evanđelju.
Vladike SPC, obzirom da postojano ustrajavate u tvrdnji da su Hristos i Apostoli utvrdili sveštenstvo te da posedujete „apostolsko prejemstvo“ drugim rečima apostolsko nasleđe koje bi trebalo, ja pretpostavljam da znači da Vi i Vaša Katolička braća posedujete identična ovlaštenja onima koje je Isus dao apostolima a na način blagodatnog neprekidnog dvomilenijumskog rukopolaganja koja potiču direktno od samih Apostola, razmotrimo malo tu Vašu tužno pogrešnu tvrdnju. Kažem tužnu a mislim tragičnu obzirom da u svojoj drskosti neznanja tvrdite da apostolsko nasleđe predstavlja apsolutnu sigurnost ispravnosti hrišćanskog učenja i tumačenja Svetog Pisma od strane sveštenika „jedine svete i apostolske crkve“ obzirom da ih u tome rukovodi sam Duh Sveti. Dakle Vladike SPC vi ste uveli Levitsko sveštenstvo, sveštenstvo koje je sam Bog ukinuo. Ili možda Reformatski gešim kada Vam u opravdanom besu saopštavam da Novi Zavet uopšte ne prepoznaje instituciju specijalnog (Starozavetnog – Levitskog) sveštenstva (ili kako Vi to nazivate jerarhije). Vladike, posle smrti našeg Spasitelja Isusa Hrista je prestala ikakva potreba prinošenja naknadnih žrtava za grehe jer kako učimo u Jevrejima 9: 24 – 28 „ Jer Hristos ne uđe u rukotvorenu Svetinju, koja je predobrazac istinske, nego u samo Nebo, da se sada pojavi pred licem Božijim radi nas; Niti ulazi mnogo puta da prinosi samoga sebe, kao što prvosveštenik ulazi u Svetinju svake godine sa tuđom krvlju Inače bi On morao mnogo puta stradati počev od postanja sveta; a sada na svršetku vekova, javi se jednom za svagda da svojom žrtvom uništi greh. I kao što ljudima predstoji jedanput umreti, a potom sud Božiji, Tako i Hristos jedanput prinese sebe na žrtvu da ponese grehove mnogih.“ Vladike, nema više oltara (iako sam naravno u celosti svestan da svaka Pravoslavna Crkva poseduje oltar), i nema više žrtava (iako sam već objasnio svoju spoznaju da Srpska Pravoslavna Crkva u obredu Evharistije sve iznova i iznova žrtvuje Isusa Hrista), nema više ni Hrama i svakako nema više specijalnog sveštenstva! Promislite o preklinjem Vas makar o 1 Petrovoj „I vi sami kao živo kamenje zdajte se u dom duhovni, sveštenstvo sveto da biste prinosili žrtve duhovne, blagoprijatne Bogu, kroz Isusa Hrista. Vi ste rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti, narod zadobije, da objavite vrline Onoga koji vas dozva iz teme na čudesnu svetlost svoju; Koji nekad niste bili pomilovani a sada ste pomilovani.“ I Vladike SPC posebno urežite u svoje pamćenje „Jedan je Bog i jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos, koji je samoga sebe dao kao otkup za sve.“ (1Timoteju 2: 5 – 6) Kao što bi Vam moralo do sada biti kristalno jasno naše je učenje upravo Novozavetno učenje – učenje o sveopštem sveštenstvu vernika. Naravno mi prepoznajemo i prihvatamo raznolikost duhovnih darova i službi u okviru Hristove Crkve, ali se mi za razliku od Vas držimo Reči Božije te prihvatamo samo episkope, pastore i prezvitere. Usputne opaske radi samo, a vezane za Vaše Vladičanske odore vas upućujem na reči Hristove „Jer proširuju amajlije svoje i prave velike skute na haljinama svojim“ – i Hrist poučava – „po delima njihovim ne postupajte jer govore a ne tvore.“ Vladike, u Pravoslavlje ste vratili oltare, ponovo uspostavili žrtve i ustanovili nezakonit oblik sveštenstva – i nezakonit i oblik obzirom da sadrži mnoštvo paganskih misterija i idolopoklonstva. Idolopoklonstva, da upravo idolopoklonstva ikonama koje predstavljaju najdirektnije kršenje Druge Božije Zapovedi (Naravno da me nipošto ne može impresionirati Vaš odgovor koji bi morao biti utemeljen na zaključcima Sedmog vaseljenskog sabora ili samog Bulgakova). I kao što napisah preosveštenom Vikaru Irineju, i Vama ispisujem pitanje: „Na koji način znate kako izgleda naš Gospod i Spasitelj Isus Hrist obzirom da je njegov opis prisutan jedino i isključivo u Isaiji 53. i Jovanovoj knjizi Otkrovenja? Oreoli? O bezumlja. Vaša Liturgija je upravo kako je Volter nazvao „Grand opera za sirotinju“ – ona nema elemente koje Crkva i crkvena služba moraju posedovati, preklinjem Vas da se vratite Lukinim Delima Apostolskim 2 poglavlje, savesti svoje radi.
