Home Članci U POTRAZI ZA POTVRDOM SPASENJA

U POTRAZI ZA POTVRDOM SPASENJA

1339
0
SHARE

Usmeravam Vašu pažnju na deo Novog Zaveta za koji verujem da je najstrašniji od svih delova Svetog Pisma. Taj deo beleži Isusove reči na kraju Besede na Gori.

Mi smo skloni mišljenju da je Beseda na Gori potvrdna obznana našeg Gospoda. Na kraju krajeva, upravo u okviru Besede na Gori On daje Blagoslove: „Blaženi su siromašni duhom… Blaženi su oni koji plaču… Blaženi su krotki…“ i tako dalje. Upravo je Beseda na Gori donela Isusu reputaciju propovednika koji naglašava pozitivno namesto negativnog, en general.

Međutim često propustimo sam vrhunac propovedi u okviru koga Isus kaže: „Neće svaki koji mi govori: „Gospode, Gospode“, ući u nebesko Kraljevstvo; no onaj koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima. Mnogi će mi reći u onaj dan: „Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom demone izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili?“ I tada ću im javo kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji činite bezakonje.“ (Matej 7: 21 – 23)

Ovim rečima nam Isus pruža prikaz konačnog suda. On govori da će Mu prilaziti ljudi obraćajući mu se zvanjem „Gospoda“, kao i da će Mu govoriti „Gospode, mi smo načinili mnoštvo čudesnih stvari u Tvoje ime. Mi smo Ti služili; propovedali smo u Tvoje ime; izganjali smo demone; sve to smo radili.“ Isus kaže „Tada ću im javno kazati, Molim vas odlazite.“ Ne samo da će im reći „Nikad vas nisam znao,“ već „nikad vas nisam znao, vas koji činite bezakonje.

Ono što je naročito gorko u toj zastrašujućoj opomeni je to da Isus počinje rečima, „Neće svaki koji mi govori: „Gospode, Gospode, ući u nebesko Kraljevstvo.“ Potom On ponavlja, „Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode.

 

                                      „Gospode, Gospode“

U čitavom Svetom Pismu pronalazimo svega petnaest slučajeva u kojima se nekome obraćanje sastojalo u ponavljanju njegovog ili njenog imena. Pružiću Vam nekoliko primera:

  • Abraham na brdu Moriji je bio spreman da zabode nož u prsa svoga sina Isaka kada je Bog intervenisao u poslednjem momentu, obraćajući mu se kroz anđela Gospodnjeg: „Avrame! Avrame!…“ (Postanja 22: 11 – 12);
  • Jakov se plašio da ode u Egipat, i Bog mu je prišao kako bi ga uverio govoreći: „Jakove! Jakove!“ (Postanja 46:2);
  • Bog se obratio Mojsiju iz plamena ognjenog kupine na gori Horivu, govoreći: „Mojsije! Mojsije!“ (Izlaska 3:4);
  • Bog zovnu dečaka Samuila u sred noći govoreći: „Samuilo! Samuilo!“ (1 Samuilova 3:10);
  • Isus, kada je ukorio Martu u Vitaniji, joj je rekao, „Marta, Marta“ (Luka 10:41);
  • Isus je zaplakao nad Jerusalimom i uzviknuo je: „Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i kamenuješ poslane tebi, koliko puta htedoh da saberem čeda tvoja kao kokoš piliće svoje pod krila, i ne htedoste!“ (Luka 13:34);
  • Petar je izjavio da će biti snažan u svakoj situaciji, a Isus mu je odgovorio: „Simone, Simone, evo vas zaiska satana da vas veje kao pšenicu.“ (Luka 22:31);
  • Isus je sučelio Savla na putu za Damask govoreći: „Savle, Savle, zašto me goniš?“ (Dela Apostolska 9:4);
  • Verovatno najgorči primer ponavljanja imena u čitavom opusu Svetog Pisma pronalazimo u Isusovom poviku sa krsta „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ (Matej 27:46)

Ovaj redak gramatički oblik ima specifično značenje u Hebrejskom jeziku. Kada neko ponovi ime u obliku obraćanja, to implicira intiman lični odnos sa osobom kojoj se obraća.

Dakle, kada Isus u okviru Besede na Gori kaže da će mu poslednjeg dana ljudi ne samo prići govoreći, „Gospode, mi tebi pripadamo – tvoji smo,“ već će Mu se obratiti na način koji ukazuje na ličnu bliskost. Reći će, „Gospode, Gospode,“ kao da Ga poznaju na dubok i prisan način. Međutim, neovisno od te pretpostavke intimnog odnosa, Isus će im odgovoriti; „Molim vas odlazite. Nikad vas nisam znao. Idite od mene vi koji činite bezakonje.

