Home Objave PORUKA PREMIJERU

PORUKA PREMIJERU

1539
0
SHARE

Časni premijeru, obraćam ti se obzirom da je u ovde ukinuto parvo da se otvore usta. Međutim, ne tražim bez razloga, o premijeru, da se izvoliš u potpunosti upoznati s ovom stvari, o kojoj se dosad raspravljalo zbunjeno, bez reda i prava, u živom žaru umesto u umerenosti i pravnoj ozbiljnosti. I nemoj misliti da ovde pokušavam da zastupam lično dobrostanje, što bi inače bilo ljudski, već zastupam zajedničku stvar svih vernika, čak i Hristovu: koja je danas u Srbiji u kojoj si ti premijer, tako izvikana, pogažena da izgleda očajno. Do toga je svakako došlo tiranijom nekih fariseja više nego tvojom voljom. Ali kako do toga dolazi ne treba ovde govoriti. Bilo kako bilo, u tužnom je stanju. Jer je moć protivnika Boga dosad uspela da Hristova istina, ako nije izgubljena i rasuta, a ona je skrivena i zatrpana kao sramotna i povrh toga jadna Crkva je ili sagorela užasnom smrću, ili je prognana proterivanjima, ili je toliko zastrašena pretnjama i užasima da ne sme reč da progovori. I još u svom besu Vladike Srpske Pravoslavne Crkve tako uporno nastojavaju da obore prepreku, koju su već poljuljali, i dovrše propast koju su započeli. Međutim, niko se ne javlja da strane u odbranu od tih pobesnelih ljudi. A ima nekih, koji hoće da se istaknu kao veliki istinoljupci i kažu da se nikako ne sme oprostiti neoprezu i neznanju prostih ljudi: jer tako govore nazivajući sasvim izvesnu Božju istinu neoprezom i neznanjem, a one, koje je Gospod naš toliko cenio da im je saopštio tajnu svoje nebeske mudrosti, nazivaju prostim ljudima. Toliko se svi stide Evanđelja. Ali na tebi je, mudri premijeru, da ne odvratiš ni uši svoje ni hrabrost svoju od ovako pravedne odbrane, prvenstveno kad je reč o tako važnoj stvari: to jest kako će se Božja slava održati na zemlji, kako će njegova istina sačuvati čast i dostojanstvo, kako će Hristova vladavina ostati neokrnjena. O kako je ova stvar dostojnia tvojih ušiju, dostojna tvoje pažnje, dostojna tvog premijerskog uticaja. Jer takvo razmišljanje čini pravog premijera: ako u sebi vidi pravog Božjeg izaslanika u vladavini svojom zemljom. Naprotiv, ne vlada već se razbojnički vlada onaj koji ne vodi svoju zemlju u cilju služenja Slavi Boga. A vara se onaj koji očekuje dugo blagostanje u vladavini, koju ne vodi Božji skiptar, to jest njegova sveta reč, jer nebeska reč ne može lagati: a ona kaže da će se narod napustiti kad proročke reči ponestane. I ne treba da te odvrati preziranje naše odvratnosti. Priznajemo, zaista, da smo jadni, prezira dostojni ljudi, što će reći pred Bogom bedni grešnici, od ljudi prezreni i odbačeni, čak, ako hoćeš, đubre i teret svetu, ili ako bi se našla neka još gora reč. Toliko da nam ništa ne ostaje čime bismo se pred Bogom pohvalili, osim njegovom milošću, koja nas je bez ikakve naše zasluge sem naše nesreće spasla, ali ne od ljudi, što svi smatraju velikom sramotom. Ali naše učenje svakako treba da bude uzvišeno i da nadmaši sve slave i moći sveta, jer ono nije naše, već Boga živog i njegovog Hrista, koga je Otac učinio kraljem da vlada od mora do mora, od reke do krajeva zemaljskih. A tako da vlada da udariv zemlju prutom usta svojih svu je razbije snagom i slavom svojom kao lončarski sud; kao što su proroci prorekli da će veličanstvenost njegove Vladavine oboriti carstva čvrsta kao gvožđe i bakar i sjajna kao zlato i srebro. Istina je da naši protivnici to poriču, prebacujući nam da lažno predstavljamo Božju reč, čiji smo, kako kažu, izopačeni kvaritelji. Ali ti ćeš sam po svojoj mudrosti moći da sudiš, čitajući naše ispovedanje, kojiko je taj prekor ne samo zlobna kleveta, već isuviše drska bestidnost.

