Home Propovedi PAGANSKO PROSLAVLJANJE MARIJE SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

PAGANSKO PROSLAVLJANJE MARIJE SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

1431
0
SHARE

Posle proročanskog viđenja večne slave nebeske, pri kraju knjige Otkrovenja, Apostol Jovan opisuje do koje je mere bio preplavljen onim što je video, „I ja, Jovan, čuh i videh ovo. I kad čuh i videh, padoh pred noge anđela koji mi ovo pokaza da se poklonim. I reče mi anđeo: „Pazi, nemoj! I ja sam sluga kao i ti i kao braća tvoja proroci i oni koji drže reči knjige ove. Bogu se pokloni.““ (Otkrovenje 22: 8 – 9)

Srpska Pravoslavna Crkva, kao u ostalom i sve druge Pravoslavne Crkve čine istu grešku koju je počinio Apostol Jovan unapređujući običnog stanovnika nebesa do nepropisnog statusa ugleda i časti. Neovisno od apsolutnog svedočenja Svetog Pisma, Pravoslavna Crkva je izdigla Mariju – koja je sama sebe opisala kao sluškinju Gospodnju rečima „Evo sluškinje Gospodnje.“ (Luka 1:38)  – do nivoa samoga Boga ukoliko ne i više od toga.

Šta dakle uči Srpska Pravoslavna Crkva,  i na ovom mestu prepuštam rečima učenja Srpske Pravoslavne Crkve da iznesu sopstvenu jeres, „Pravoslavna crkva poštuje Devu Mariju kao „časniju o heruvima i neuporedivo slavniju od serafima“, Onu Koja nadmašuje sva stvorenja. Crkva u Njoj Vidi Majku Božiju… Na ovom ću mestu pritisnuti pauzu iskazu učenja Srpske Pravoslavne Crkve o Mariji. Dakle, ono što vam mora momentalno zaparati uši, zabrazditi dušu i zaurlati u ušima je činjenica da Srpska Pravoslavna Crkva uči da je Marija majka Božija.

Braćo moja i sestre, naš Gospod i Spasitelj Isus Hrist je bio u celosti Bog i u celosti čovek. Samo slaboumni i oni kojima Reč Božja ne čini osnovu vere mogu smetnuti sa uma Jovanovo evanđeosko svedočenje, „U početku beše Logos, i Logos beše u Boga, i Logos beše Bog. On beše u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu beše život, i život beše svetlost ljudima.“ (Jovan 1: 1 – 4) a potom „I Logos postade telo i nastani se među nama, i videsmo slavu njegovu, slavu kao jedinorodnoga od Oca“ (Jovan 1:14). Da pojednostavim, prvenstveno svojoj braći i sestrama zavedenim Pravoslavnim učenjem; Logos je Isus Hrist i Jovan neprikosnoveno ustanovljava da je Drugo Lice Svetoga Trojstva postojalo od večnosti prošle – od vremena pre stvaranja, od vremena kada je u čitavoj vaseljeni bio samo Elohim u svom apsolutnom savršenstvu.

Idemo dalje, obzirom da nas na to navodi nepogrešiva i istinita, i naglašavam i nepogrešiva i istinita – Reč Božja. Usudiću se da pretpostavim da Srpska Pravoslavna Crkva ne dovodi u pitanje Hristovog ovozemaljskog porodičnog stabla koje ustanovljava da je on potomak Davidov. Naravno, ukoliko to jeste istina, i ukoliko prihvatimo činjenicu da je David umro vekovima pre dolaska Hristovog – ostaje zjapeća logička, teološka i zdravo razumska provalija koja nipošto ne dopušta ali ni mogućnost da je Marija rodila Boga! Učeni Srpske Pravoslavne Crkve, kako prilazite rečima proročanstva proroka Jeremije „Gle, idu dani, govori Gospod, u koje ću podignuti Davidu klicu pravednu, koja će carovati i biti srećna i činiti sud i pravdu na zemlji. U njegove dane spašće se Juda, i Izrailj će stanovati u miru, i ovo mu je ime kojim će se zvati: Gospod pravda naša.“ Dakle Isus je Davidov potomak, ali kako onda o Srpska Pravoslavna Crkvo objašnjavaš 110. Psalm DavidovReče Gospod Gospodu mome;“ Dakle Gospod je i Davidov potomak i u isto vreme Davidov Gospod. Ne čini li vam se o mudri Srpske Pravoslavne Crkve da to ukazuje na večnu prirodu Božansku? Naravno moja je podložna pretpostavka da smo u saglasju da Isus Hrist jeste Bog; i ako jeste Bog u tom slučaju ga ne pronalazimo tek u Novozavetnim evanđeljima već Ga pronalazimo, u prvoj knjizi Mojsijevoj 1. poglavlje, 1 stih, „U početku stvori Bog nebo i zemlju.“ Naravno da bih mogao do u nedogled iznositi nepogrešive i istinite Reči Božje koje bi neprikosnoveno potvrdile apsolutnu ludost tvrdnje da je Marija rodila Boga. Marija je rodila Isusa Hrista. Nadam se da vam razlika postaje kristalno jasna tako da ću se sada vratiti na tvrdnje Srpske Pravoslavne Crkve.

