Home Propovedi APOSTOLSKO VEROVANJE (1. deo)

APOSTOLSKO VEROVANJE (1. deo)

1151
0
SHARE

Verujem u Boga Oca svedržitelja

Treba prvo uočiti način govora. Verovati u Boga je isto kao kad se kaže: primiti ga i priznati sa svog Boga da bismo prionuli uz njega i njegovu reč. To je izraz preuzet iz hebrejskog jezika, koji kaže verujem u Boga kao verujem Bogu i dajem mu svoju veru, ma koliko to više značilo. Dakle, vernici ovde javno izjavljuju da prepoznaju i spoznaju Boga za svog Boga, kako bi ih on priznao za svoje sluge te da se mogu slaviti s celim njegovim narodom govoreći „Ti si Bog naš od samog početka“ (Avakum 1). Nećemo, dakle, umreti. Kad je to Bog naš, u njemu je naš život i naš spas. Za to verovanje se vezuje potvrda naziva Otac. A preko svog voljenog sina, koji je po njegovoj volji, izjavio je da je naš Otac (Matej 1) i zato nas u sebe prima uspostavljajući duhovno roditeljstvo, kako to kaže apostol Pavle „pred ocem Gospoda našega Isusa Hrista, po kome se sva čeljad i na nebesima i na zemlji zovu“ (Efescima 3). Čim se, dakle, vera uzdigne ka Bogu on joj je Otac, s tim što se ne može pojmiti bez njegovog Sina, preko koga nam je takva milost preneta. A ako nam je Otac, mi smo njegova deca, a ako smo njegova deca istovremeno postajemo i njegovi naslednici.

Pripisujemo mu svemoć, ne onakvu kakvu sofisti zamišljaju: sujetnu, obamrlu i zaludnu, već u punoj delotvornosti i delatnosti.

Bog je nazvan svedržiteljem, ne zato što može da učini i da se ipak odmara, već zato što sve drži u svojoj ruci, vlada Nebom i Zemljom svojim proviđenjem, dela i raspolaže svim stvarima po svom mišljenju i volji. (Psalm 115) On čini sve što hoće i ništa se od njegovog proviđenja ne može sakriti, što znači da sve biva po njegovoj vrlini i zapovesti. A Božja moć daje oružje dvostruke utehe veri, koja zna da je u Bogu velika moć dobro da čini, pošto je njegova ruka duga te upravlja i vlada svim, pošto su nebo i zemlja u njegovom posedu i vlasti i svaki stvor zavisi od njegove volje i pošto doprinosi spasu vernika. I drugo, vera nalazi veliku sigurnost u njegovoj zaštiti, jer je sve ono što bi moglo biti štetno potčinjeno njegovoj volji, jer njegova volja sputava đavola u svim njegovim zlim namerama, ukratko sve što bi bilo nasuprot našem spasu potčinjeno je njegovom zapovedanju.

 

Tvorca neba i zemlje

Ma koliko razum primoravao zlobnike da priznaju Tvorca čim pogledaju svet, ipak vera ima poseban način gledanja u Boga, Tvorca neba i zemlje. To je razlog, kaže apostol Pavle, da „Verom saznajemo da su svetovi sazdani rečju Božjom, tako da je vidljivo postalo iz nevidljivog.“ (Jevrejima 11) I zaista samo verom možemo razumeti šta znači nazivati Boga Tvorcem sveta, ma koliko izgledalo da to u duhu razumemo i ustima ispovedamo. Naše telesno razumevanje, pošto je jednom shvatilo svojstvo Boga u samom stvaranju, tu i staje, a kad ide daleko, ono vidi samo njegovu moć i mudrost, kojima je stvorio takvo delo. Potom shvata nekakvo opšte delovanje u očuvanju i upravljanju stvarima koje je stvorio i pripisuje mu kretanje svih stvorova.

Ali vera ide iznad toga: pošto je shvatila da je Bog stvoritelj sveta priznaje ga i za večnog čuvara i upravljača. I to ne ne znam kakvim sveopštim kretanjem kojim upravlja i celom građevinom sveta i svim njenim delovima, i shvata njegovo jedinstveno proviđenje, koje održava, čuva i oživljava se što je stvoreno do najmanjih ptičica u vazduhu. I mada razlika ne izgleda velika, mada se ljudska mudrost nikad ne uzdiže do razmišljanja kakvim se bavi David u 104. Psalmu, gde uglavnom kaže u zaključku: „Sve tebe čeka, da im daješ piću na vreme, daješ im, primaju; otvoriš ruku svoju, site se dobra. Odvratiš lice svoje, žaloste se; uzmeš im duh, ginu i u prah svoj vraćaju se. Pošalješ duh svoj, postaju, i ponavljaš lice zemlji.“ Slične misli su svuda u Svetom Pismu; tako je rečeno da „kroz njega živimo i mičemo se“ (Dela Apostolska 17.), da njegova ruka sipa rosu i kišu da natopi njive, na njegovu zapovest nebo otvrdne kao gvožđe, od njega je i mir i rat, život i smrt, svetlost i tama, bolest i zdravlje, obilje i glad i sve drugo, prema tome da li je njegova volja da pokaže dobrotu dobro čineći ili neumoljivost svog suda strogošću. A od toga potiče čudna uteha za savest vernika: ako prosipa i daje hranu gavrančićima, koji ga preklinju za pomoć, tim pre će dati hranu nama, koji smo njegov narod i ovce njegovog stada. (79. Psalm). Pošto „ni vrabac ne može pasti na zemlju bez Oca vašega“ (Matej 10.) tim pre bdi nad našim spasom, jer obećava „ko tiče u vas, tiče u zenicu oka njegova“ (Zaharija 2.). Ako „ne živi čovek o samom hlebu već o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih“ (Matej 4.), neka nam je dovoljno njegovo obećanje da nam njegove pomoći nikad neće nedostati, pošto je ona sama dovoljna da nas ishrani. Naprotiv, čovek vernik, kad vidi jalovost, glad ili bolest pre će prepoznati gnev Božji nego što će to pripisati sudbini.