Međutim, dobro je reći na ovom mestu nešto što će ti utrti put poslušanju. Kad je apostol Pavle hteo da svako proročanstvo bude saglasno po meri i sličnosti s Verom, uspostavio je određeno pravilo za proveru bilo kojeg tumačenja Svetog Pisma. Ako se naše učenje razmotri u svetlosti tog pravila Vere, pobeda nam je u rukama. Jer šta bolje odgovara Veri do da nas vidi nage, neobučene u bilo kakvu vrlinu, jer smo Bogom obučeni; prazne, bez ikakve vrline, jer nas On ispunjava; robove greha da bi nas On oslobodio; slepe da bi nas On prosvetlio; kljaste da bi nas On uspravio; maloumne da bi nas On poučio, da bi nam oduzeo svaki povod slavi kako bi samo On bio slavljen i mi u njemu? Kad takve i slične stvari kažemo, Srpska Pravoslavna Crkva uzvikuje da bi na taj način bila izokrenuta ne znam kakva zaslepljena svetlost prirode, učinjene pripreme, slobodna volja, dela zaslužna za večiti spas s njihovom preuzvišenošću; zato što oni ne mogu da podnesu da sva hvala i slava svakog dobra, svake vrline, pravde i mudrosti počiva u Bogu. Ali ne čitamo uopšte da su kažnjeni oni koji su suviše crpli s izvora žive vode. Naprotiv, oštro su ukoreni oni koji su kopali po presahlim bunarima koji ne mogu vode da drže. Osim toga, šta je bitnije za Veru od obećanja Boga kao blagog i milostivog Oca, kad se Hrist prizna za brata koji prenosti milost Božju? Da se sve dobro i napredak očekuju od Boga, čija se milost do te mere na nas izlila da ni svog Sina nije poštedeo i zbog nas ga je žrtvovao? Da mirujemo u izvesnom očekivanju spasa i večnog života; kad pomislimo da nam je Hrista dao Otac, u koga se tolika blaga kriju? Te su im stvari odvratne i kažu da takva izvesnost u veri mora u sebi nosti uobraženost i nadmenost. Ali pošto ništa ne treba očekivati od nas samih, sve treba očekivati od Boga, a mi smo lišeni bilo kakve taste slave u jedinom cilju da budemo u slavi Boga.

Šta još da kažem? Razmotri, o premijeru, sve delove naše stvari i osudi nas kao najizopačenije od izopačenih ako ti ne bude očigledno da radimo, a zasipaju nas uvredama i blate nas, a mi svoju nadu u živoga Boga polažemo; jer verujemo da je On život večni, znamo za jednog istinitog Boga i Onoga koga je poslao, Isusa Hrista. Zbog te nade su neki od nas u nevoljama, drugi marginalizovani, neki pak naterani da se pokaju, neki se spasavaju bekstvom; svi se potucamo, a smatraju nas prokletim i odvratnim, vređaju nasi  nečovečno s nama postupaju. Pogledaj, s druge strane, Pravoslavnu Crkvu (govorim o staležu Vladika i sveštenika), čijem nas priznavanju i težnjama svi drugi suprotstavljaju i pogledaj malo sa mnom šta njih vodi. Olako dopuštaju, i sebi i drugima, da ne znaju, zapostavljaju i preziru pravu Veru, kojoj nas uči Sveto Pismo i koja treba da je određena i potvrđena za sve, i misle da nije mnogo važno kakva je u koga vera, u Boga ili Hrista, i ima li je, već da – kako kažu – implicitnom Verom potčinjava svoj um srcu Crkve. I ne brinu mnogo ako dođe do prljanja slave Božje očiglednim bogohuljenjem, samo da niko reč ne prozbori protiv autoriteta majke Sprpske Pravoslavne Crkve. Zašto se s toliko strogosti i grubosti bore za službu božju, tako nazvano sveto predanje, molitve svetcima i takve koještarije? Toliko da poriču kako prava pobožnost može postojati, ako se u sve te stvari ne veruje i ne smatraju je sasvim izričitom Verom, ali kako da to ne dokazuju Rečju Božjom? Zašto? Ako ne zato što im je trbuh Bog, a kuhinja vera, kad im se to oduzme ne samo da se ne smatraju hrišćanima, već ne misle da mogu biti ljudi. Jer dok se jedni slade u izobilju, drugi životare glođući koru hleba, a ipak svi žive od istog lonca, koji bi se bez takve pomoći ne samo ohladio, već bi se potpuno sledio. Međutim, onaj među njima koji se najviše brine za svoj trbuh, najžeđći je branilac njihove Vere. Jednom reči svi isto govore: ili sačuvati svoju vlast i pun trbuh. I nema nijednog koji bi pokazao i najmanji privid prave revnosti. A ipak ne prestaju s klevetama našeg učenja, s ruženjem i blaćenjem svim sredstvima da bi ga ogadili ili osumnjičili. Nazivaju je novom i skoro skovanom. Prebacuju se da li je prikladno što prelazi preko tvrđenja tolikih starih Svetih Otaca i tako duge tradicije? Uporno podvlače da ispovedamo otpadničku veru, koja se bori protiv Crkve, ili da odgovaramo kako je Crkva umrla pod težinom tolikih godina, o čemu nije bilo ni pomena. Najzad kažu da nema potrebe za mnogim dokazima, jer se po plodovima može suditi kakva je. To jest, rađa takvo mnoštvo sekti, toliko nemira i pobuna  i takvu smelost za zlodela. Njima je svakako lako da budu nadmoćni protivnici napuštene i usamljene stvari: prvenstveno kad treba ubediti neškolovani i lakoverni narod. Ali kad bismo i mi imali prilike da govorimo, cenim da bi se njihova vatrenost, s kojom su toliko zapenili protiv nas, malo ohladila.