Ono što Isus govori jeste da postoji mnoštvo ljudi koji se ispovedaju za Hrišćane, koji upotrebljavaju Hristovo ime i koji ga nazivaju uzvišenim zvanjem „Gospod“ ali u stvarnosti oni nipošto nisu u Božjem Kraljevstvu. Oni Mu ne pripadaju i neće imati stanište pred konačnim sudom. Zastrašujući aspekt ovoga je da ti ljudi nisu ljudi koji su na obodima crkve; dapače oni su veoma umešani u život crkve, duboko ukorenjeni u misiji crkve i čak možda imaju reputaciju predanih Hrišćana. Međutim, Isus ih ne poznaje i proteraće ih od Svog prisustva.

 

                                        SPORNA DOKTRINA (UČENJE)

Kroz vekove je pitanje sigurnosti u spasenje izazivalo sporenje unutar crkve. Dapače, ne mali broj crkava je otišao tako daleko da dovede u pitanje da li je sigurnost uopšte moguće postići.

Primera radi, na saboru u Trentu, u šesnaestom veku, Rimo Katolička Crkva je odbacila mogućnost da ijedna osoba može biti sigurna u svoje spasenje izuzev pod veoma retkim okolnostima. Rim je nastavio da uči da jedini ljudi koji se mogu uzdići do nivoa sigurnosti u spasenje (u ovom životu) predstavljaju izuzetni svetci kojima je sam Bog otkrio kroz osobeno otkrovenje njihovo stanište pred Njim. Međutim, Rim je ostao utemeljen u svom stavu da prosečan član crkve ni na koji način ne može očekivati da stekne (na bilo koji način) spoznaju sigurnosti sopstvenog spasenja.

Rim tvrdi da je većina „sigurnosti u spasenje“, u konačnoj analizi, utemeljena ali samo na nagađanju, mišljenju i idejama koje proističu iz srca ljudi koje Biblija definiše kao duboko ukorenjene u obmani. Sveto Pismo nas uči da je srce prevrtljivo više od svega (Jeremija 17:9) te nam je veoma lako, tvrdi Rim, da obmanemo sebe i da položimo svoju sigurnost o stanju naših duša na osnovu prostog promišljanja. Posledično, sigurnost spasenja nije moguća izuzev kao rezultat specifičnog Božjeg otkrovenja.

Ne odbacuje samo Rimo Katolička Crkva učenje o sigurnosti u spasenje. Neke Protestantske denominacije veruju da osoba može imati sigurnost spasenja za današnji dan, ali ne i za sutrašnji, obzirom da one prihvataju mogućnost da ljudi koji poseduju veru u jednom vremenskom periodu mogu „skliznuti“ u neverništvo i time izgubiti svoje spasenje. Upravo je ovo razlog iz koga je, kroz istoriju, doktrina sigurnosti u spasenje bila blisko vezana doktrini istrajnosti svetaca. Dakle dok Rim tvrdi da mi ne možemo uopšte imati ikakvu sigurnost u spasenje, deo Protestanata drži da mi možemo imati sigurnost ali samo u okviru ograničenog vremenskog perioda, međutim nipošto ne možemo znati kakvo će biti naše konačno stanište pred Bogom.

Konačno dolazim do Reformatske teologije, mog teološkog uverenja, koje uči da mi ne samo da možemo danas znati da smo u statusu milosti već da možemo imati apsolutnu sigurnost da ćemo biti u statusu milosti u vremenu naše smrti.

 

                                          PARABOLA O SEJAČU

Isus govori o pitanju ko jeste a ko nije uistinu spašen u Njegovoj paraboli o sejaču:

„A onoga dana, izašavši Isus iz kuće, seđaše kraj mora. I sabra se oko njega mnogo naroda, da je morao ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše na obali. I on im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, izađe sejač da seje. I kad sejaše, jedna zrna padoše pokraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih. A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše, jer ne beše zemlja duboka. I kad oasja sunce, uvenuše; i budući da nemahu žila, usahnuše. A druga padoše u trnje, i naraste trnje i podavi ih. A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto a jedno po šezdeset, a jedno po trideset. Ko ima uši da čuje, neka čuje!“ (Matej 13: 1 – 9)

Izvanredno je bitno da obratite pažnju, moja braćo i sestre, na kontekst ove čuvene parabole. Neposredno pre no što ju je Isus izgovorio, neko Mu je rekao: „Evo mati tvoja i braća tvoja stoje napolju, tražeći da govore sa tobom.“ (Matej 12:47) Međutim Isus odgovara: „Ko je moja mati, i ko su braća moja?“ da bi potom pokazao na svoje učenike i rekao „Evo, ovo su mati moja i braća moja. Jer ko izvrši volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati.“ (Matej 12:50) Ono što Isus govori jeste da je Njegov brat onaj koji izvršava volju Oca a ne onaj koji jednostavno donese odluku da Ga prati.

