Home Članci ZADUŠNICE – PAGANIZAM PRAVOSLAVLJA

ZADUŠNICE – PAGANIZAM PRAVOSLAVLJA

963
0
SHARE
  1. godina pošto je Sveti Duh ustanovio svih 66. knjiga koje su Božjom Rečju nadahnute – tužni smo svedoci ali apsolutnog neshvatanja ili gore apostazije Pravoslavne Crkve u pogledu Svetog Pisma kao jedine večno istinite i nepromenljive Reči Božje. Alas, umesto uvoda u ekspoziciju onoga što Bog sam govori kroz Sveto Pismo o „molitvama za mrtve“ izložiću (ad verbum) objavu sa zvanične internet prezentacije Srpske Pravoslavne Crkve.

Zaduštnice: Naša ljubav u Hristu održava ih živim„Hrišćanstvo je religija ljubavi. Hristos nije ostavio svojim učenicima neko učenje o individualnom spasenju, već zapovest da ljube jedan drugoga. Ljubav predstavlja osnov i suštinu Crkve. Greh je uvek odsustvo ljubavi, a samim tim i odvajanje, izolovanost, rat protiv svih. Moleći se za mrtve – mi ih usrećujemo u Hristu. U Hristu nema razlike između živih i mrtvih, jer su Njemu svi živi. Ljubeći Hrista – ljubimo sve one koji su u Njemu; ljubeći one koji su u Njemu – mi ljubimo Hrista. Naša ljubav u Hristu održava ih živim.“

Zanemarivši, ne zanemarivu teološku, logičku… u krajnjem slučaju svekoliku prazninu od SPC ispisane objave, okrenuću se braćo moja i sestre u Hristu onome što Sveto Pismo uistinu govori o molitvi za mrtve.

Molitve za mrtve nije Biblijski koncept. Naše molitve nemaju ali nikakav značaj za one koji su umrli. Realnost je sledeća: u momentu smrti večna sudbina pokojnika ili pokojnice je potvrđena – drugim rečima ne postoji nikakva molitva Srpske Pravoslavne ili Rimo Katoličke Crkve koja bi mogla imati ali ikakav uticaj na, kako sam apostrofirao REALNOST! Pokojni odnosno pokojna ili jesu spašeni verom u Hrista i već su na nebesima u doživljaju odmora i radosti Božijeg prisustva, ili nisu spašeni i u tom slučaju su već u večnim mukama pakla. Priča o bogatašu i Lazaru nam pruža savršeno slikovito ovu istinu. Isus je, bez i najmanje sumnje, upotrebio ovu priču kako bi nas poučio da su posle smrti nepravednici večno odvojeni od Boga, da su svesni svog odbijanja evanđelja, da su u mukama i da njihova situacija ne može biti promenjena. Dakle Luka ispisuje Hristove reči „Čovek pak neki beše bogat i oblačaše se u skerlet i u svilu, i sjajno se veseljaše svaki dan. A beše neki siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred vratima njegovim gnojav, i željaše da se nasiti mrvama koje padahu sa trpeze bogatoga; a još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov. A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avramovo; a umre i bogataš, i sahraniše ga. I u paklu, nalazeći se u mukama, podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avrama i Lazara u naručju njegovu. I on povika i reče: „Oče Avrame, smiluj se na me i pošalji Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svoga da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovome plamenu.“ A Avram reče: „Sinko, seti se da si ti primio dobra svoja u životu svome, a tako i Lazar zla; sada pak on se teši, a ti se mučiš. I povrh svega toga, postavljena je među nama i vama provalija velika, da oni koji bi hteli odovud vama preći, ne mogu; niti oni otuda nama prelaze.“ Tada reče: „Molim te pak, oče, da ga pošalješ domu oca moga; jer imam petoricu braće: neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja.“ Reče mu Avram: „Imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju.“ A on reče: „Ne, oče Avrame, nego ako im dođe neko iz mrtvih, pokajaće se.“ A on mu reče: „Ako ne slušaju Mojsija i proroke, ako neko i iz mrtvih vaskrsne, neće se uveriti.“ (Luka 16: 19 – 31)

Kako je iz uvoda evidentno Pravoslavlje navodi svoje stado da se mole onima koji su preminuli. Alas, istinita religija će ohrabrivati svoje vernike da se mole za porodicu preminulih ali nipošto za mrtve. Potpuna je jeres učenje Pravoslavlja i Katoličanstva, u koje na našu neizmernu žalost veruje mnoštvo – da ukoliko se neko bude molio za njih pošto preminu ta ili takva molitva može da na neki magični način povoljno utiče u pravcu prigrabe željenog post – smrtnog ishoda. Bog nam Duhom Svetim kristalno jasno poručuje kroz proroka Jezekilja „Koja duša zgreši ona će umreti, sin neće nositi bezakonja očeva niti će otac nositi bezakonja sinovljeva, na pravedniku će biti pravda njegova, a na bezbožniku će biti bezbožnost njegova.“ (Jezekilj 18:20) Drugim rečima, pravednicima će njihova pravednost biti uračunata (u veru) dok će bezbožnicima njihovo ne verovanje biti osuda…