NOVA

Prvo, to što kažu da je nova, veliku uvredu nanose Bogu, čija sveta reč nije nikako zaslužila da se novom nazove. Svakako, uopšte ne sumnjam da je nova kad su oni u pitanju, jer su za njih čak i sam Hrist i njegovo Evanđelje novi. Ali onaj ko zna da je propovedanje Pavla staro, to jest da je Isus Hrist umro za naše grehe i vaskrsao našeg opravdanja radi, taj neće u nas naći ništa novo.

NEPOZNATA

Ako je dugo ostala skrivena i nepoznata, krivica je u nepobožnosti ljudi. Sad kad nam je vraćena Božjom dobrotom, trebalo bi je bar primiti s njenim nekadašnjim ugledom.

NEIZVESNA

Iz istog izvora neznanja potiče i glas da je sumnjiva i neizvesna. Zaista se na to žalio i Gospod naš preko svog Proroka: vo je znao svoga gazdu, a magarac staju svojih gospodara, a njega njegov narod nije priznao. Ma koliko se njenoj neizvesnosti rugali, da treba svoju veru krvlju da obeleže i životom da je brane, videlo bi se koliko je cene. Naša je vera sasvim drugačija: ne boji se ni užasa smrti, ni Božjeg suda.

ČUDA

A to što zahtevaju od nas čuda nerazumno je. Jer mi ne stvaramo neko novo Evanđelje, već se držimo kao istinitog onoga što su potvrdila sva čuda Isusa Hrista i apostola. Moglo bi se reći da oni nas nadmašuju, jer svoju doktrinu mogu da potvrde stalnim nizom čuda, koja se dešavaju do današnjeg dana. Ali što više navode čuda, koja bi mogla da pokolebaju ili unesu sumnju u inače spokojan duh, jer su toliko ili lakomislena ili lažna. A i kad bi zaista bila čudesna i divna kako se samo zamisliti može, nikavu vrednost ne bi imala nasuprot Božjoj istini, jer treba Božje ime uvek i svuda da bude sveto, bilo u čudesima, bilo u prirodnom redu stvari. Mogli bi ovde bolje uspeti da nas Sveto Pismo nije upozorilo na pravu korist od čuda. Ako evanđelist Marko kaže da su čuda apostolska učinjena u potvrdu njihove propovedi; ako i evanđelista Luka kaže da je Gospod naš hteo da čudima posvedoči svoju milost rečima iskazanu, odgovor je u rečima apostola: Spas u Evanđelju najavljen, potvrđen je onim što je Bog posvedočio znacima i čudesnim svojstvima. Kad čujemo da to treba da budu pečati koji će Evanđelje zapečatiti, zar ćemo ga izvrnuti da bismo mu autoritet uništili? Kad čujemo da im je cilj da ustanove istinu, zar ćemo se truditi da ojačamo laž? Treba, međutim, da doktrina koja prethodi čudima, kako kaže evanđelista, bude na prvom mestu ispitana. Ako je odobrena, onda je mogu čuda potvrđivati. A dobro je učenje prave doktrine, kako kaže Hrist, ako ne teži uopšte slavi ljudi, već slavi Boga. Pošto Hrist tvrdi da takav treba da je dokaz, loše je tumačenje čuda kad se koriste u druge svrhe, a ne u slavu Imena Božijeg. A treba i da se podsetimo da i Satana ima svoja čuda, i ma koliko bile pre opsene nego prave vrline, ona su takva da mogu zavesti proste i jednostavne. Čarobnici i vrači su uvek bili čuveni po čudima. Obožavanje pagana pothranjivala su izvanredna čuda, koja ipak nisu dovoljna potvrda sujeverja ni čarobnjaka, ni idolopoklonika.

