Home Članci Opravdanje smrću

Opravdanje smrću

1286
0
SHARE

U šesnaestom veku Hrišćanstvo je prošlo kroz najširu i najozbiljniju podelu u svojoj istoriji. Glavni predmet koji je doveo do neslaganja koje je okončalo u podeli je doktrina opravdanja samo kroz veru. Protestantska Reformacija nipošto nije bila „bura u čaši“. Pitanje koje je podelilo Rimo – Katolike i Pravoslavne sa jedne i Protestantske Reformatore sa druge stane nije bilo pitanje drugorazredne ili trećerazredne doktrine (učenja). Rasprava se ticala same suštine evanđelja. Jedna frakcija je držala stav da sola fide (samo verom) jeste centralna za Hrišćansku veru, međutim nije suštinska. Ja međutim tvrdim da je apsolutno suštinska evanđelju obzirom da bez sola fide, mi uopšte nemamo evanđelje; a bez evanđelja ne postoji način spasenja.

Neko bi mogao, dapače morao, pomisliti da posle toliko vekova širenja učenja o opravdanju samo kroz veru, ponaosob u okviru Protestantskih zemalja, da bi ta doktrina već poodavno bila sastavni deo vere svakog Hrišćanina. Međutim to nije slučaj. Oni koji se drže učenja o opravdanju samo kroz veru predstavljaju bez ikakve sumnje manjinu. Daleko su popularnije doktrine opravdanja delima i opravdanja kroz kombinaciju vere i dela. Ove doktrine uistinu ne oslikavaju Hrišćanski stav koliko oslikavaju Islamsku doktrinu. U Islamu večna sudbina osobe je određena vagom pravednosti. Ukoliko dobra dela prevagnu nad lošim Musliman/ka ide u raj; u suprotnoj varijanti, ukoliko loša dela prevagnu Musliman/ka završavaju direktno u paklu. Ovo što sam upravo verno opisao istovremeno predstavlja stav koga se čvrsto drže brojni koji se ispovedaju za Hrišćane, koji naime i dalje gaje ideju da mogu zaraditi ulazak na nebesa i u carstvo Božije živeći svoje živote na valjan način. U njihovom uverenju, dokle god se uzdrže od preterano nečuvenih grehova kao što su ubistvo, velika krađa ili bračna prevara, njihova moralna vaga je dovoljno čista da im omogući prolaz kroz kapiju suda.

Koliko god taj stav bio pogrešan, prisutan je još jedan koji je daleko podmukliji u svom lukavstvu i koji je kao takav daleko rašireniji – uistinu to je kulturni stav opravdanja koji je naširoko prihvaćen u većem delu Istoka kao i Zapada. Ta doktrina je doktrina opravdanja smrću. Potpuno je, naime, implicitan univerzalizam koji pretpostavlja da svako odlazi u raj kada on ili ona umru. Možda, istini na volju, naviše rangirani zločinci (drži doktrina univerzalizma) poput Adofa Hitlera ili Josipa Visarionoviča Staljina, ne uspeju, ali prosečna osoba nema ni o čemu da brine.

Shvatio sam do koje je mere ta doktrina uzela maha kada sam pitao sina, dok je još bio dete, drugo dijagnostičko pitanje načinjeno popularnim Evanđeoskom Eksplozijom. Pitao sam ga: „Ukoliko noćas umreš i Bog ti postavi pitanje – zašto bih trebao da te pustim u Svoj raj, šta bi mu odgovorio?“ Oči su mu zablistale i posmatrao me je zapanjenim izrazom lica kao da je pitanje koje sam mu postavio bez i najmanje sumnje najgluplje pitanje koje je uopšte bilo moguće postaviti. Slegao je ramenima i u jednom dahu odgovorio „Pa, rekao bi da On treba da me pusti zato što sam mrtav.“ Drugim rečima, „Zar ne odlazi pred Božje iskupljujuće prisustvo svako ko umre?“ To je sin oca koji je po profesiji teolog – Reformatski teolog – sin koji ne samo da je propustio da shvati doktrinu opravdanja samo kroz veru već nije bio ni u najmanjoj meri uslovljen doktrinom opravdanja kroz dela. On je bio zadovoljan u miru svoje pretpostavke opravdanja smrću.

Ali naravno, ispovest vere mog sina – ili pomanjkanje iste, nije nipošto izolovan slučaj naše kulture. Ništa ne preobražava grešnika u hrabrog i postojanog sveca čudnovatije i češće od prisustva smrti. Idite na sahranu najpokvarenijeg grešnika i čućete pogrebni govor (eulogiju) koja garantuje toj osobi ulazak u carstvo Božije.

Šta proizvodi to rašireno verovanje u opravdanje smrću? Mislim da je u pitanju više faktora. Prvo je prisutna pogrešna ideja Božije prirode. Govori nam se ad nauseam da Bog bezuslovno voli svakoga. Nezaobilazni zaključak koji ljudi izvlače iz toga je uistinu jednostavan: Ukoliko me Bog bezuslovno voli, u tom slučaju ne postoje uslovi koje moram ispuniti kako bih ušao u nebesko blaženstvo. Da to preobličim u narodni jezik: ukoliko Bog voli on je obavezan da pruži večni život i tačka.

Sledeći faktor predstavlja rasprostranjeno poricanje postojanja pakla. Čitav koncept pakla je tako grozan i čak pretežak za shvatanje da su ljudi razvili instinktivan odgovor koji predstavlja poricanje ili odbijanje i same ideje postojanja pakla. Mi ne možemo zamisliti da ijedan od nama voljenih a upokojenih može ikako završiti na tako užasnom mestu. U našoj kulturi pronalazimo sveobuhvatno odbijanje i same ideje konačnog suda. Neovisno od notorne činjenice da je naš Gospod poučavao iznova i iznova da će svako od nas stati pred Boga i biti odgovoran za njegove ili njene grehe – do nivoa, da citiram Isusa „A ja vam kažem, da će za svaku praznu reč koju reknu ljudi dati odgovor u dan Suda.“ (Matej 12:36) Niko neće izbeći Božiji sud. Svi mi moramo stati pred taj konačni sud i biće nam suđeno ne na bazi proseka, ne na osnovu kako se rangiramo u odnosu na ostatak čovečanstva, već kakvo je naše stanište u odnosu na Božje merilo pravednosti, merilo koje niko od nas ne može dostići.

Sveto Pismo govori o dva načina na koji ljudi umiru. Prvo oni koji umru u veri i upravo zbog te vere su povezani sa iskupiteljskim delom Hristovim i stoga dobijaju dobrobiti Njegovog iskupljujućeg dela, uključujući i ulazak u Njegovo carstvo. Sledeći način umiranja o kome piše Sveto Pismo je umiranje u grehu. Ti koji umru u grehu su oni koji umru u stanju okorele grešnosti. Takvi ljudi nikada nisu poklekli pred živim Bogom i zavapili u svojoj bespomoćnosti za Njegovu milost. Umesto prigrljenja krsta i golorukog dolaska pred veliki Beli presto, naša priroda – priroda palih stvorenja je da pokušamo da donesemo nešto u svojim rukama, nešto što će platiti cenu koja mora biti plaćena za naše spasenje. To je visina, ili možda najniža tačka ludosti. Jedina stvar u koju možemo biti sigurni jeste da će nam smrt doneti sud. Pitanje je, da li posedujemo veru koja je povezana sa Hristovom pravednošću i svim dobrobitima Njegove zemaljske misije u našu korist, ili stojimo sami pred tim sudom?