… Crkva u Njoj vidi Majku Božiju i Moliteljku pred Sinom za čitav ljudski rod i neposredno joj se moli za zastupništvo. Sile tame, naravno, to i sprovode u delo, i na ovom mestu ću citirati iz Pravoslavnog Molitvenika, molitvu koju Srpska Pravoslavna Crkva nameće zalutalom stadu Hristovom,

Raduj se, blagodatna, Gospod je s Tobom! O, svemilostiva Mati i pomoćnice hrišćana! Tebi se raduju anđeli i služe Arhanđeli! Raduj se, uteho ražalošćenih i palico slepih, pomoćnico i zastupnico slugu tvojih! Raduj se, sveti prestole, sedište Višnjega! Raduj se, krasna palato Cara sve tvari! Raduj se, zlatna kadilnice tvoga Tvorca! Raduj se, Vladarko Marijo, stube od zlata! Raduj se, sunčani prestole nebeskoga Cara, Devo sveta i neporočna! Sačuvaj me pod okriljem Tvojim, koji nosim i čuvam ovu molitvu. U ruke Tvoje predajem dušu svoju. Udostoj me da se izobilno umnoži pravda moja, te da uđem u Carstvo nebesko, po rečima Gospoda i Boga i Spasitelja našega Isusa Hrista. O presveta Devo Marijo i neporočna Vladarko, stube i tvrđavo vere. Raduj se, Nevesto nenavesna! Raduj se, neporočna Mati bez muža, koja si u svojoj prečistoj i bezgrešnoj utrobi nosila Nosioca neba i zemlje i svega što je na njima! Budi mi pomoćnica i ZASTUPNICA, sluzi tvome, sačuvaj me u životnim brigama ovoga sveta i svima protivnim okolnostima. Podari mi dug vek i produži život moj, kao nekad Jezekilj (caru jevrejskom), ispuni ga ZEMALJSKIM DOBRIMA, u slavu i čast Presvetog imena Tvoga, da Ti pevam i slavim Te navek. O, Vladarko anđela i Gospođo mira, utrobom svojom šira od neba. Gospođo gospođa, Svetinjo svetinja, časnija od heruvima i serafima, pokrij me i sačuvaj… O, Marijo, Presveta Devo, koja pokrivaš nebo oblacima rađanjem iz svoje utrobe jednoga od Presvete Trojice, Hrista Boga našega, pomozi mi, sluzi svome, i ukrepi me časnim i životvornim krstom Sina tvoga, upućujući me na pravi put spasenja… TI SI KAO DEVOJKA RODILA BOGA REČ, I POSLE ROĐENJA OSTALA SI DEVICA (???), JER JE HRISTOS BOG I TVORAC SVOJIM BEZSEMENIM OVAPLOĆENJEM IZ UTROBE TVOJE SAČUVAO DEVIČASTVO TVOJE NEPOVREĐENO I IZMIRO NA SA BOGOM OCEM…

Braćo moja i sestre, kristalno je jasno da ova i ovakve molitve nipošto nisu Duhom Svetim nadahnute, a ako nisu nadahnute Duhom Svetim u tom slučaju ostaje nadahnuće koje potiče iz tame. Tužna je i pogibeljna činjenica da se milioni Pravoslavnih mole Mariji na upravo citiran način, način koji ih vodi pravo putem Tartarusa kako malo pre citirana molitva sadrži u delu koji nisam citirao.

Alas, Srpska u rukohvatu sa ostalim Pravoslavnim Crkvama proslavlja mnoštvo praznika slavljenja Marije. Samo pomena najvažnijih radi, na ovom mestu naglašavam rođenje Marijino, vavedenje i uspenje „presvete Bogorodice“. Naravno jeres navedenih paganskih svetkovina moram i hoću utemeljiti na jedinoj istinitoj i nepogrešivoj Reči Božjoj – drugim rečima kroz Sveto Pismo.