Povrh toga nam nepravedno podmeću Svete Oce, mislim pisce iz prvog doba Crkve, kao da su oni potvrda njihove bezbožnosti: kad bi se po njihovom uzoru razmrsivao sukob među nama, veći deo pobede bi nama pripao. Ali kako stvari stoje, mnoge su stvari mudro i odlično napisane u Otaca, a s druge srane dešavalo se, na nekim mestima, ono što se dešava svim ljudima: da greše i zablude, a svi dobri i pošteni sinovi prema svojoj ipravnosti i duha, i suda, i volje, obožavaju njihove zablude i pogreške. Naprotiv, ono što je u njih dobro napisano uopšte ne primećuju, ili ga skrivaju, ili izopačuju te bi se reklo da im je jedina briga da među zlatom nađu đubre. A potom nas s velikom bukom progone kao opadače i neprijatelje Otaca! Ni govora da ih opadamo i da je to naša tema ovde, lako bih njihovim svedočenjem potvrdio najveći deo onoga što danas govorim. Ali mi njihove spise čitamo s takvim sudom, kojem je uvek pred očima ono što kaže apostol Pavle: jer je sve naše da nam služi, a ne da nama vlada i svi smo mi Hrista jedinog, koga bez izuzetka svi treba da slušamo u svemu. Oni, koji uopšte to naređenje ne poštuju, ničeg izvesnog u Veri ne mogu imati, pošto te svete ličnosti, o kojima je reč, mnoge stvari nisu znale, često se međusobno razilaze, pa čak ponekad i sami sebi protivreče. Solomon, vele oni, nam ne nalaže bez razloga da ne pomičemo stare međe, koje su postavili oci naši. Ali nije reč o tome da se svi držimo istog pravila kao ograde polja i u poslušnosti Veri, koja treba da je takva da zaboravlja svoj narod i kuću svog oca. Još i ovo, kad toliko vole alegorije, što onda ne uzmu apostole za Oce, jer nema drugih čije međe nije dozvoljeno počupati. Tako je Sveti Hijerosom protumačio, a njegove su reči naveli u svojim kanonima. A ako hoće da međe Otaca, kako ih oni shvataju, budu poštovane, zašto ih oni prekoračuju tako smelo kad im se to dopadne? Jedan od otaca je rekao da Bog niti pije niti jede, te mu ne trebaju ni tanjiri ni pehari. A drugi da Svete tajne hrišćana ne zahtevaju ni zlato ni srebro i nisu bogu drage zbog zlata. Prekoračuju, dakle, te međe kad se pri obredima toliko naslađuju zlatom, srebreom, mermerom, dragim kamenjem i svilom i smatraju da Bogu ne ukazuju parvo poštovanje ako nema preteranog obilja tih stvari. Čak je jedan od otaca govorio otvoreno da se usuđuje mesa jesti za vreme posta, dok ga se drugi uzdržavaju, a bio je hrišćanin. Znači da prekoračuju granice kad izopštavaju onoga ko za posta okusi meso. Među tim ocima jedan je rekao da je monah koji ne ore svojim rukama razbojnik. A drugi da nije monasima dopušteno da žive od dobra drugih, čak i kad su revnosni u kontemplaciji, molitvi i učenju. Prekoračili su i tu među kad su neradne monahe smestili u bordele (to su njihovi samostani) da se prejedu hranom drugih. I onaj je bio od Otaca koji je rekao da je parvo svetogrđe videti sliku Hristovu ili kakvog sveca u hrišćanskim hramovima. A oni uveliko prekoračuju te međe, jer i najmanji ugao u svojim hramovima ne ostavljaju bez nekog lika. Drugi je Otac savetovao da se posle sahrane, pošto je njom ispunjena čovečanska dužnost prema mrtvima, mrtvi ostave na miru. A oni razbijaju te okvire kad zahtevaju da se stalno brinemo za mrtve. Jedan od Otaca je bio i onaj koji je poricao da je u Svetoj žrtvi Tajne večere u vidu hleba bilo parvo telo Hristovo, već da je to samo bila jedna tajna njegovog tela; kako kaže od reči do reči. Prelaze među govoreći da je Hristovo telo u toj materiji. Bili su sveti oci i oni od kojih je jedan deo naredio da se potuno odbaci pričest, i oni koji su je prihvatili delimično, odustajući od njenog drugog dela. Drugi ostaje pri tome da narodu ne treba uskraćivati krv Gospoda njihovog, za čiju veru treba krv da prolije. Uklonili su te međe kad su strogo naredili ono isto što jedni kažnjavaju izopštavanjem, a drugi jakim razlogom osporavaju. Sveti otac je bio i onaj koji je tvrdio da je smelost određivati nešto neodređeno u ovom ili onom mišljenju bez jasnih i očiglednih svedočanstava Svetog Pisma. Zaboravili su tu među kad su doneli tolike ustave, kanone i sudske odluke bez osnova u Božjoj reči. Bio je sveti Otac i onaj koji je između ostalih jeresi prebacivao i što je prvi zaveo pravilo posta. Prekoračili su te međe i kad su strogim zakonom naredili postove. Sveti Otac je bio i onaj koji je tvrdio da ne treba braniti brak sveštenicima Crkve i izjavio da je život sa zakonitom ženom čednost, a bili su Sveti Oci i oni koji su se priklonili njegovom mišljenju. Prešli su te međe kad su naredili uzdržavanje od braka svojim Vladikama i Patrijarsima. Sveti Otac je bio i onaj koji je napisao da treba samo Hrista slušati, jer je za njega rekao Otac Nebeski “Slušajte ga!” I da se ne treba obzirati na ono što su činili ili rekli drugi pre nas, već samo na ovo što je Hrist zapovedio, jer je on prvi ispred svih. Nisu se držalih tih okvira, a nisu dopustili ni drugima da ih se drže. Svi Oci, iste hrabrosti, smatrali su odvratnim i jednoglasno su odbacivali zagađivanje svete Božje Reči sofističkim tananostima i njeno obavijanje filozofskim sukobima i raspravama. Drže li se oni tog puta, kad se celog života ničim drugim ne bave do zatrpavanjem i zamračivanjem jednostavnosti Svetog Pisma beskrajnim rapravama i promašenim zaključcima? A kad bi sad Oce pozvali i kad bi oni čuli ovu veštinu izopačenja, koju oni nazivaju Pravoslavnom teologijom, sigurno ne bi pomislili da potiče od Boga. Koliko bi se široko razvuklo naše izlaganje kad bih hteo da nabrojim kako smelo odbacuju jaram Otaca, sve tvrdeći da su njihova poslušna deca? Prošli bi meseci i godine u navođenju. Još se pritom drsko i bestidno usuđuju nama prebacivati da prekoračujemo stare međe.