Najzad, pošto je naš Tvorac, naš Staratelj i Hranitelj, zaključiće da smo njegovi, a ne svoji, da treba živeti po njegovoj, a ne po svojoj volji, da naš život treba da se poziva na njega u svim svojim postupcima, pošto se u svojoj sveukupnosti sastoji od njegove milosti.

Da nikog ne bi uznemirilo to što je slava stvaranja sveta posebno pripisana Ocu, kao da su Sin i Sveti Duh iz toga bili isključeni, treba primetiti da ovo treba shvatiti u smislu ličnih svojstava Boga. Pošto se početak svega pripisuje Ocu, doslovno govoreći kažemo da on čini sve, ali u svoj premudrosti i svojim Duhom. Ako, dakle, hoćemo korisno da priznamo Boga Tvorca neba i zemlja i Oca Svedržitelja, treba se osloniti na njegovo proviđenje, a potom uvideti njegovu očinsku blagost i blagodatnost u svom srcu i ustima veličati, slaviti, bojati se, voleti tako dobrog Oca, potpuno se posvetiti služenju njemu, lepo prihvatiti sve što je iz njegove ruke, čak i ono što nam izgleda najsuprotnije našoj koristi, smatrajući da nevolje i žalosti njegovo proviđenje šalje za naš spas. Zato, ma šta se desilo, nikad ne treba da posumnjamo u njegovu naklonost i ljubav, imajući u vidu približavanje našem spasenju: Prvi deo Simbola Vere je dat da bi nas poučio takvom verovanju.

 

I u Isusa Hrista, Sina Božijeg, Gospoda našeg

Ono što smo ustanovili: da je Isus Hrist pravi cilj i predmet naše vere lako se vidi, jer su svi delovi našeg spasa ovde nabrojani i zaključeni u njemu. Gospod je, kako kaže prorok Avakum, izašao da spase svoj narod, da ga spase izašao je sa svojim Hristom. Njegovom je rukom ostvario delo svog milosrđa, to jest iskupljenje svog naroda.

Prvo, naš se Iskupitelj naziva Isusom; naziv mu je dat iz usta Oca, pošto je poslat da spase svoj narod i da ga oslobodi greha. U njemu, a ne drugde, naći ćemo spas. Jer mu to Ime nije nametnuto ni slučajem ni ljudskom smelošću i nije ga bez razloga anđeo, po Božjem naređenju, tako nazvao, (Matej 1.) već je to učinjeno da, izvučeni iz bilo kakvih maštarija i traženja spasa na drugoj strani, samo u njemu vidimo Spasitelja. Zato Sveto Pismo kaže „jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bi se mi mogli spasti“. (Dela Apostolska 4.) To ime, dakle, znači za sve vernike da samo u njemu treba da traže spas i uverava ih da će ga naći.

Naziv Hristos, to jest Pomazani, dodat je, i mada se pripisuje, s nekakvim razlogom, i drugima, ipak mu pripada posebnom povlasticom, jer Gospod pomazuje sve one na koje prosipa milosti svog Duha. A sigurno je da nikad nije bilo vernika koji nije bio obasut tim duhovnim miropomazanjem te iz toga proizilazi da je sve vernike Bog miropomazao. I proroci su dobili svoje miropomazanje, kao i kraljevi i prvosveštenici, ne samo spoljno i obredno, koje pominje Stari Zavet, već duhovno pomazanje. Prorok, koji treba da bude Božji glasnik među ljudima, mora biti obdaren posebnom milošću Svetog Duha, a isto tako i Prvosveštenik, koji se naziva Anđelom Boga živoga, i najzad kraljevi, koji nose Božju sliku na zemlji. Zato stvarno miro, kojim su bili pomazani kako proroci i sveštenici prinosioci žrtava tako i kraljevi, i tako potvrđeni u svojoj službi, nije bio uzaludni znak bez ikakvog značaja, već posvećenje pravim duhovnim miropomazanjem. Međutim, sva ta miropomazanja nisu ništa prema pomazanju našeg Spasitelja, jer su svi drugi ljudi dobili različite količine milosti u onoj meri u kojoj je bilo Bogu po volji da im je udeli te ih niko nema sve, osim njega samog, koji ih ima u potpunosti. Sveti Jovan, objašnjavajući otvorenije ono što je bilo za njega rečeno u proročanstvu, to jest da će ga Bog pomazati „uljem radosti više nego drugove tvoje“ (45. Psalm), kaže mu „Bog Duha ne daje na meru“ (Jovan 3.). I dodaje razlog: da bismo crpli svi iz njegovog izobilja i dobili milost za milošću za milošću i zato je drugi prorok prorekao „I na njemu će počivati duh Gospodnji“ (Isaija 11.) i to da bi mu dao ne samo jednu milost već ga naoružao mudrošću, inteligencijom, snagom, savetom, znanjem i pobožnošću. Ovo proročanstvo je očigledno potvrđeno kad se Duh pojavio na krštenju, sišao na njega i u njemu ostao. Zato se s pravom Hrist pripisuje prevashodno našem Spasitelju.

