Home Članci MEĐU LJUDE

MEĐU LJUDE

1306
0
SHARE

Dugo sam, uistinu, fasciniran momentima Isusovog života kada je veo Njegovog ljudskog tela dopuštao viđenje Njegove blistave slave Sina Božijeg. Kakvo bi to osećanje moralo izazvati, biti Njegov učenik i poznavati Isusa u čovečijem obličju da bi u momentu kristalno jasno video Njegovo božanstvo u svoj Njegovoj predivnoj svetlosti? Najspektakularniji od tih momenata je, svekoliko, bilo Njegovo preobraženje, taj trenutak kada je Njegov transcendentalan sjaj strahopoštovanjem paralisao Petra, Jakova i Jovana. „I posle šest dana uze Isus Petra i Jakova i Jovana, brata njegova, i izvede ih na goru visoku same. I preobrazi se pred njima, i zasija se lice njegovo kao sunce, a haljine njegove postadoše bele kao svetlost. I gle, javiše im se Mojsije i Ilija koji sa njim govorahu. A Petar odgovarajući reče Isusu: Gospode, dobro nam je ovde biti; ako hoćeš da načinimo ovde tri senice, tebi jednu, i Mojsiju jednu, i jednu Iliji. Dok on još govoraše, gle, oblak sjajan zakloni ih, i gle, glas iz oblaka koji govori: „Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji; njega slušajte.“ I čuvši učenici padoše ničice i uplašiše se veoma. I pristupivši Isus dohvati ih se i reče: Ustanite i ne bojte se. A oni, podignuvši oči svoje, nikoga ne videše do Isusa sama. I kada silažahu sa gore, zapovedi im Isus govoreći: „Nikom ne kazujte što ste videli dok Sin Čovečji iz mrtvih ne vaskrsne. i zapitaše ga učenici njegovi govoreći: „Zašto, dakle, književnici kažu da Ilija najpre treba da dođe?“ A Isus odgovarajući reče im: „Ilija će zaista doći najpre i urediti sve. Ali kažem vam da je Ilija već došao, i ne poznaše ga, nego učiniše sa njime što htedoše; tako će i Sin Čovečji postradati od njih.“ Tada razumeše učenici da im reče za Jovana Krstitelja.“ (Matej 17: 1 – 13)  Sve što su u tom momentu Jovan, Jakov i Petar želeli je da večno uživaju u Isusovoj slavi – i to je u suštini ono za čime su težili.

Oduvek me je pogađalo da je Isus odbio taj zahtev. Dapače, Isus se spustio sa Gore Preobraženja u pratnji svojih učenika i vratio se u svet, među ljude. Isusov povratak među ljude služi kao model za crkveno služenje do dana današnjeg. Kada Hrist poziva ljude u Svoje Carstvo, On ih nipošto ne odvlači večno iz sveta; nasuprot, On ih šalje nazad među ljude da pronose evanđelje.

Isus na istovetan način postupio sa Apostolima po Njegovom vaskrsenju. On je ušao u gornju sobu, u kojoj su se oni krili iz straha od Farizeja, i rekao im je da moraju čekati dok se Sveti Duh ne izlije u njih. Međutim, kada se to dogodi nema više čekanja. Kada ih ispuni Sveti Duh na njima je bilo da siđu među ljude. „I dok oni ovo govorahu, i sam Isus stade među njih, i reče im: „Mir vam!“ A oni se uplašiše, i budući ustrašeni, pomisliše da vide duha. I reče im: „Što ste zbunjeni? I zašto takve pomisli ulaze u srca vaša? Vidite ruke moje i noge moje, da sam ja glavom; opipajte me i vidite; jer duh nema tela i kostiju kao što vidite da ja imam.“ I ovo rekavši pokaza im ruke i noge. A dok još ne verovahu od radosti i dok se čuđahu, reče im: „Imate li ovde šta za jelo?“ A oni mu dadoše komad ribe pečene, i meda u saću. I uzevši jede pred njima. A njima reče: „Ovo su reči koje sam vam govorio još dok sam bio sa vama, da se mora sve ispuniti što je o meni napisano u Zakonu Mojsijevom i u Prorocima i u Psalmima.“ Tada im otvor um da razumeju Pisma. I reče im: „Tako je pisano, i tako je trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih trećega dana, i da se u njegovo ime propoveda pokajanje i oproštenje grehova po svim narodima, počevši od Jerusalima. A vi ste svedoci ovome. I evo, ja ću poslati obećanje Oca svoga na vas; a vi sedite u gradu Jerusalimu dok se ne obučete u silu sa visine.“ (Luka 24: 36 – 49) I to je upravo ono što su oni učinili. Apostoli su sišli na trg, među ljude, autoritetom od Hrista i okrenuli svet naglavačke.