A kad nas upozoravaju na običaj, ni njega se ne drže. Bila bi velika nepravda kad bi nas primorali da popustimo običaju. Kad bi rasuđivanje ljudi bilo ispravno, običaje bi trebalo preuzimati od dobrih. Ali se često drugačije dešava. Jer ono što čini više njih stiče parvo običaja. A život ljudi nikada nije bio tako dobro sređen da se najbolje stvari dopadaju najvećem broju ljudi. Dakle, iz posebnih poroka više ljudi nastaje javna zabluda ili tačnije opšta saglasnost s porokom, koji sad ove čestite sudije hoće da proglase za zakon. Oni, koji nisu sasvim slepi primmećuju da čitava mora zala preplavljuju zemlju i da su svi iskvareni raznim smrtnim pošastima, jednom reči sve propada, tako da ili treba izgubiti nadu u ljudski rod, ili zavesti red u takva zla čak i žestokim lekovima. A ipak se odbacuje lek, ne iz nekog drugog razloga, već zato što smo odavno navikli na zlo. Ali iako javna zabluda spada u nadležnost ljudskih vlasti, u Carstvu Božjem njegova se jedina večna istina mora slušati i poštovati, njoj se ne može suprotstavljati nikakva zastarelost, ni dugih godina, ni starih običaja, ni bilo kakvo zaklinjanje. U ovoj oblasti je Isaija nekad učio Božje izabranike da ne kažu “Buna” svuda gde narod viče “Buna”, to jest da ne učestvuju zajedno u buni naroda, da se ne plaše njegovim strahom niti da se čude, već da slave Gospoda vojski i da samo u Negovom strahu budu. Sad, dakle, neka nas Pravoslavna Crkva kori svim primerima kojim hoće, i iz prošlosti i iz sadašnjosti! Ako slavimo Gospodara vojski, neće nas mnogo iznenaditi, jer su se pokolenja prepustila istoj bezbožnosti, a Gospod je moćan u osveti do trećeg ili četvrtog kolena;  ako su se svi složili u istoj zlobi, poučio nas je iskustvom kakav je kraj onih koji greše zajedno s mnoštvom kad je sve uništio, a potom sačuvao Noja i njegovu malu porodicu, jer je samo on svojom verom osudio sve ostale.  U stvari, loš običaj nije ništa drugo do javna pošast, u kojoj oni koji umiru u mnoštvu, ne propadaju ništa manje no da umiru sami.

Ne pritiskaju nas toliko svojim raspravama koliko nas terete da ispovedamo ili kako je Crkva bila umrla pre nekog vremena, ili kako je ovo sad naša borba protiv Crkve. Hristova Crkva je svakako živela i živeće se dok Hrist bude vladao s desne strane Oca; njegova ruka je podržava, njegova zaštita joj je oružje, njegova vrlina joj daje snagu. Jer će bez sumnje ispuniti ono što je jednom obećao: da će biti sa svojima do svršetka veka. Protiv te Crkve ne preduzimamo nikakav rat. Jer, u saglasnosti s celim narodom vernika, mi obožavamo i slavimo jednog Boga i jednog Hrista Gospoda, kao što ga oduvek obožavaju njegove sluge. Ali oni su vrlo daleko od istine, ne prepoznaju uopšte Crkvu, ako im ruje pred očima, i hoće da je zatvore u izvesne granice u kojima se ona uopšte ne podrazumeva.

U tim tačkama leži naše neslaganje. Prvo, oni zahtevaju uvek vidljivi i očigledni oblik Crkve. Drugo, oni taj oblik ustanovljavaju u Hramu Svetog Save. A mi, naprotiv, tvrdimo da Crkva može postojati bez vidljivog lika; čak i da njen izgled ne treba ceniti po toj spoljnoj veličanstvenosti, kojoj se tako strasno dive, već ima sasvim drugo obeležje, to jest čistu propoved Božje Reči i dobro ustanovljeno davanje Svetih Tajni. Nisu zadovoljni ako se Crkva ne može uvek prstom pokazati, a koliko se puta dešavalo da je Judejski narod tako izobliči te joj od izgleda ništa ne ostane!