Postoji valjan razlog zašto se Božji Duh naziva pomazanjem, a njegova milost se naziva uljem, jer ako se na nas ne izlije propadamo, pošto u sebi nosimo samo jalovost i suvoću i lišeni smo bilo kakve životne snage. Dakle, Duh Božji, pošto se vrlo obilno izlio na Isusa, izabrao je njegovu dušu za sopstveno sedište da bi se iz nje izlivao na nas kao iz jedinstvenog izvora. Zato kad svi vernici bivaju obliveni uljem Svetog Duha, do toga dolazi samo učešćem Isusa, svako ga prima onoliko koliko je s njim opštio. U malo reči: postoji razlika između pomazanja Spasitelja i našeg pomazanja. Gospod naš potpuno je i bezmerno rasprostro sva blaga svog duhovnog bogatstva i deli svakom od nas po neki deo. Štaviše, položio je sav svoj Duh u njega kako bi nam bio izvor, kako bismo potom svi crpli svoj deo iz tog izobilja i u dodiru s njim učestvovali tim opštenjem u milosti Svetoga Duha.

Štaviše, Isus Hrist je tako od Oca pomazan postao Kralj i potčinila mu se sva moć na nebu i na zemlji kako uči Psalmista (2. Psalm). Takođe je osvećen i kao Vrhovni Sveštenik da bi obavio zadatak Posrednika kod svog Oca. Te stvari su veoma važne za potvrdu i pomoć našoj veri. Kad je reč o kraljevstvu, ono nije ni telesno ni zemaljsko te podložno kvarenju, već je duhovno i samim tim pripada više budućem životu i nebeskom carstvu. Osim toga, njegov način vladanja nije toliko na njegovu korist koliko na našu, jer nas naoružava i osnažuje svojom moći, krasi nas svojim veličanstvom, obogaćuje svojim dobrima, jednom reči uzdiže nas i uznosi veličanstvom svog carstva. Njegovim ulivanjem u nas pretvara nas u kraljeve, oružavajući nas svojom vrlinom za borbu protiv đavola, greha i smrti, oblačeći nas i kraseći nas ukrasima svoje pravde u nadi u besmrtnost, ispunjavajući nas bogatstvom svoje svetosti da ga za Boga umnožimo dobrim delima.

A i njegova uloga sveštenika nam ne donosi ništa manje dobra, ne samo zato što nam posredovanjem obezbeđuje naklonost Oca, shodno večnom pomirenju zadobijenom njegovom smrću, već i zato što prihvata naše društvo i učešće u prinošenju žrtve.

Pošto je naš Zastupnik i Posrednik, možemo ocu Nebeskom da prinosimo molitve zahvalnice, same sebe i sve što od nas potiče. Tako se nekadašnje obećanje Gospoda svom narodu da će biti Kraljevi i Sveštenici danas ispunilo u našem Spasitelju, koji nam jedini otvara ulaz u Carstvo pravde i u Božje svetilište. U stvari, ime Isusovo nam učvršćuje poverenje u iskupljenje i spas, naziv Hrist nas poziva da primimo Duha Svetog i plod posvećenja koji donosi, jer se za nas posvetio, kako to sam izjavljuje. (Jovan 17.)