Neprestano moramo držati pri pameti da niko nije primorao Judu da postane učenik. Juda je odlučio da prati Isusa; on je doneo sopstvenu odluku da uđe u Isusovu školu i on je ostao uz našeg Gospoda svo vreme njegove rane zemaljske trogodišnje misije. Međutim, rečeno nam je da je on đavo, „Ne izabrah li ja vas dvanaestoricu? A jedan od vas je đavo.“ (Jovan 6:70) Naravno nipošto se ne radi o tome da je Juda bio uistinu preobraćen a da je potom izgubio milost i bio izgubljen; dapače, iako je bio blizak i blizu Isusa, on nikada nije bio preobražen. Ovo mora da nas natera da se zaustavimo i razmislimo o statusu naših duša.

Nešto kasnije, a kako je zapisano u evanđelju po Mateju, Isus je pružio objašnjenje parabole o sejaču. To je bila jedna od retkih prilika u Evanđeoskim zapisima u okviru koje nam je pruženo objašnjenje parabole. To objašnjenje je ali izvanredno korisno obzirom da se ova parabola razlikuje od uobičajenog učenja kroz parabole. Većina parabola imaju samo jednu poentu. Generalno je opasno, stoga, pretvaranje parabola u alegorije koje teže da imaju simbolično značenje koje je se proteže čitavom dužinom priče. Međutim, parabola o sejaču se približava nivou alegorije obzirom da Isus uspostavlja nekoliko tačaka primene.

Isus počinje Svoje objašnjenje rečima: „Čujte priču o sejaču! Svakome koji sluša reč o Kraljevstvu i ne razume, dolazi nečastivi i krade posejano u srcu njegovom; to je ono pored puta posejano.“ (Matej 13: 18 – 19) Prvu grupu o kojoj Isus govori je predstavljena semenom koje je palo pored puta. U antička vremena, u periodu setve, seljaci bi prvo posipali njivu semenom a tek potom je poorali. Međutim, preko semena koje bi palo pored puta nije prelazio plug. Ležeći na tvrdoj podlozi, ono nije imalo nikakvu mogućnost da pusti koren i ptice bi ga progutale. Isus poredi ptice sa sotonom. Mnogi ljudi su kao ovo semenje. Oni čuju propoved evanđelja ali ono ne ostavi nikakav trag u njima. Evanđelje jednostavno ne pusti koren u njihovim životima.

Isus nastavlja: „A na kamenitu mestu posejano, to je koji sluša reč i odmah je s radošću prima, ali nema korena u sebi, nego je nepostojan, pa kad bude do nevolje ili ga poteraju zbog reči, odmah se sablazni.“ (Matej 13: 20 -21)

Ukoliko ste videli na televiziji evangelističke skupove, mogli ste videti nepreglednu masu ljudi koja se gura prema ulazu u crkvu u odgovoru na poziv evanđelja. Uistinu, jedan put sam čitao izveštaj o ogromnoj međunarodnoj evangelističkoj kampanji u okviru koje su navodno milioni ljudi odlučili da prate Hrista. Kada sam to pročitao pitao sam se koliko od tih odluka za Hrista predstavljaju istinita preobraćenja a koliko ih je samo i isključivo privid. Ljudima se dopadne ono što čuju na tim događajima i mogu biti emotivno potaknuti da odluče da prate Hrista. Međutim, ustanovljena je činjenica da mnogi od tih koji prihvate da prate Hrista na tim evanđeoskim skupovima veoma brzo odbace u celosti svoju posvećenost. Drugim rečima, odluka koju mnogi od njih donesu u treptaju oka je u potpunosti neutemeljena.

Ne želim, naravno, da budem previše oštar u svojim reakcijama na izveštaje o uspesima evangelističkih skupova. Svestan sam u celosti teškoća koje takav oblik evangelizacije ima u pogledu merenja sopstvene efektivnosti. Crkve generalno to čine izveštavajući o broju članova kongregacije i stepenu u kome kongregacija raste protokom vremena. Evangelističke misije često to čine izveštavajući o broju onih koji su na tim skupovima podigli ruku u kojoj drže signalnu karticu za Hrista, ili o broju onih koji izgovore molitvu. Razumem da te misije žele da imaju neki oblik statističkog načina merenja reakcije ljudi koji posećuju te događaje.