Iznad i ispred svega ustanovljavam i svedočim Vama pred Gospodom da ni jedan Apostol nije ni jednim jedinim slovom zabeležio u opusu Novog Zaveta upravo citirane događaje, događaje koji su sveprisutni u pravoslavnom ispovedanju vere. Sada, braćo moja i sestre, ukoliko su se ti događaji uistinu odigrali i ukoliko je njihovo značenje bilo toliko bitno Hrišćanskoj Crkvi kao i za spasenje ljudi (namerno izostavljam istinitu reč odabranih obzirom da Pravoslavlje, ali naravno, uči da spasenje dolazi kroz veru ali i kroz naša dobra dela – na taj način umanjujući Božije a uzvišujući čovečanske zasluge), u potpunosti je izvan čak i mogućnosti oprosta Apostolima da su stvari i događanja koja su im morala biti poznata – jednostavno sakrili od čovečanstva. Ni Luka, koji otvara svoje evanđelje rečima „Budući da mnogi počeše opisivati događaje koji se ispuniše među nama, kao što nam predadoše oni koji su od početka bili očevici i sluge Reči (Logosa – Hrista) namislih i ja ISPITAVŠI TAČNO SVE OD POČETKA, po redu, pisati tebi, plemeniti Teofile, da poznaš temelj onih reči kojima si naučen.“ (Luka 1: 1 – 4) ne spominje ništa, kako u evanđelju tako ni u Delima Apostolskim, iz Marijine mladosti kao ni iz perioda posle Hristovog Vaznesenja.

Kao što svakome mora biti kristalno jasno iz Lukinih reči s početka evanđelja, Teofil je već bio poučen – alas, ako Luka kao ni Marko, Matej ili Jovan ne spominju ali apsolutno ništa o događajima o kojima poučava Srpska Pravoslavna Crkva kroz „Sveto predanje“, to ali neprikosnoveno znači da o tim događajima nisu ništa znali i sledbeno da o tome nipošto nisu poučavali ostale hrišćane. Ono u čemu se svi evanđelisti slažu jeste da je najbitniji događaj momenat najave i rođenja Isusa Hrista, a ni u kom slučaju događaj rođenja i detinjstva Njegove ovozemaljske majke. Međutim Pravoslavlje se ne dopušta vratiti na temelje Svetog Pisma već nastavlja učenjem heretičkih sumanutosti.

Braćo moja i sestre, sada ću pogovoriti o Pravoslavnom učenju o rođenju Marijinom ili kako to Pravoslavna Crkva krsti o rođenju presvete Bogorodice. Dakle obzirom da evanđelja sadrže veoma malo podataka o Mariji jedini način proširenja priče o Mariji, a koji je na raspolaganju Pravoslavlju je široka apokrifna i hagiografska literatura, narodne legende i promišljanje o srednjevekovnim ikonama. U pogledu literature ono što kristalno jasno prepoznajem jeste da je Pravoslavlje posegnulo za sledećim apokrifnim knjigama: „Knjiga o rođenju Marijinom“ (u kasnijem periodu poznatijom pod imenom Jakovljevo protoevanđelje) koja potiče iz drugog veka posle Hrista, zatim „Knjiga o smrti Bogorodičinoj“ ispisanoj sredinom trećeg veka po Hristu i konačno „Arapsko evanđelje o Isusovom detinjstvu“ koje je svetlost dana ugledalo tek u drugoj polovini šestog veka posle Hrista. Ekspozicijom navedenih heretičkih izvora, Pravoslavlje je na poprilično maštovit način sklopilo priču o Mariji koja je još kao trogodišnja devojčica bila vaspitavana u Jerusalimskom hramu, bavila se ručnim radom i nipošto ne bilo zaboravljeno da je Marija bila hranjena iz ruku Anđela. Pravoslavlje, ali potpuno naravno, nije stalo tu već je na osnovu navedenih ne istorijskih spisa ustanovilo da se Marija po proslavljanju svog dvanaestog rođendana zavetovala na večno devičanstvo.

Nadalje, Srpska Pravoslavna Crkva uči svoje stado da je Marija rođena od Joakoma i Ane kada su već bili u poodmaklom životnom dobu, odnosno da budem precizniji u iznošenju Pravoslavnog učenja, „koji su već pedeset godina isčekivali da im Bog podari dete. Naveliko slavljeni Vladika i samouki teolog Nikolaj Velimirović u svom među pravoslavnima nadaleko čuvenom „Ohridskom prologu“ piše da je posle njihovih svesrdnih i srčanih molitava Bog poslao svog anđela da im najavi rođenje – citiram Vladiku Velimirovića – „kćeri preblagoslovene, kojom će se blagosloviti svi narodi na zemlji, i kroz koju će doći spasenje svetu.“ O, ne braćo moja i sestre, njegovo preosveštenstvo Velimirović ne staje tu već uvodi novi, lirski zaplet, „Jer im darova ne samo ćerku, no i Bogomajku; ozari ih ne samo radošću vremenom, nego i večno. Dade im Bog samo jednu ćerku, koja im docnije rodi samo jednog unuka – ali kakvu ćerku i kakvog unuka! Blagodatna Marija, blagoslovena među ženama, hram Duha Svetoga, oltar Boga Živoga, trpeza hleba nebesnoga, život svetinje Božije, drvo najslađega ploda, slava roda ljudskog, pohvala roda ženskog, istočnik devičanstva i čistote – to beše Bogom darovana ćerka Joakima i Ane.“ Kako vas ne bih nepotrebno opterećivao upoređujući svaki bajkovit prikaz Vladike Nikolaja Velimirovića, citiraću samo Apostola Jovana koji kristalno jasno navodi u 25. stihu 19. poglavlja, „A stajahu kod Isusova krsta mati njegova, i sestra matere njegove Marija Kleopova, i Marija Magdalena.“ U prethodnim propovedima smo bez i najmanje sumnje ustanovili da je Marija imala još potomstva po Hristovom rođenju.