Potom je nazvan Sin Božji, ne kao ostali vernici usvojen milošću, već istinit i prirodan i zato jedinorodni da bi se razlikovao od svih ostalih. Pošto nam Bog u Svetom Pismu čini čast svima koji smo preporođeni u novom životu nazivajući nas Božjom decom. Ali ipak to posebno pripisuje jednom jedinom Isusu Hristu, nazvanom istinitim i jedinorodnim Sinom. Kako bi bio istiniti i jedinorodni u tom mnoštvu braće kad ne bi imao po prirodi ono što ostalima daruje? I treba da se čuvamo slaganja s nekima, koji ispovedaju da je Isus Hrist jedinorodni sin Božji, ali kad se pobliže ispitaju vidi se da to ispovedaju drugačije, to jest da jeste samo utoliko što je začet Svetim Duhom u utrobi Bogorodice. Tako su nekad Manihejci zamišljali da je čovek božanske suštine. Zato što čitamo da je Bog Adamu udahnuo dah života. Dok nam, naprotiv, Sveto Pismo kaže da je Božji Sin njegova reč, proizišla iz njega pre svih vekova. Istina, takvi ljudi iznose ovakvo svedočenje da bi odbranili svoju zabludu kako Bog nije oprostio svom sopstvenom Sinu i da je anđeo izjavio kako će dete što će ga Bogorodica roditi biti nazvano Sin Božji. (Rimljanima 3, i na drugim mestima) Ali da se ne bi suviše uzneli takvim primedbama neka prouče zajedno sa mnom šta će to reći. Ako je valjan dokaz da je Isus Hrist postao Sin Božji u času začeća u utrobi Bogorodice (Luka 1.), jer je začet u njoj i nazvan Božji Sin, pa od toga proizilazi takođe da je postao reč života kad se ovaplotio, pošto Jovan kaže da najavljuje Božju reč „što videsmo očima… i ruke naše opipaše“ (1 Jovanova 1.) Isto tako, ako hoće da idu tim putem dokazivanja kako će objasniti ono što kaže prorok MihejA ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među hiljadama Judenijem, iz tebe će mi izaći koji će biti gospodar u Izrailju, kojemu su izlasci od početka, od večnih vremena.“ Ali će samo jedan tekst apostola Pavla moći da razreši sve te brbljarije, on za sebe kaže: da je izabran za evanđelje Božje „koje Bog unapred obeća preko proroka svojih u svetim pismima o sinu svojemu; koji je po telu rođen od semena Davidova, a posvedočen silno za Sina Božjega“. (Rimljanima 1.)

Kojim bi ga povodom nazvao Sinom Davidovim po telu, a s druge strane da je posvedočen Božji Sin, da nije hteo obeležiti da se ovom izjavom ne uzima telesno u obzir? Rečenica je tako jasna da odgovoriti suprotno ne bi bilo neznanje već tvrdoglavost. Međutim, ako ne treba poricati da je Božji Sin u telu koje je uzeo i ako hoćemo da govorim na pouku vere, kad ga nazivamo Božjim Sinom, treba ne samo da mislimo na Božju Reč, večnu po sebi, već je treba svatiti udruženu s ljudskošću u koju je obučen.

Najzad, naziv Gospod je dat Isus Hristu, jer je Otac naredio da bude naš Gospod, kralj i zakonodavac. S druge strane, kad je poslao svog Sina u telesnom vidu rekao je da je On taj preko koga hoće da vlada i upravlja. Međutim, kaže apostol Pavle u 1 Korinćanima 8., „mi imamo samo jednoga Boga oca, od kojega je sve, i mi u njemu, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz koga je sve, i mi kroz njega.“ Time se ukazuje ne samo da je naš zaštitnik i učitelj, koga treba slušati i slediti njegovo učenje, već i da je naš Poglavar i Vladar, čijoj se moći treba pokoriti, čiju volju treba poslušati, prema čijoj volji treba usmeravati naša dela. Jer mu je Bog dao pravo Prvorođenog u svojoj kući da bi svojom moći gospodario svojom braćom i delio dobra svog nasleđa po svojoj volji.

 

koji se ovaplotio od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek

Pošto Tajna ovaploćenja zasenjuje shvatanje prostih ljudi svojom velikom svetlošću i zato ih uznemiruje i muči, ako se ne razume dobro, pre no što nastavim treba da je nekako objasnim. Za prvu tačku vrlo nam je bilo korisno što je onaj ko treba da je naš Posrednik bio pravi Bog i čovek. Pošto su naši gresi stvorili prepreku između Boga i nas, otuđili nas od nebeskog carstva i odvratili Boga od nas, nije bilo nikoga ko bi nas mogao pomiriti ako ne dospe do njega. A koji bi to stvor u tome mogao uspeti? Da li bilo ko od dece Adamove? A svi potomci su se, zajedno sa praocem, užasavali pojavljivanja pred njegovim licem. (Postanje 3.) Da li je to mogao biti neki od anđela?  Ali i svi oni su bili povezani s poglavarom koji ih savršeno sjedinjuje s Bogom. (Efescima 1., Kološanima 1.) Šta onda? Stvar bi svakako bila beznadežna da Božje Veličanstvo nije sišlo do nas, pošto se nismo nikako mogli uzneti do njega. Zbog toga je potrebno da nam sin Božiji bude EMANUEL, to jest „Bog s nama“ (Isaija 7.) i to tako kao da udružuje svoje božanstvo s nama i našu ljudskost sa sobom, drugim rečima nije bilo tako bliskog, tako čvrstog saveza koji bi nam ulio nadu da je Bog u Nama i da nam pomaže, tolika je razlika između naše sićušnosti i veličine Njegovog Božanskog Veličanstva!