Konačno Vladike SPC, Vi učite da je Marija majka Božija, presveta Majka Božija, i zauvek devica Marija koja je najmoćnija zaštitnica i pokroviteljica hrišćanskog roda kao i da je krunisana nebeska carica koja sedi na Božijem prestolu – i obzirom na ovu lažnu dogmu zahtevam u ime mog Spasitelja Isusa Hrista a zarad dobrobiti Vaše pastve da mi odgovorite u kom se delu Svetoga Pisma pronalazi ovakvo izopačeno učenje. Odgovorite pred licem Božijim! Svakako bi bilo interesantno čuti poreklo paganskog verovanja o Mariji majci Božijoj i Moliteljici pred Sinom za čitav ljudski rod kao i poreklo molitve kojom joj se molite za zastupništvo pred Bogom. Reformate kao čisti hrišćani vođeni Rečju Božijom koja je nepogrešiva znamo da imamo samo jednog posrednika pred Bogom – našeg Gospoda Isusa Hrista a nipošto Mariju. Vladike SPC vaše doktrine, doktrina o Mariji konkretno u ovom slučaju, stoji iznad nepogrešive reči Božije, da li ste svesni toga. U krajnjem slučaju čitali ste evanđelje po Luki, pa ne držite li Vladike časne, da bi se Teofil (za koga čitamo da je već bio poučen – drugim rečima već je posedovao zavidno znanje) neoprostivo razjario na Luku obzirom da mu ovaj Evanđelista ni jednom jedinom rečju nije napomenuo ovako epohalno važnu doktrinu. Naravno Vladike, nisam ni najmanje zainteresovan da čujem opravdanja koja dolaze iz „Jakovljevog evanđelja“ ili iz „Knjige o smrti Bogorodičinoj“ ništa manje ni više no što sam nezainteresovan za objašnjenje koje bi ovu heretičku dogmu objašnjavalo izvorištem u „Arapskom evanđelju o Isusovom detinjstvu“; nepotrebno je napomenuti da me ne interesuje ni jedno od površnih promišljanja Nikolaja Velimirovića iz opusa njegovog „Ohridskog proglasa“. Istodušno Vas molim, svih pripadnika Vaše pastve radi, da pojasnite spoznaju o Marijinom vavedenju, njenom uspenju a ne bi bilo s gorega da Vašoj pastvi pojasnite (obzirom da meni svakako ne možete, naime ni jedno od navedenih) postojanje Isusovih braće i sestara.
O Vladike SPC, prozborite mi ponešto i ubedite me u hrišćanstvo monaštva ne prežući pri tome ka „Evanđelju po Tomi“ te obzirom da je Origen je već iscrpno pisao na ovu temu potrudite se da ispronađete inovativnije obrazloženje. O ne mene, već Vaše pastve radi. I Velikog Belog Prestola radi, o Vladike. U tuzi i potpunoj zbunjenosti zaključujem da i čitamo i razumemo na potpuno suprotne načine primera radi Mateja 8: 14 – 15 ili Prvu poslanicu Korinćanima 9 poglavlje.
Zaustaviću se na ovom mestu ne pomankanja znanja o Pravoslavlju radi već usled notorne činjenice da jesam ustanovio istinu, tužnu istinu da Vi propovedate drugo evanđelje, koje nije drugo evanđelje. Svesni ste iz ovog kratkog dopisa da sam svekoliko sposoban da nastavim ukoliko je potrebno raspravu o svakoj pojedinačnoj strofi Svetog Pisma i izopačenju iste u jednoj ili drugoj od Vaših doktrina, međutim pre nego što se vratim na osnovni razlog ovog obraćanja najsnažnije Vam se stavljam na raspolaganje u pogledu apologetske rasprave po bilo kom pitanju, u bilo koje vreme i na bilo kom mestu (molio bih samo da me ukoliko se za to opredelite barem jedan sat ranije obavestite o temi debate). Dakle ekumenski koncert je organizovan, kako sam na početku ove kratke pisanije ustanovio, od strane Srpske Pravoslavne crkvene opštine u Novom Sadu, i ekumenski koncert se desio. Na isti je Reformatska Hrišćanska Crkva pozvana da bi, hvala Svevišnjem i Svemogućem Bogu, bila odpozvana. Alas Vladike SPC, kako verovatno već nagađate problem nije u drugom činu prethodne rečenice već u prvom. U činu pozivanja Reformatske Hrišćanske Crkve u društvo Srpske Pravoslavne Crkve, Rimokatiličke Crkve, Jevrejske opštine i konačno Islamske zajednice. Objašnjenje u pogledu problematike pozivanja Reformatske Hrišćanske Crkve sa drugim zvanicama neću iznositi na ovom mestu iako sam kao apologeta Reformatske teologije svekoliko sposoban i spreman za takav vredan poduhvat, međutim ostanimo na činjenici (jednina), od Srpske Pravoslavne Crkve sa velikim oduševljenjem očekujemo samo i isključivo poziv na apologetsku debatu i nikako i ništa drugo. Vaše pastve radi – o Vladike Srpske Pravoslavne Crkve.
Ja sam čovek a ne Bog i neću se odreći svojih reči. Dokažite mi moje greške potvrdama iz Biblije i odbaciću svaku ispisanu reč, izvinuti se i skinuti mantiju. Ali sve dok me ne uverite svedočanstvima iz Biblije neću ih odbaciti jer ne mogu ići protiv svoje savesti pošto ići protiv svoje savesti nije ni sigurno ni mudro. Ja stojim tu. Ne mogu učiniti drugačije.

pastor dr Đuro Trkulja
Reformatska Hrišćanska Crkva