U sledećem koraku osvetljavanja tmine Pravoslavnog ne Bibljskog učenja ću pred Vas, braćo moja i sestre, izneti stramputicu učenja Srpske Pravoslavne Crkve o Marijinom odvođenju (za moje pravoslavne slušaoce odvođenje je ređe upotrebljavana reč u Pravoslavnoj Crkvi od arhaizma vavedenje čije je morfološko poreklo pod jednakim velom magle kao i samo učenje), dakle o Marijinom odvođenju u jerusalimski hram i o vremenu koje je ona provela u njemu.

Alas, braćo moja i sestre, upravo sam dužan izvinuti Vam se smetnuvši sa uma da se, a kako to Srpska Pravoslavna Crkva uči, Marijini roditelji nipošto nisu zvali Joakim i Ana kao i što smo neposredno ustanovili da Marija nije bila jedinica svojih roditelja a što predstavlja radix ispredanja daljih neistina o Isusovoj majci.

Dakle, odvođenje (ili vavedenje) slika navodni događaj odvođenja trogodišnje Marije u hram i njeno zaveštanje Bogu, kome je prethodilo i koje je bilo proizvod obaveze koju su preuzeli njeni roditelji u vremenu pre njenog rođenja. Naravno da o svemu ovome ne postoji ali ni slovo u čitavom opusu Novog Zaveta, međutim Pravoslavlju iznova u pomoć priskače Vladika Nikolaj Velimirović koji piše: „Kada se Presvetoj Devici Mariji navršiše tri godine od rođenja, dovedoše je roditelji njeni sveti, Joakim i Ana, iz Nazareta u Jerusalim, da je predaju Bogu na službu prema ranijem obećanju svome… Sabraše se i mnogi srodnici Joakimovi i Anini, da uzmu učešća na ovoj svetkovini, u kojoj uzimahu učešća nevidljivo i anđeli Božji… Beše Deva ukrašena carskim blagolepnim odećama i ukrasima, kako i priliči kćeri carevoj, nevesti Božijoj.

Pošto su stigli pred hram, nastavlja Vladika Nikolaj predanje, Marija se popela uz stepenice na čijem se vrhu nalazio prvosveštenik Zaharije (budući otac Jovana Krstitelja). Zaharije je Mariju uhvatio za ruku i uveo u najsvetije mesto hrama – Svetinju nad Svetinjama. Marija je u hramu služila Bogu i čitala Sveto pismo (slobodan sam pretpostaviti da je vladika Velimirović mislio napisati Stari Zavet) sledećih devet godina, odnosno do njenog dvanaestog rođendana. Kada je Marija napunila dvanaest godina predata je svom rodniku, starcu Josifu iz Nazareta da je ovaj čuva pod vidom obručnice.

Ovo predanje je poznato, alas prihvaćeno od Srpske Pravoslavne Crkve već vekovima, međutim sada ću vas provesti kroz suštinu proizvoljnosti Vladike Nikolaja Velimirovića, dakle jeresi obzirom da dodaje savršenoj Reči Božjoj. Novi Zavet nipošto ne spominje da je Marija bila ćerka careva odnosno nevesta Božja. Ne daj Bože! Ali prateći ono što Novi Zavet uistinu beleži, dolazimo do evanđelja po Luki koji spominje Zaharija ali ni slučajno kao prvosveštenika već „U vreme Iroda, cara judejskoga, beše neki sveštenik od reda Avijina, po imenu Zaharija, i žena njegova od kćeri Aronovih, po imenu Jelisaveta.“ (Luka 1:5) Dakle Zaharija je bio običan sveštenik.