Međutim, apostol Pavle, predlažući nam ga za Posrednika, izričito ga naziva čovekom. (1 Timoteju 2.) Mogao je isto tako reći Bog, ili je bar mogao izostaviti naziv čovek, ne pominjući ga, ko što je izostavio Božje ime u tom odlomku. Ali znao je našu manjkavost. Da se, dakle, niko ne bi mučio pitajući se gde mu treba prići, dodaje potom da je čovek, kao da nam kaže kako nam je on prvi komšija, nama blizak, pošto je navukao naše telo, želeći da nam da na znanje da „nemamo poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našim slabostima, nego koji je u svačemu iskušan, kao i mi, osim greha“ (Jevrejima 4.)  Ovo što smo rekli biće jasnije ako razmislimo u kojoj meri uloga Posrednika nije bila obična stvar. To jest, povratiti nas u Božju milost toliko da budemo Božja deca, mi, deca čoveka,  da postanemo naslednici nebeskog carstva, mi, koji smo bili naslednici pakla. Ko bi to mogao učiniti osim Božjeg Sina kad je učinjen čovečjim sinom i preuzeo našu sudbinu do te mere da nam je preneo svoju? Ko bi ono što mu je po prirodi bilo svojstveno dao nama iz milosti? Velika je, dakle, naša nada da smo Božja deca, pošto imamo zalog da se prirodni Božji Sin otelotvorio u našem telu, ovaplotio u našoj puti, kost naše kosti, da bi se s nama sjedinio; ono nama svojstveno primio je u sebe da bi ono što je svojstveno njemu pripalo nama, i da bi zajedno s nama bio i Božji i čovečji Sin. Zato se nadamo da je nebesko nasleđe naše, jer nas je Božji Sin, čiji smo potpuni dužnici, usvojio kao svoju braću. A ako smo njegova braća, mi smo njegovi naslednici. Ima još jedan razlog zašto je onaj, koji treba da je naš Spasitelj, morao biti i pravi Bog i čovek. Ko bi to mogao učiniti ako ne život? Njegovo je bilo da pobedi greh. Ko bi to mogao učiniti, ako ne pravda?

Njegova misija je bila da pokori vazdušne sile, a to su đavoli; ko bi to mogao učiniti ako ne vrlina iznad vazduha i sveta?

A u kome je život, pravda i moć neba osim u Boga jedinoga? Zato je Gospod velikom blagodtnošću svojom postao naš Spasitelj kad je hteo da nas iskupi.

Druga strana našeg iskupljenja je da čovek, izgubljen i upropašćen svojom neposlušnošću, izbriše svoju zabludu poslušnošću, zadovoljavajući Božji sud i pretrpevši patnju koju je zbog greha dugovao. (Rimljanima 5.) Gospod Isus Hrist je, dakle, istupio, uzeo Adamovo obličje, uzeo naziv da bi za njega bio Bogu poslušan, da bi našu ljudskost predstavio po volji Božjeg suda, da bi podneo kaznu za greh u istom telu kakvo je zgrešilo.

Najzad, pošto je već tako da samo Boga smrt ne pogađa, a samo čovek ne može da je prevaziđe, udružio je Božanstvo s ljudskošću da bi potčinio glupost ove druge  i podneo smrt zbog onog prvog, boreći se protiv smrti do pobede.

Oni koji Hrista lišavaju bilo Božanstva bilo ljudskosti ne samo da hule na njegovu veličinu ili bacaju senku na njegovu dobrotu, već s druge strane duboko vređaju ljude, čiju veru odbacuju, pošto vera ne može biti čista ako se ne oslanja na ovaj temelj.

Zadržavati se na dokazivanju njegovog Božanstva bilo bi, po mom mišljenju, izlišno. Istinitost njegove ljudske prirode napadali su kako Manihejci tako i Marsioniti pokušavajući da je ospore. Prvi su zamišljali da je s neba doneo duhovno telo. Drugi su smatrali da nije zaista imao pravo telo, već tek nekakvo zamišljeno i prividno telo. A nekoliko svedočenja Svetog Pisma čvrsto se odupiru ovim dvema zabludama. Jer blagoslov nije bio obećan nebeskom semenu ili obrazini čoveka, već semenu Avrama i Jakova. (Postanja 17, Psalm 132 i drugde) A presto nebeski nije obećan nekom čoveku skovanom u vazduhu već Sinu Davidovu i plodu njegove utrobe. (Matej 1.) Pošto se ovaplotio nazvan je sin Avramov i Davidov, ne zato što ga je Bogorodica rodila kao da se prethodno iz vazduha stvorio, već je telesno stvoren od semena Davidova, kako to apostol Pavle piše. (Rimljanima 1, 9) A na drugom mestu svedoči i da je potomak Jevreja. Zato on sam, ne zadovoljavajući se samo nazivom čovek, naziva sebe Sinom čovečjim, dajući time na znanje da je čovek začet ljudskim semenom.  A pošto je Sveti Duh kroz toliko usta tako predano i tako jednostavno to izrazio, što po sebi nije suviše teško razumeti, ko bi očekivao da može biti tako drskih ljudi koji se na tom mestu još kolebaju? Imamo pak i drugih svedočenja te možemo da oborimo takve klevete. Takvo je svedočenje apostola Pavla u poslanici Galatima četvrto poglavlje „posla Bog sina svojega jedinorodnoga, koji je rođen od žene.“ Isto tako nebrojeni su odlomci iz kojih se vidi da je bio izložen hladnoći, žezi, gladi i drugim nedaćama naše prirode. Ali treba izabrati one koji mogu da nas pouče u pravom verovanju. Tako je rečeno da nije ukazao čast anđelima da uzme njihovu prirodu, već je izabrao našu, (Jevrejima 2.) da u našem telu i našoj krvi smrću uništi onoga koji je gospodario smrću. A tim putem je i nas priznao za svoju braću. (Jevrejima 4.) Morao je biti isti kao i njegova braća da bi bio verni Zastupnik, sklon milosrđu „jer nemamo poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našim slabosti, nego koji je u svačemu iskušan, kao i mi“ (Jevrejima 4.) i slično.