Međutim, na koji je način moguće meriti duhovnu realnost? Bilo ko ko je ikada bio uključen u evangelizaciju je svakako svestan da ne možemo videti šta se uistinu događa unutar srca, te da je usled toga jedina alternativa koja nam je na raspolaganju brojanje odluka koje ljudi donose. Međutim Isus nas upozorava upravo u paraboli o sejaču kad kaće da mnogi ljudi čuju evanđelje u radosti – međutim potom nastave da žive svoje živote bez vere. Sledeća grupa semenja pada na kamenita mesta – mesta koja su toliko plitka da seme nije u stanju da pusti koren, i ubrzo po dolasku sunca semenje vene. Rezultat je da ta semena uvenu bez da su ikada izorodila ikakav plod. Isus nam govori da ti ljudi odustaju usred nevolja i progona koji se neizostavno javlja na putu vere.

Objašnjavajući treću grupu semenja, Isus kaže, „A posejano u trnju, to je koji sluša reč, no briga ovoga sveta i prevara bogatsva zaguše reč i bez roda ostane.“ (Matej 13:22) Ova grupa semenja predstavlja dakle ljude koji čuju Reč, međutim koji su nadvladani brigama ovoga sveta. Kao trnje, ovozemaljske brige „guše Reč“.

Konačno, Isus kaže: „A posejano na dobroj zemlji, to je koji sluša reč i razume, koji, dakle, i rod rađa.“ (Matej 13:23a)

Kristalno jasno proizilazi da od mnogih koji reaguju na poruku evanđelja u radosti, većina međutim odbaci veru. Nije svako ko čuje Reč Božju spašen, i isto je istina za one koji u početku reaguju na Nju. Oni koji su generalno spašeni su oni koji sebe dokažu kao radnike po Reči Božjoj. Kada seme pusti koren i raste, urodiće plodom.

 

                                       NEOPHODNOST PLODA

Kada razmišljamo o plodonosti moramo se setiti večne istine da nismo spašeni svojim delima. Dapače, mi smo milošću spašeni samo kroz veru. Sa druge strane, mi nipošto ne smemo zaboraviti da su vodeći Protestanti šesnaestog veka, kao na primer Martin Luter, ustanovili da smo spašeni samo verom ali ne i verom koja je sama.

Taj stav je u koliziji sa Rimo-Katoličkim i Pravoslavnim obrascem koji drže da osoba mora posedovati veru kako bi bila spašena ali ona podjednako mora imati dela. Dakle Katolički i Pravoslavni stav je da vera plus dela dovode do spasenja. Protestantski stav, nasuprot upravo opisanom, je da je vera proizvod spasenja i dela.

U Protestantskom stavu, dela su posledica, manifestacija statusa milosti u kome se nalazimo, stoga dela nipošto ne doprinose ni u najmanjoj meri spasenju. Jedina dela pravednosti koja služe u spasenju grešnika su dela Isusa Hrista. Dakle kada kažemo da smo spašeni samo kroz veru, ono što uistinu mislimo jeste da smo spašeni samo kroz Hrista, kroz Njegova dela; naša dela se ne uračunavaju u jednačini spasenja.

Naravno, na ovom mestu neko može načiniti sledeću opasku: „Pretpostavljam da to znači da ja ne moram roditi nikakav plod. Ne moram ispoljiti nikakvu pravednost zato što sam spašen verom.“ Međutim morate upamtiti da vera koja spašava, kao što nam govori Jakov u svojoj poslanici (Jakovljeva 2:26) a što je Luter dokazivao, nije mrtva vera; ona je fides viva,  živa vera, vitalna vera. Istinita vera koja nas povezuje sa Isusom se uvek objavi u delima, i ukoliko nema dela na desnoj strani jednačine, to nam govori da nema ni vere na levoj strani jednačine. Nažalost, ukoliko nema vere na levoj strani jednačine u tom slučaju nema ni spasenja na desnoj strani jednačine.

Dakle vera nas povezuje sa Hristom, i ukoliko je naša vera istinita, mi nećemo doći poslednjeg dana govoreći, „Gospode, Gospode“ da bi potom čuli kako nas Isus naziva ljudima bezakonja. Ne, mi ćemo doneti plodove koji prikazuju da je naša vera stvarna, i da je naše spasenje sigurno.

Ko ima uši da čuje, neka čuje!