Neprikosnoveno je, braćo moja i sestre, da ulazimo u domen nemogućnosti ukoliko bi prihvatili da je sveštenik Zaharija saučestvovao u tako veličanstvenom događaju koji bi moralo predstavljati odvođenje Bogorodice u Svetinju nad Svetinjama (a što je samo po sebi ali potpuna nemogućnost – dakle nije čak ni u domenu fantazije) a da Luka o tome nije našao za shodno da napiše ni jednu jedinu rečenicu. Sa druge strane, svakome ko je posvetio ozbiljnu pažnju Starom Zavetu je kristalno jasno da je u celosti nemoguće da je iko mogao uvesti trogodišnju devojčicu u Svetinju nad Svetinjama. Naime Stari Zavet je kristalno jasan u pogledu propisa za službu prvosveštenika (prvosveštenika a ne sveštenika što je bio Zaharije), u Svetinji nad Svetinjama. Prvosvešteniku je, naime, Gospod dozvolio da uđe u Svetinju nad Svetinjama samo pod strogo propisanim uslovima i to samo i isključivo na Yom Kippur, drugim rečima jedan put u toku godine. Božja zapovest Mojsiju ne ostavlja ni minimum mesta slobodnoj interpretaciji svetog predanja Srpske Pravoslavne Crkve, „I kaza Gospod Mojsiju: „Reci Aronu bratu svom da ne ulazi u svako doba u svetinju iza zavese pred poklopac koji je na kovčegu, da ne pogine, jer ću se u oblaku nad poklopcem javljati… I neka Aron prinese junca svoga na žrtvu za greh i očisti sebe i dom svoj, i neka zakolje junca svoga na žrtvu za greh. I neka uzme kadionicu punu žeravice s oltara, koji je pred Gospodom, i pune pregršti kada mirisnoga istucanoga, i neka unese iza zavese. I neka stavi kad na oganj pred Gospodom, da dim od kada zakloni poklopac koji je na svedočanstvu, tako neće poginuti. Posle neka uzme krvi od junca i pokropi s prsta svoga po poklopcu prema istoku, a pred poklopcem neka sedam puta pokropi tom krvlju s prsta svoga. I neka zakolje jarca na žrtvu za greh narodni, i neka unese krv njegovu iza zavese, i neka učini s krvlju njegovom kao što je učinio s krvlju junećom, i pokropi njom po poklopcu i pred poklopcem. I tako će očistiti svetinju od nečistota sinova Izrailjevih i od prestupa njihovih u svim gresima njihovim, tako će učiniti i u šatoru od sastanka, koji je među njima usred nečistota njihovih. A niko da ne bude u šatoru od sastanka kad on uđe da čini očišćenje u svetinji, dok ne izađe i svrši očišćenje za sebe i za dom svoj i za sav zbor izrailjski… I ovo neka vam je večna uredba da čistite sinove Izrailjeve od svih greha njihovih jedanput u godini.“ I učini Mojsije kako mu zapovedi Gospod.“ (Levitska 16:2, 11 – 17, 34) Istovetnu naredbu Božju ponavlja i Apostol Pavle u poslanici Jevrejima „A pošto ovo beše tako urađeno, ulažahu svagda sveštenici u prvi deo skinije da vrše službu Božju, a u drugi jednom u godini sam prosveštenik, ne bez krvi, koju prinosi za sebe i za narodne grehe iz neznanja.“ (Jevrejima 9: 6 – 7)

Braćo moja i sestre, da je Pavle znao da se ikada odigrao ma i jedan izuzetak a što bi neprikosnoveno morao znati, uzevši u obzir da je poslanicu Jevrejima pisao nekih šezdeset godina posle navodnog Zaharijinog uvođenja Marije u Svetinju nad Svetinjama, on bi svekoliko to napisao u nastavku sedmoga stiha. Međutim je kristalno jasno da se događaj odstupanja od Božije zapovesti zapravo nikada nije dogodio pa ga stoga ni Pavle ni rečju ne pominje. Naravno da ni jedan od evanđelista ne zapisuje išta od onoga što uvodi u predanje Srpske Pravoslavne Crkve vladika Nikolajević.

I sam je Vladika verovatno predvideo da će njegovo predanje biti veoma teško do nemoguće svarljivo kada ga iko uporedi sa tekstom Novog Zaveta, te se Vladika Nikolaj poslužio „lukavstvom“ oličenim u pružanju obrazloženja za neobjašnjivo i nemoguće. Citiram iz Prologa za 31. decembar, „Sveti Teofilakt Ohridski veli, da je Zaharija „van sebe bio i Bogom obuzet“ kada je Devu uvodio u najsvetije mesto hrama, iza druge zavese, inače se ne bi mogao ovaj postupak njegov objasniti.

Alas, i pored osebujne mašte Vladike Nikolaja Velimirovića ili navodnog Teofilakta Ohridskog (za čije  postojanje ne postoje ali nikakvi istorijski dokazi) ostaje ali potpuna misterija toga da je Bog dao ali veoma specifičnu zapovest i sledbene zabrane da bi potom uveo čoveka „obuzetog“ koji na taj način krši upravo Božju volju! Poslušate Pavla, o poklonici Pravoslavnog svetog predanja i, „Ne budite nerazumni, nego shvatite šta je volja Gospodnja.“ (Efescima 5:17) Sveto nadahnuće Duhom Svetim koje svedoči kroz Pavla kristalno jasno upućuje na izvršavanje Gospodnje volje a nipošto na kršenje iste, iz čega svako ko ima uši da sluša, mora zaključiti da se ovo Pravoslavno predanje apsolutno nikada nije dogodilo.