Odlomci, koje navode jeretici u potvrdi svojih zabluda, glupo ih navlače na njihove maštarije. Marsion je svojim istomišljenicima govorio da je Hrist uzeo izmišljeno telo umesto pravog, jer je negde rečeno da „postavši kao i drugi ljudi i na oči naše se kao čovek.“ (Filipljanima 2.) Ali je pogrešio, jer nije razmislio šta Pavle tu hoće da kaže. On ne izlaže kakvo je telo uzeo Isus Hrist, već samo ukazuje da ma koliko Hrist mogao sebi da pripiše božansko veličanstvo, javio se kao čovek unižavajući se svojim spoljnjim izgledom.

Manihejci su mu skovali telo od vazduha, jer je nazvan drugi nebeski Adam s neba sišao. Apostol u tom odlomku (Korinćanima 15.) ne govori o nebeskoj suštini, već o duhovnom svojstvu, koje mu je dato da bi nas oživeo. Naprotiv, ovaj odlomak vrlo dobro potvrđuje mišljenje vernika o pravoj ljudskoj prirodi Isusa Hrista. Da nije bio iste prirode kao i mi, dokazivanje koje razvija apostol Pavle tako uporno bilo bi lakomisleno. To znači, ako je Isus Hrist vaskrsao i mi ćemo vaskrsnuti, a ako ne vaskrsnemo proizišlo bi da ni Hrist nije vaskrsao.

Rečeno je „reč je postala telo“ (Jovan 1.), što ne treba shvatiti toliko kao da se reč u telo pretvorila ili pomešala, već je u utrobi Bogorodice uzela ljudsko telo kao hram u kojem obitava. I onaj koji je bio Božji Sin postao je čovečji sin, ne mešanjem sadržine, već jedinstvom ličnosti, to jest toliko je spojio i sjedinio svoje Božanstvo s ljudskošću koju je uzeo i svaka od ovih priroda očuvala je svojstvenost, a međutim Isus Hrist nema dve različite ličnosti već samo jednu.

Ako se može naći nešto slično tajni, sličnost čoveka izgleda primerena, jer vidimo da su u njemu dve prirode, mada nijedna od njih nije baš toliko pomešana s onom drugom da bi izgubila svojstvenost, jer duša nije telo, a telo nije duša. Zato se i kaže, posebno za dušu, da ono što joj ne odgovara može odgovarati telu i isto tako i ono što bi odgovaralo telu ne mora odgovarati duši; u čoveka jedno ne odgovora drugom po sebi. Najzad, ono što je svojstveno duši prenosi se na telo i obratno sa tela na dušu. Međutim, osoba koja nosi u sebi obe stvari jedan je jedinstven čovek, a ne više njih. Što znači da je u čoveku dvostruka priroda i da se te dve prirode međusobno razlikuju. Sveto Pismo u tom smislu govori o Isusu Hristu. Ponekad mu pripisuje ono što se samo na čoveka može odnositi, ponekad pak ono što samo Božanstvu pripada, a ponekad i ono što odgovara i jednoj i drugoj prirodi zajedno, a ne samo jednoj od njih. Čak tako revnosno izražava jedinstvo tih dveju priroda u Isusu Hristu da prenosi na prvu ono što se tiče druge, a takav su način govora stari učenjaci nazivali opštenjem svojstava. Kad budem sve to dokazao odgovarajućim svedočanstvima Svetog Pisma, naći će se da ništa svoje nisam rekao. Kad je Isus Hrist za sebe rekao da je postojao još pre no što je Avram stvoren (Jovan 8.), to se ne može odnositi na njegovu ljudsku prirodu, jer je postao čovek tek nekoliko vekova posle Avramove smrti. A ono što je rečeno „koji je rođen pre svake stvari, jer je kroz njega sazdano sve“ (Kološanima 1.) ne odgovara čoveku. Takve i slične hvale su, dakle, svojstvene Božanstvu. To što se naziva slugom Boga (Isaija 43.) i što je rečeno „rastaše i jačaše u duhu, i puniše se premudrosti“ (Luka 2.), što priznaje da je manji od Oca, ne traži svoju slavu, ne zna kad će biti poslednji dan (Matej 24.), ne govori o sebi, ne čini ništa po svojoj volji, što je vidljiv i dodirljiv, sve to odgovara njegovoj ljudskoj prirodi. A kao Bog je jednak Ocu (Filipljanima 2.); ne može ni u čemu rasti i sve čini sebe radi, ništa mu nije nepoznato, sve čini po svojoj volji nevidljiv je i nedodirljiv.