Sta mislimo u kakvom je obliku blistala Crkva kad se Ilija žalio da je sam ostao? Koliko je puta od pojave Hrista bila skrivena, bez oblika? Kako je često bila toliko ugnjetavana ratovima, bunama, jeresima da se nigde nije pokazivala! Da su ovi ljudi ovde živeli u tim vremenima, da li bi mislili da postoji neka Crkva?  Ali je Iliji rečeno da je ostalo još sedam hiljada ljudi koji nisu poklekli pred Balom. Za nas je izvesno da je Isus uvek vladao na zemlji, otkad se uzneo na nebo. Ali da su u tolikom nesrećama vernici želeli da imaju nešto vidljivo, zar ne bi izgubili hrabrost?

I stvarno, sveti Hilarije je govorio da je u njegovo vreme bio veliki porok to što neki, zaslepljeni bezumnim poštovanjem dostojanstva svojih vladika, nisu videli kakve se pošasti ponekad kriju pod tim obrazinama. On govori ovako “Upozoravam vas, čuvajte se Antihrista. Držite suviše do zidova tražeći Božju crkvu u lepoti zgrada, misleći da je jedinstvo vernika u njima. Sumnjamo li da Antihristovo sedište mora tu biti? Planine, i šume, i jezera i zatvori i pustinje su po meni sigurniji i pouzdaniji. Jer su proroci tamo skriveni proricali. A šta danas svet slavi u tim rogatim vladikama? Ako ne misli da su najbolji oni koji vladaju velikim građevinama? Ostavimo se tako ludog poštovanja. Naprotiv, ostavimo to Gospodu, pošto samo On zna koji su njegovi i ponekad može oduzeti vidu ljudi i spoljni izgled svoje Crkve. Priznajem da je to užasna osveta Boga na zemlji. Ali ako bezbožnost ljudi to zaslužuje, zašto bismo se upinjali da protivrečimo Božjoj pravdi? Na taj način je Gospod u ranijim vremenima kažnjavao ljudsku nezahvalnost. Pošto nisu hteli da slušaju njegovu istinu i utrnuli su za njegovu svetlost, dopustio je da u nekom smislu tako zaslepljeni budu žrtve teških laži i prekriveni dubokom tminom te se nije video nikakav oblik prave Crkve. Međutim, ipak je sačuvao svoje usred zabluda i mraka, ma kako bili rasuti i skriveni. I nije li to čudesno: jer je preduzeo da ih sačuva i u haosu Vavilona, i u plamenu užarenog ognja. A to što oni hoće da se oblik Crkve poštuje u ne znam kakvom jalovom sjaju, da ne dužim, samo bih uzgred rekao koliko bi to bilo opasno. Srpski patrijarh, vele oni, koji ima Apostolsko prejemstvo, kao i ostale Vladike predstavljaju Crkvu i treba da se smatraju Crkvom: zato ne mogu da greše. Iz koga to razloga? Zato, odgovaraju oni, jer su pastiri Crkve i posvećeni Bogu. Aron i ostale vođe naroda Izraela su takođe bili pastiri. Aron i njegovi sinovi bili su već izabrani Božji sveštenici, ali pogrešiše kad skovaše tele. Po toj logici zašto ne bi Crkvu predstavljali i onih četiri stotine proroka koji razočaraše Ahaba? Ali crkva je bila sa Mihejom, samim, svakako, i prezrenim, ali je iz njegovih usta zvonila istina. Zar proroci, koji su se digli protiv Jeremije hvaleći se da zakon ne može da nedostane svešetnicima, niti savet prorocima, nisu nosili ime Crkve? Zar nije istim sjajem blistala i Skupština, koja je okupila sveštenike, učene ljude i monahe da bi odlučila kako Isus Hrist treba da umre? Ide sada Pravoslavna crkva, zaustavlja se na tim spoljnim obeležjima, da bi od Hrista i svih proroka napravili otpadnike od Boga živoga, a od Sotoninih sveštenika organe svetog Duha. Mada ne postoji iskustvo da uz Crkvu obavezno ide i spoljnji sjaj, oni nam uporno kao zakon prenose nekakvo iskustvo da bi pod imenom i znacima Crkve ulili strah svetu, mada su za Crkvu smrtna pošast. Ne govorim uopšte o njihovim gnusnim naravima i delima, kojima je sav njihov život ispunjen, ni o tome da govore kako su Fariseji te njih treba slušati, a ne slediti. Ali ako hoćeš da odvojiš malo svog vremena i pročitaš naše učenje, jasno će ti biti da je sama njihova doktrina, zbog koje traže da ih kao Crkvu priznamo, surovi Pakao i klanica duša, oganj, propast i raspuštenost Crkve.