U nastavku učenja o Mariji Pravoslavlje, u potpunosti ne utemeljeno na Svetom Pismu ili zdravom razumu, ima monolitan stav da je Marija ostala večna devica. I u ovom delu Pravoslavnog predanja stub nosač predstavlja umovanje Vladike Nikolaja Velimirovića koji ne hajući za Reč Božju piše: „Kada se Presvetoj Devi navrši jedanaest godina prebivanja i služenja pri hramu Jerusalimskom, i četrnaest godina od rođenja (molim Vas braćo moja i sestre da uočite kontradikciju Vladičinu obzirom da je u ranijem delu pisanije izvoleo obzaniti da se sledbeni događaj odigrao kada je Mariji bilo dvanaest godina) – kada dakle stupi u petnaestu godinu života, saopštiše joj sveštenici, da po zakonu ona ne može više ostati pri hramu, nego treba da se obruči i stupi u brak. No kako veliko iznenađenje za sve sveštenike bi odgovor Presvete Deve, da je se ona posvetila Bogu i da želi ostati devojkom do smrti ne stupajući ni s kim u brak! Tada po Promislu i vnušenju Božjem prvosveštenik Zaharija, otac Pretečev, dogovorno sa ostalim sveštenicima, sabra dvanaest bezženih ljudi iz plemena Davidova, da bi jednome od njih uručili Devu Mariju na čuvanje devojaštva njenog i staranja o njoj. I bi uručena strome Josifu iz Nazareta, koji joj beše i srodnik.“ (Ohridski prolog 21. novembar) te Vladika Velimirović nastavlja istom brzinom i u istom zapisu „Jer u to vreme ne znade se u Izrailju za devojke zaveštane na devstvo do kraja života. Presveta Deva Marija beše prva takva doživotno zaveštana devojka, i njoj posle sledovahu u crkvi Hristovoj hiljade i hiljade devstvenica i devstvenika.“

Dakle, ono što proizilazi iz Vladikinog teksta ili svetog predanja Srpske Pravoslavne Crkve je sledeće, prvo Vladika nas svedušno upoznaje sa navodnom Marijinom zakletvom pred Bogom kojom se obavezala na večno devičanstvo kao i da nikada neće stupiti u brak. Vladika nas nadalje izveštava da je starac Josif primio devojčicu Mariju k sebi u potpunom znanju da će ona biti majka dolazećeg Mesije – te da će začeti na čudesan način. Naravno, braćo moja i sestre, upoređujući Vladičansku pisaniju sa Rečju Božjom neizbežno se nameće pitanje: iz kog razloga je starac Josif odlučio da otpusti više od šezdeset godina mlađu Mariju kada je spoznao za njenu trudnoću? Logično i smisaono bi bilo za očekivati da će starac Josif biti izvan sebe od sreće obzirom da mu je Zaharije sve buduće događaje unapred objavio. Podjednako će ostati večna misterija razlog iz koga mu je anđeo poručio u snu da oženi Mariju obzirom da je on trebao da bude ali samo njen staratelj (pretpostavljam da mi niko od učenih Pravoslavnih kolega neće protvrečiti kada ustvrdim da starateljstvo i brak u stvari nipošto nisu sinonimi). Ne piše li Matej „A Josif muž njezin, budući pravedan i ne htevši je javno sramotiti, naumi je tajno otpustiti. No kad on tako pomisli, gle, javi mu se u snu anđeo Gospodnji govoreći: Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Mariju ženu svoju, jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetoga. Pa će roditi sina, i nadeni mu ime Isus; jer će on spasti narod svoj od greha njihovih… Ustavši Josif od sna, učini kako mu zapovedi anđeo Gospodnji i dovede kući ženu svoju“ (Matej 1: 19 – 21, 24)