Postoji dodirivanje svojstava u onome što apostol Pavle kaže za „crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom“ (Dela Apostolska 20.) i da zna samo „za Isusa Hrista, i toga raspetoga.“ (1 Korinćanima 2.) Bog, svakako niti ima krvi niti pati. Ali Hrist, koji je bio i istinit Bog i istinit čovek, bio je raspet i prolio je svoju krv za nas, što se odigralo u njegovoj čovečnosti – izraz je neprikladan, mada razuman i prenet na njegovu Božansku prirodu.

Isti je primer Jovanov kada kaže da je dao dušu za nas, (1 Jovanova 5.) jer tu prenosi na čovečanstvo ono što je svojstveno Božjoj prirodi.

S druge strane, kad je Hrist govorio „niko se ne pope na nebo osim onoga koji siđe s neba“ (Jovan 3), znači da na nebu nije bio telesno, već zato što je bio Bog i čovek, zbog jedinstva svoje dve prirode pripisivao je jednoj ono što je odgovaralo drugoj.

Ali ne možemo bolje shvatiti pravu suštinu Hrista nego što izložena u odlomcima koji govore o obe prirode zajedno, kao što je na više mesta u Evanđelju po Jovanu. Jer ono što je tu rečeno ne odgovara ni njegovoj čovečanskoj ni njegovoj božanskoj prirodi posebno, već njegovoj ličnosti Bogočoveka. Od Boga Oca dato mu je da iskupljuje grehe, da vaskrsava koga hoće, da širi pravdu, svetost i spas, da bude Sudija živima i mrtvima, da bude poštovan kao i Otac, da bude Svetlost sveta, dobar Pastir, jedinstven ulaz i čokot. Te prednosti je dobio kad se otelotvorio, a imao ih je pre stvaranja sveta. Sigurno je da one ne mogu odgovarati čoveku koji ima samo ljudsku prirodu.

U tom smislu treba shvatiti i ono što nalazimo u apostola Pavla „kad preda carstvo Bogu i ocu, i kad ukine svako poglavarstvo i svaku vlast i silu. Jer njemu valja carovati dokle ne položi sve neprijatelje svoje pod noge svoje“. (1 Korinćanima 15) Carstvo božjeg Sina, koje nema početka, ne može imati ni kraj. Ali kako je „ponizio sam sebe uzevši obličje sluge“ (Filipljanima 2.) i odrekao se spolja svog Veličanstva da bi se poslušno pokorio Ocu, i po toj pokori ovenčan je slavom i čašću i iznet, darovano mu je Ime veće od svakog imena „da se u ime Isusovo pokloni svako koleno“ i opet će Ocu podneti venac slave i sve što nosi u sebi, u telu, da jedini Bog bude sve u svemu.

Ova primedba će biti vrlo korisna u oslobađanju od mnogih obzira. Pravo je čudo kako se neki obični ljudi zbune kad naiđu na način govora kojim se Hristu pripisuje nešto što ne pripada ni njegovoj ljudskoj prirodi ni njegovom Božanstvu, tim više što smatraju da ne pristaje njegovom liku u kome se javlja i Bog i čovek.

Zaista, vidi se kako se sve gore izloženo lepo slaže, ako posmatramo ovakvu Tajnu s poštovanjem, koje dugujemo njenoj veličini. Ali nema stvari koju pusti i besni duhovi ne mute. Koriste ljudska svojstva Isusa Hrista da bi uništili njegovo Božanstvo, a božanska za uništavanje njegove ljudskosti, a ono što je rečeno za obe prirode zajedno da bi osporili i jednu i drugu. A šta to predstavlja do tvrdnju da Hrist nije čovek ukoliko je Bog, a da nije Bog ukoliko je čovek? A da nije ni Bog ni čovek, pošto obe prirode nosi u sebi.  Zaključujemo, dakle, da Hrist, pošto je Bog i čovek sa dve sjedinjene, a ne pomešane prirode, naš je Gospod i pravi Božji Sin, čak i u svojoj ljudskoj prirodi, mada nikako prosto zbog svoje ljudske prirode. Treba se užasavati jeresi Nestora, koji je više deleći nego razlikujući prirode Isusa Hrista, zamišljao dvostrukog Hrista. Vidim, naprotiv, da nam Sveto Pismo jasno i glasno govori da će se onaj, koga će Devica Marija roditi, zvati Sin Božji i da je Devica majka našeg Gospoda.