SEKTE I NEMIRI

Najzad, njihovo je izopačeno i prekorno tvrđenje da je mnogo nemira, pobuna i rasprava izazvalo pripovedanje naše doktrine i takve plodove sve više donosi. A krivica za ta zla je na nju nepravedno bačena, trebalo bi je pripisati Sotoninoj zlobi. Svojsveno je, takoreći, Božjoj reči da se ona nikad ne javlja, a da to Sotonu ne probudi i ne podstakne. To je sasvim sigurno obeležje njenog razaznavanja od lažnih doktrina, koje se lako odaju time što ih svi rado prihvataju i što su svima po volji. Na taj način se pre nekoliko godina taj Gospodar sveta igrao ljudima do mile volje i kao Srdanapal se odmarao i mirno zabavljao. Jer šta je radio do igrao se i šalio kad je mirno i nesmetano držao svoje carstvo? Ali od kako je svetlost, blistajući odozgo potpuno rasturila njegovu tamo, od kako je njegovu moć napala i poremetila njegovo carstvo, odmah je počeo da se budi iz lenjosti i poseže za oružjem. I odmah je potčinio snagu ljudi da bi njom žestoko ugnjetavao početke predstojeće istine. A kad ništa nije postigao silom, okrenuo se zamkama. Preko apostatske crkve i te vrste ljudi podstakao je više sekti i različitih mišljenja da bi zamračio ovu istinu i najzad je ugasio. I sad se još uporno trudi da je pokoleba na oba načina. Jer se nasiljem i rukama ljudi trudi da iščupa to parvo seme i, ukoliko je do njega, trudi se da ga kukoljem uguši kako bi ga sprečio da raste i plod donese. Ali će svi njegovi napori biti uzaludni, ako slušamo opomene Gospoda, koji nam je mnogo ranije otkrio njegova lukavstva da se ne iznenadimo i da se dobrom odbranom naoružamo pred njegovim varkama. Uostalom kolika je to izopačenost da se u Božju reč unese mržnja i pobuna, koje pokreću lude i bezumne, ili sekte koje seju zlorabljivači? Međutim, nije to nov primer. Pitali su Iliju da li je on taj koji uznemirava izrael. Hrista su Jevreji smatrali bundžijom. I apostole su optuživali da podstiču narod na bunu. A šta danas rade oni, koji nam pripisuju nemire, nerede i svađe, koji se dižu protiv nas? A Ilija nas je učio kako da im odgovorimo. Nismo mi ti koji seju zabludu i koji izazivaju nemire, već su oni ti koji se opiru Božjoj vrlini. Ako je taj jedan razlog dovoljan da im smanji smelost, a s druge strane je razložno odupirati se slabosti nekih kojim se često dešava da ih takvi napadi iznenade te u iznenađenju posrnu.  A ti, dakle, da ne bi imali razloga da se uznemire i izgube hrabrost, treba da se sete kako su se iste te stvari, koje sad gledamo, događale i apostolima u njihovo vreme. Bilo je i tada neznalica i prevrtljivaca, koji su, kako navodi Petar “izvrtali na svoju pogibao” ono što je božanski napisao sveti Pavle. Bilo je protivnika Boga koji bi, kad su čuli da se greh namnožio da bi milost još veća bila, odmah primetili: “Ostaćemo, dakle, u grehu da se blagodat umnoži.”. Kad su čuli da vernici nisu po zakonu, odgovarali bi: “Grešićemo, jer nismo uopšte u zakonu, ali smo u milosti”. Bilo ih je koji su ga nazivali podstrekačem zla. Lažni su se proroci digli da unište Crkve koje je podigao.

Neki su propovedali Evanđelje iz mržnje i prezira, a ne iz iskrenosti, čak zlonamreno, misleći da će ga ojaditi više u zatvoru. Na nekim mestima Evanđelje nije mnogo koristilo. Svako je tražio svoju korist, a ne da služi Isusu Hristu. Drugi su se bunili kao psi koji se vraćaju svom izbljuvku i svinje svom đubretu. Mnogi su slobodu duha navlačili na putenu paspuštenost. Mnoga su se lažna braća uvukla, a od njih su potom potekle velike opasnosti za vernike. Čak su se i među braćom razne rasprave otvorile. Šta je apostolima bilo činiti? Da li im je bilo uputno kriti se neko vreme, ili sve napustiti i odreći se Evanđelja, koje im je izgledalo kao seme tolikih razdora, izvor tolikih opasnosti, prilika za tolike sramote? Ali u tim strepnjama sećali su se da je Hrist kamen uvrede i sramote, oboren i vaskrsao za mnoge i u cilju koji će se poricati. Naoružani tom verom su krenuli i prolazili su kroz sve opasnosti, nerede i sablazni. I mi ispovedamo istu misao pošto sveti Pavle svedoči u Evanđelju da je večno tako, smrad smrti za mrtvog, za one koji propadaju, i miris života, za život, za one koji su spaseni.

Ali vraćam se tebi, o milostivi premijeru. Ne teba da te uznemiravaju lažni izveštaji, kojima se naši protivnici trude da te bace u strepnju i užas: jer oni kažu da to novo Evanđelje samo traži priliku za pobune i nekažnjeno vršenje zlodela. Jer Bog nije Bog podele već mira, a Božji sin nije propovednik greha, već je došao da razbije i uništi dela Đavola.