Pavle je model odnosa sa ljudima. Svakako Vam je poznato njegovo suočavanje  protiv filozofa u Areopagu u Atini, međutim obzirom ti filozofi su znali gde mogu pronaći Pavla u bilo kom momentu pošto je on bio svakodnevno na trgu propovedajući među ljudima. „A dok ih Pavle čekaše u Atini, ražesti se duh njegov u njem gledajući grad pun idola, i raspravljaše sa Judejcima i sa bogobojaznima u sinagogi, i na trgu svaki dan sa onima sa kojim ase susretaše.“ (Dela Apostolska 17 : 16 – 18) Trg u Atini je bio znatno više od običnog trgovinskog centra. To je bilo mesto na kome su se okupljali ljudi da se zabavljaju, kupuju, iznesu svoje pravne slučajeve i gde su isti dobijali svoj epilog kao i da prisustvuju brojnim organizovanim događajima. To je apsolutno neprikosnoveno bilo javno mesto, mesto na kome je bilo moguće komunicirati sa ljudima. Niko nije odlazio na trg da se krije. Pavle je odlazio tamo kako bi pronašao neznabožce i propovedao im evanđelje Isusa Hrista.

Za vreme Protestantske Reformacije, Martin Luter je propoveda da crkva mora da istupi iz nebeskog hrama među ljude. Ono što je Luter time mislio je da je Hrist bitan ne samo zajednici vernika već svim ljudima i čitavom svetu. Isus ne sme biti ograđen unutrašnjošću Hrišćanske zajednice, i ukoliko mislite da bi upravo tako trebalo da bude, u tom ste slučaju neposlušni ili, dapače, ne posedujete nikakvu veru. Hristovo evanđelje je za sve nacije, i svi mi smo odgovorni za ispunjenje Velike Obaveze da načinimo učenicima sve ljude. „I pristupivši Isus reče im: „Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio; i evo ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka. Amin.“ (Matej 28 : 18 – 20)

Od samih početaka crkvene istorije, mnogi su učeni ideji koju mogu nazvati „spasenje odvajanjem“, verujući da možemo dostići svetost odvajanjem od grešnika. Takvo je učenje, međutim, starije od Hrišćanstva; osmišljeno od strane Farizeja – predaka onih Farizeja koji su bili zgroženi Isusovim služenjem poreznicima, prostitutkama i gubavcima. Međutim ukoliko Hristova svetost nije zahtevala povlačenje od ljudi, u tom slučaju to ne možemo činiti ni mi. On je došao da traži i spase izgubljene, a izgubljeni su među ljudima – među ljudima našeg Nebeskog Oca. Biti izvan javne sfere, odvojeni od grešnika, nikada nije bila niti može biti stalna mogućnost za Hrišćane.

Precizan sam u svojim rečima kada pišem „stalna mogućnost“ obzirom da su generacije vernika prihvatile mudrost u povlačenju novih Hrišćana od sveta na neko vreme – ali nipošto u monastičku izolaciju već za vreme njihovog eksponencijalnog razvoja u odnosu sa drugim vernicima. Kada bi stekli duhovno punoletstvo, međutim, oni su gledali na svet kao na Božiju pozornicu iskupljenja, kao na ono mesto gde oni mogu pristupiti grešnicima i kroz svedočenje evanđelja okupljati Božije izabranike u veri. Martin Luter je lucidno zapazio da je kukavica svako ko stalno beži od ljudi a pri tom sakriva svoj strah pobožnošću.

Crkva nije geto ili rezervat. Istini na volju, sekularni svet i u našem slučaju Pravoslavna Crkva bi želeli da nas ograniče, da nas proteraju od ljudi među četiri zida crkvene građevine, odakle nikada ne bi mogli propovedati o grehu ili spasenju koje dolazi samo u Hristu. Međutim, mi ne moramo niti smemo dopustiti svetu i SPC da uspeju u svojim željenim namerama. Plašim se, međutim, da prečesto okrivljujemo svet za naš neuspeh da uđemo u borbu sa njime, obzirom da je realno reći da se daleko komfornije osećamo sakrivajući se od neprijateljstva sekularnog sveta. Naša posrnula kultura će učiniti ali baš sve da sakrije naše svetlo ispod suda. Ne smemo dopustiti da izmišljamo i pronalazimo nove sudove kojima bi im pomogli u njihovom cilju. Hrist nas je obavezao da budemo svetlost i so u ovom svetu „Vi ste so zemlji; ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti ni za šta, osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze. Vi ste svetlost svetu; ne može se grad sakriti kad na gori stoji. Niti se užiže svetiljka i meće pod sud nego na svećnjak, te svetli svima koji su u kući. Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.“ (Matej 5 : 13 – 16) Mi nemamo opciju već moramo izvršiti obavezu našeg Gospoda Isusa Hrista.