Ispovedamo, dakle, da je rođen od Marije da bi bio priznat za pravog sina Avrama i Davida, kako su obećali Zakon i proroci. Vera u njega dvostruko je korisna, jer vidi u otelotvorenju Božjeg Sina njegovu pripremljenost da ostvari spas ljudi, jer nas time poziva da mu se pridružimo i s njim delimo njegova dobra. Želeći savladati đavola i smrt navukao je na sebe naš lik, u njemu je hteo da pobedi i likuje, kako bi i pobeda i likovanje bili naši. Drugi ishod je da sledeći lozu unazad do Davida i Avrama (Matej 1), stičemo najveću izvesnost da je naš Iskupitelj upravo onaj koga nam je prethodno tako dugo najavljivao Bog. Prema tome je rečeno da je začet od Svetog Duha, jer nikako ne bi odgovaralo da onaj, koji je poslat da očisti druge, sam bude nečistog i zagađenog porekla. (Postanje 17, 22; Psalm 132) Nije bilo razloga da ljudsko telo, koje je Božanska suština uzela za stanište, bude uprljano opštom uprljanošću ljudi.

Sveti Duh je, dakle, ovde delovao i prevazišao je obični prirodni zakon svojom moći, izuzetnom i nama nerazumljivom. Učinio je da Isus Hrist ne bude umrljan bilo kakvom mrljom, niti putenom uprljanošću, već se rodio u savršenoj svetosti i čistoti.

Prema tome, vera uči da svako treba da svu svetost traži u Isusu Hristu i samo u njemu, jer je samo on bio pri začeću izuzet od ljudske iskvarenosti.

Odatle proističe kako je ispunio naše iskupljenje, jer je zbog toga postao smrtni čovek. Pošto je čovek svojom neposlušnošću izazvao Božji gnev, Isus je to naknadio svojom poslušnošću potčinivši se Ocu sve do same smrti. Zato u ispravljanju zarad našeg spasa treba posebno ceniti njegovu poslušnost, kako piše Pavle „Kao što kroz jednog čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše… tako i pravdom jednoga dođe na sve ljude opravdanje života.“ (Rimljanima 5) U tome je, dakle, suština našeg spasa: Božji Sin nam je dat i napuštajući svoju volju potčinio je ne samo svoj život volji svog Oca, već nije odbio ni patnju i užas smrti, kad mu je zapovedio da to učini, kako bi umirio Njegovo Veličanstvo, koje je naša pobuna razljutila. Tako se, zahvaljujući toj poslušnosti, Nebeski Otac pomirio s ljudskim rodom, koga je prethodno mrzeo bez izuzetka. Hrist je svojom smrću prineo Ocu pravu žrtvu, zadovoljavajući njegov pravedni sud i stičući večito zadovoljenje za vernike. Prolio je svoju svetu krv kao cenu našeg iskupljenja da bi smirio Božji gnev i očistio našu grešnost. Zato se, kad je u pitanju traženje izvesnosti spasa, treba okrenuti tom iskupljenju kojim stičemo blagonaklonost Boga, koje nam otvara prostor na Nebu i kojim dolazimo do pravde. Sveto Pismo nam ništa tako često ne govori kao to da je Hrist svojom žrtvom za nas zaslužio naklonost Oca, čiji je glavni Zalog i verovanje njegovog života da je prljavštinu i mrlje naših grehova (zbog kojih se Božja volja odvratila i otuđila od nas) oprao i očistio svojom krvlju, ko što piše evanđelista Jovan: „jagnje Božje koje uze na se grehove sveta“ (Jovan 1.) Eto vrhunca našeg iskupljenja: oslobođeni greha Hristovom žrtvom, vraćeni smo pravdi i svetosti i pomireni s Bogom, koji u nama samo grešnost mrzi.

 

OČE NAŠ, BOŽE NAŠ, HVALA TI NA OVOJ VEČERI I HVALA TI NA SVETLOSTI KOJOM SI OBASJAO SVOJU ISTINITU I NEPOGREŠIVU REČ. BOŽE MOLIMO TI SE DA NAM UREŽEŠ U SRCA NEIZMERNO BOGATSTVO SUŠTINE NAŠE VERE KAKO BI JOŠ VIŠE OJAČALI U VERI I SLUŽEĆI U RADOSTI PRONOSILI VERU KOJA SPAŠAVA DO KRAJEVA SVETA. BOŽE MOLIMO TI SE ZATO ŠTO RAZUMEMO DA JE VREME TU, NA VRATIMA, I DA MORAMO OTVORITI SVOJE SRCE TEBI I DA SVETLOST KOJA POSTANE NAŠA SUŠTINA PRONOSIMO KROZ SVET KOJI U DANAŠNJE VREME VIŠE VOLI TAMU OD SVETLOSTI. DANAŠNJI SVET NIJE UPOZNAO NEIZRECIVU ČAR SVETLOSTI, NIJE UPOZNAO  NI ONOGA KOJI JE SVOJOM SVETOM KRVLJU OTVORIO VRATA NJIHOVOM I NAŠEM SPASENJU. POMOZI NAM BOŽE DA SE NAŠA REČ ČUJE NA DALEKO I DA SVAKO KO IMA UŠI DA SLUŠA ČUJE NAŠU REČ. MOLIMO TI SE ZA TO U IME NAŠEG ISKUPITELJA, NAŠEG SPASITELJA, NAŠEG GOSPODA I NAŠEG DOLAZEĆEG KRALJA ISUSA HRISTA. AMEN.