Što se nas tiče, nepravedno nas optužuju za takve namere, mada nikad nikakvoj sumnji nismo dali povoda. Zar je verovatno da rovarimo kako bi srušili vlast, iz koje se ni jedna buntovna reč nije čula i u kojima je život uvek bio poznat kao jednostavan, kad živomo pod tvojom vlašću. Treba verovati da mi samo težimo prestanku svakog nekažnjenog činjenja zla i ma koliko običaji bili za osudu u mnogim stvarima, ipak nema ničega što bi zasluživalo toliki prekor. Štaviše, Bogu hvala, nismo tako malo upućeni u Evanđelje da naš život ne bi onima koji nas opadaju mogao poslužiti kao primer čednosti, trpeljivosti, milosrđa, umerenosti, strpljenja, skromnosti i svih drugih vrlina. Istina svakako svedoči u našu korist, mi se Boga bojimo i slavimo ga čista srca kad želimo da svojim životom i smrću svetimo njegovo Ime. I sama usta pakosnika bila su primorana da posvedoče o nevinosti i građanskoj ispravnosti nekih od nas, koji su kažnjavani, a zasluživali su da budu izuzetno hvaljeni.

A ako ima nekih, koji pod vidom Evanđelja izazivaju nemire, što se nikad dosad nije videlo ovde u Srbiji, ili koji hoće da pokriju svoju putenu raspuštenost imenom slobode, koja nam je data milošću Božjom (a ja poznajem više takvih), postoje zakoni i kazne predviđene zakonima da se oštro kazne prema svojim krivicama. Međutim, da se na zlobnu nepravednost klevetnika izlaže u mnogo reči, nemoj ih suviše slušati i poklanjati veru njihovim izveštajima.

Plašim se da nisam suviše odužio, pošto je ovaj govor po dužini čitava odbrana. A ovim nisam nameravao sačiniti odbranu, već samo ublažiti tvoje srce da bi saslušao našu stvar. A tvoje srce, ma koliko nama okretalo leđa i otuđivalo se, dodao bih čak i ljutilo, ipak se nadam da bismo mogli ponovo steći njegovu milost kad jednom, molim te, bez gnušanja i ljutnje pročitaš naše ispovedanje, koja treba da je naša odbrana pred tobom. Ali ako su, naprotiv opadanja zlonamernih toliko ispunila tvoje uši da optuženi uopšte nemaju prilike da se brane, ako s druge strane neobuzdani nasililnici, ukoliko ti ne zavedeš red, i dalje ostanu pri surovosti laganja mi ćemo svakako, kao ovce namenjene klanici biti dovedeni do kraja. Međutim, strpljivo ćemo čuvati dušu i čekaćemo snažnu ruku Gospoda, koja će se be sumnje pojaviti u pravi čas i biće naoružana da bi oslobodila siromahe njihovog jada i da bi kaznila napadače.

Neka Gospod, kralj svih kraljeva, učvrsti tvoju vlast i tvoje sedište u pravdi, vrlo silni premijeru.

 

O kako su samo istinite reči koje sam upravo izgovorio, braćo moja i sestre u Hristu. Istinite ali i mnogo više od toga – one su neizrecivo zastrašujuće obzirom da ih nisam ispisao ja već one čine deo pisma koje je Kalvin napisao Francuskom kralju Fransoau iz Bazela 23. avgusta 1535. godine Gospodnje. Zastrašujuće, ponavljam obzirom da su podjednako istinite danas koliko su bile istinte vekovima u prošlosti.  Zastrašujuće obzirom da oslikavaju do u najsitniji detalj okoštalost apostetskog učenja Pravoslavne crkve. Zastrašujuće obzirom da svojim učenjem koje nije Hristovo učenje odvlače na nepovratni put večnog pakla tolike milione duša. Zastrašujuće obzirom da izuzev Reformatske Hrišćanske Crkve ni jedno drugo svetlo ne osvetljava tamu koja nas sve okružuje. Zastrašujuća, konačno, iz razloga što ljudi više vole tamu od svetlosti a državna religija im upravo tu prividnu i kratkotrajnu povoljnost pruža oberučke.

 

OČE NAŠ. BOŽE NAŠ. ŽAR ISTINE TVOJE GORI U NAMA KOJI ŽIVIMO U VREMENIMA TAME, I MI SMO TI ZAHVALNI NA SVETLOSTI KOJOM NAS TVOJA REČ VODI PUTEM TVOJE VOLJE A U CILJU SLAVE TVOJE. OČE NAŠ NEBESKI, MOLIMO TI SE DA NAŠE DUŠE STALNO OBASJAVAŠ SVETLOŠĆU DUHA TVOGA KAKO BI BILI TVOJE NAJVERNIJE SLUGE I KAKO BI SE TVOJA SVETLOST KROZ NAS PRELILA NA SVET KOJI NAS OKRUŽUJE I KOJI JE POVEDEN PUTEM TAME. BOŽE NAŠ, DAJ NAM SNAGE DA ISTINU REČI TVOJE PRONOSIMO SVIM NAŠIM PRIJATELJIMA I POZNANICIMA PRAVOSLAVNE VERE KAKO BI IM OTVORILI OČI ISTINI I UPUTILI IH DA PRATE STOPE TVOGA SINA I NAŠEG GOSPODA ISUSA HRISTA U ČIJE SE IME MOLIMO. AMEN.