Konačno ću Vam, braćo moja i sestre, prikazati i tamu verovanja Pravoslavlja – koje im širom otvara vrata ustoličenju Marijinom kao nebeske posrednice i carice – a koje nije ali ni slovom utemeljeno na nepogrešivoj i istinitoj Reči Božjoj, o njenom vaskrsenju iz mrtvih i uznesenju (vaznesenju) na nebesa. Dakle ovako piše predanje Pravoslavne crkve: „Jovan imaše dom na Sionu u Jerusalimu, u koji se nastani i Bogorodica i osta da živi do kraja svojih dana na zemlji. Svojim molitvama, blagim savetima, krotošću i trpeljivošću ona mnogo pomagaše apostolima Sina svoga. Jednom prilikom javi joj se arhangel Gavril, i objavi joj, da će kroz tri dana biti upokojena. I dade joj angel Božiji jednu granu palmovu, koja će se nositi pri njenom sprovodu. S velikom radošću ona se vrati domu poželevši u srcu, da još jedanput u ovom životu vidi sve apostole Hristove. Gospod joj ispuni ovu želju, i svi apostoli, nošeni angelima i oblacima, najedanput se sabraše u dom Jovanov na Sionu. Sa velikom radošću vide ona svete apostole, ohrabri ih, posavetova i uteši; potom mirno predade duh svoj Bogu bez ikakve muke i bolesti telesne. Apostoli uzeše kovčeg s telom njenim, od koga izlažaše aromatni miris, i u pratnji mnoštva hrišćana preneše u vrt Getsimanski u grobnicu svetog Joakima i Ane. Od zlobnih Jevreja zaklanjaše ih oblak po Promislu Božjem. Neki sveštenik jevrejski, Atonije, dohvati rukama kovčeg u nameri da ga preturi, ali u tom času angel Božji odseče mu obe ruke. Tada on zavapi apostolima za pomoć, i bi isceljen pošto izjavi svoju veru u Gospoda Isusa Hrista. Apostol Toma beše izostao, opet po Božjem Promislu, da bi se tako opet otkrila jedna nova i preslavna tajna o Svetoj Bogorodici. Trećeg dana stiže i on, i poželi da celiva telo Svete Prečiste. No kada apostoli otvoriše grob, nađoše samo plaštanicu, a tela ne beše u grobu. Toga večera ona se javi apostolima – mnoštvom angela okružena, i reče im: „Radujte se, ja ću biti s vama nauvek.“ Ne zna se tačno, koliko stara beše Bogorodica u vreme uspenjija svoga, ali preovlađuje mišljenje, da je bila prešla šezdeset godina svoga zemnog veka.“ (Ohridski prolog, 15. avgust)

Vladika Nikolaj nam, dakle, obznanjuje da je Marija živela približno, ili da budem precizniji Vadičanskom pisanju nešto više od šezdeset godina. Uzmemo li, braćo moja i sestre, ovu Velimirovićevu tvrdnju za istinitu to bi neminovno značilo da je Marija umrla negde u periodu od 35. do 50. godine Gospodnje. Ponavljam, ukoliko prihvatimo kao tačne sve ove propozicije Vladike Nikolaja (neke od kojih su čak i moguće kao na primer da je Marija umrla sa nešto više od šezdeset godina), u tom slučaju se javlja kao neminovnost zaključak da je Marija umrla pre nego što je i jedna jedina knjiga Novog Zaveta napisana – drugim rečima u periodu usmenog prenošenja Hristovog učenja. Podjednaka je neminovnost zaključka, čvrsto utemeljenog na istorijskim zapisima, da su Apostoli otpočeli neposredno po Marijinoj smrti pisanje svojih poslanica i evanđelja. Usled navedenog Pravoslavlju je ali u celosti nemoguće da izbegne logično pitanje: zašto ni jedan Apostol nije zapisao ali ni rečenicu o ovom (za spasenje) tako bitnom događaju? Svekoliko bi im Marijina smrt bila daleko svežija u sećanju od događaja vezanih za period Hristovog detinjstva, mladosti i konačno i same Njegove zemaljske misije. Ukoliko sagledamo Lukina Dela Apostolska, koja oslikavaju period od Hristovog vaznesenja do Pavlovog zatočeništva u Rimu oko šezdesete godine Gospodnje, to neminovno znači da se Marijino uspenje moralo odigrati oko polovine vremenskog period o kome Luka piše. I ukoliko bi prihvatili predanje Pravoslavne crkve, Marijino uspenje je svekoliko moralo biti najistaknutiji događaj tog vremena i to čak uzimajući u obzir sva čudesa koja su činili Apostoli… U od Vladike Nikolaja opisanom događaju, moja braćo i sestre, nailazimo na anđeosko proročanstvo Marijine smrti, dolasku Apostola na oblacima i poučavanje Apostola od strane Marije koja je bila na samrti. Alas, u Vladikinom zapisu, čudesa nipošto ne prestaju – dapače najveća tek dolaze. Po Marijinoj smrti Apostoli stavljaju njeno telo u kovčeg (kovčeg nipošto nije predstavljao tradicionalan način sahrane u prvovekovnom Izraelu). Nadalje tu pronalazimo odsecanje pa izlečenje ruku jevrejskog sveštenika Atonija.

Evidentno svestan ne svarljivosti predanja, Nikolaj ga je pripodobio Svetom Pismu – naravno koliko je to uopšte bilo moguće tako da nam isti piše o Tominom izostanku sa sahrane, o notornosti činjenice Marijinog vaskrsenja. Neprikosnoveno Vladika ispisuje, a Pravoslavlje održava do današnjeg dana, jeres nad jeresima pri opisu Marijinog pojavljivanja Apostolima po njenom vaskrsnuću uzdižući jeres do Marijine navodne izjave o njenoj sveprisutnosti – kažem, dapače uvikujem jeres obzirom da je jedino Bog sveprisutan. Ne postoji drugo, za Pravoslavlje povoljnije, objašnjenje Marijinih reči „Radujte se, jer ja sam sa s vama u sve dane“ do uzurpacije Božjeg atributa sveprisutnosti koju je, ukoliko je dodatni argument potreban, i sam Hrist (koji jeste Bog) primenio na sebe rekavši a što je Matej zabeležio u 20. strofi 28. poglavlja „I, evo, ja sam sa vama u sve dane do sršetka veka.

Braćo moja i sestre Solomon piše u molitvi: „Gospode Bože Izrailjev! Nema Boga takvoga kakav si ti gore na nebu ni dole na zemlji, koji čuvaš savez i milost slugama svojim, koje hode pred tobom svim srcem svojim… Ali hoće li Bog stanovati na zemlji? Eto, nebo i nebesa nad nebesima ne mogu te obuhvatiti, a kamoli ovaj dom što ga sazida?“ (1 Carevima 8: 23, 27).

Sveto Pismo u stvari govori veoma malo o Mariji. Ne postoji ni na jednom jedinom mestu opis njenog fizičkog izgleda, ništa o njenom životu, ništa o njenim godinama posle Hristove smrti ili o njenoj smrti i pogrebu. Čak i kada se ali na kratko pojavi sa učenicima i ostalim vernicima na dan pedesetnice, ona nipošto nije predmet slave pa čak ni vođa rane crkve – ona je jednostavno i prosto samo jedna među mnogima. U Svetom Pismu jednostavno ne postoje primeri da se iko molio Mariji, da joj je iko odavao počast ili da je iko čak poštovao u duhovnom smislu. Ona podjednako ne igra nikakvu ulogu bilo u kom Bibliskom objašnjenju evanđelja. Pavle je napisao veličanstvenu raspravu o spasenju koju poznajemo kao poslanicu Rimljanima, i sve što je izrekao o Isusovoj majci je da ona pripada Davidovom semenu. (Rimljanima 1:3) Pavle je još manje precizan u poslanici Galatima, koja predstavlja još jednu podužu ekspoziciju čistog, istinitog evađelja u okviru koga je on jednostavno konstatovao da „se Hrist rodi od žene“ (Galatima 4:4)

Uporedite ovo što sam Vam upravo rekao, braćo moja i sestre, sa neprekidnim Pravoslavnim predanjima o Marijinom životu, Marijinim čudesima, Marijinoj smrti i lista ide do u nedogled. Upravo to izaziva potres kod mnogih Pravoslavaca kada po čitanju Biblije ustanove kako je uistinu malo izrečeno o Mariji. Međutim to se neminovno događa kada uzvisite tradiciju do nivoa Svetog Pisma i pripišete čoveku nepogrešivost koja pripada samo Bogu. To nažalost, kako vidimo u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, izobličuje Sveto Pismo i izopačuje Osobu i delo Isusa Hrista.

Samo je Bog naš Iskupitelj, naš Spasitelj, naš Dobrotvor i naš Utešitelj. Samo on treba da bude slavljen, poštovan, obožavan i samo se Njemu moramo moliti.

Skupite se i dođite, pristupite svi koji ste se izbavili između naroda. Ništa ne znaju koji nose drvo od svoga lika i mole se bogu koji ne može pomoći. Oglasite, i dovedite, neka većaju zajedno: ko je to od starine kazao? Ko je javio još onda? Nisam li ja, Gospod? Nema osim mene drugoga Boga, nema Boga pravednoga i spasitelja drugoga osim mene. Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski, jer sam ja Bog, i nema drugoga.“ (Isaija 45: 20 – 22)

 

OČE, HVALA TI ZA TVOJU JASNU REČ. MI JE RAZUMEMO. SILE TAME ĆE POKUŠATI DA FALSIFIKUJU TVOJU NEPOGREŠIVU I ISTINITU REČ LAŽIMA, ONE ĆE STVORITI LAŽNE SISTEME. SOTONA I SVI NJEGOVI POSLUŠNICI SU SKRIVENI U OBLIČJU ANĐELA SVETLOSTI. ONI SU MUDRI U POKVARENOSTI. ONI SU TU VEĆ DUGO. BOŽE NE DOZVOLI DA BUDEMO ZAVEDENI, I UČINI DA BUDEMO JOŠ ISTRAJNIJI U ŽELJI DA NAS UPOTREBIŠ KAKO BI PRENEO TVOJU VELIČANSTVENU A OPET JASNO RAZUMLJIVU ISTINU EVAĐELJA SPASENJA SAMO TVOJOM MILOŠĆU, SAMO KROZ VERU, SAMO U HRISTA SVIM PRAVOSLAVNIMA KOJE POZNAJEMO KAKO BI ISPUNILI PRAZNINU U NJIHOVIM RELIGIOZNIM SRCIMA. PRAVOSLAVLJE NE MOŽE ISPUNITI, SAMO HRIST MOŽE. UPOTREBI NAS NA TAJ NAČIN, MOLIMO TI SE U HRISTOVO IME. AMEN.