Autor poslanice Jevrejima nam poručuje, „Ljudima predstoji jedanput umreti, a potom sud Božji,“ (Jevrejima 9:27) iz čega je iznova kristalno jasna spoznaja da nije moguće uticati ni na koji način (npr. molitvama) na promenu duševnog stanja po smrti osobe – bilo od strane samog preminulog bilo od strane drugih (npr. Srpske Pravoslavne Crkve).  U celosti je besmisleno i beskorisno moliti se za žive koji čine „greh koji vodi u smrt“ (1 Jovanova 5:16), drugim rečima za one koji neprekidno vode život u grehu bez traženja Božjeg oprosta; posledično proizilazi da je apsolutno paradoksalno moliti se za one koji su već umrli u nadi da će im navedene molitve pomoći. Ne postoji post – mortem plan spasenja!

Suština je sledeća – mi imamo ali samo jedan život i svakako smo odgovorni za način na koji ga živimo. Okolina, istini na volju, možda može uticati na naše životne izbore međutim na kraju svih krajeva svako od nas mora položiti račun za odluke koje donosimo u ovom jednom životu. Kada život prestane nema više odluka koje bi mogli doneti – NE, mi više nemamo izbora do sučeljavanja pred Velikim Belim Prestolom. Molitve za umrle mogu eventualno predstavljati nadanja i želje onih koji se mole, ali ni na koji način ne mogu uticati na ishod pravednog Božjeg suda. Vreme za molitvu je vreme dok je osoba još uvek živa i dok postoji mogućnost da molitvama proizvedemo promenu njegovog ili njenog srca, životnih stavova ili ponašanja kako nam poručuje Apostol Pavle, „A pomišljaš li to, o čoveče, koji sudiš onima koji to čine, a činiš isto, da ćeš ti izbeći sud Božji? Ili prezireš bogatstvo njegove dobrote i krotosti i dugotrpljenja, ne znajući da te dobrota Božja na pokajanje vodi? Nego svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivenja pravednoga suda Boga, koji će dati svakome po delima njegovi, život večni onima koji istrajnošću u dobrim delima traže slavu i čas i besmrtnost, a jarost i gnev onima koji se uporno protive istini a pokoravaju nepravdi. Nevolja i tuga na svaku dušu čovek koji čini zlo… a slava i čast i mir svakome koji čini dobro… jer Bog ne gleda ko je ko.“ (Rimljanima 2: 3 -9)

Braćo moja i sestre, potpuno je shvatljivo – dapače prirodno osećati želju za molitvom u periodima bola, patnje i gubitka voljenih ili prijatelja, međutim moramo i jesmo svesni ograničenja opravdane molitve kako nam to otkriva Sveto Pismo. Sveto Pismo je jedino Božansko uputstvo za molitve, i ono nas neprikosnoveno i jasno poučava da su molitve za mrtve ali potpuno uzaludne. Svekoliko, kako ste na današnji dan svesni naša Pravoslavna braća i sestre praktikuju molitve za mrtve. Pravoslavna Crkva, istini da učinim volju, jedva čujno potvrđuje da osnov za ovu pagansku praksu ne potiče iz Svetog Pisma već njeno opravdanje pronalaze u Apokrifi (2 Makabejcima 12:45) „Sagledajući da je onima koji s pobožnošću preminu pripremljena najbolja nagrada, beše mu namisao sveta i pobožna, zato i učini žrtvu umilostivljenja za umrle da bi se oslobodili greha.“, u svetom predanju, i učenju svetih otaca.

Sveto Pismo nas poučava da oni koji su se pokorili Spasiteljevoj volji „Iako beše Sin, preko stradanja nauči se poslušnosti, i pokazavši se savršen, postade svima koji su mu poslušni uzrok spasenja večnoga,“ (Jevrejima 5: 8 – 9) ulaze direktno i momentalno po smrti u prisustvo Gospodnje: „I reče mu Isus: zaista ti kažem, danas ćeš biti sa mnom u raju“ (Luka 23:43); „Imam želju umreti i sa Hristom biti,“ (Filipljanima 1:23); „Stoga se svagda uzdamo i znamo da dok boravimo u telu, udaljeni smo od Gospoda, jer verom hodimo a ne gledanjem, i postajemo smeli i više volimo otići iz tela i nastaniti se kod Gospoda.“ (2 Korinćanima 5: 6 – 8). Gde onda Pravoslavlje i Katoličanstvo pronalaze potrebu da se mole za mrtve? Dok se saosećamo sa onima koji su izgubili voljene, mi smo svesni da je „sad vreme za Božiju blagodat, sad je dan spasenja,“ (2 Korinćanima 6:2). I pored toga što se kontekst odnosi na evanđelje u celosti, ova strofa je odgovarajuća za svaku osobu koja nije spremna da prihvati neizbežnost – smrt i sud koji je prati: „Kao što kroz jednoga čoveka uđe u svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, pošto svi sagrešiše.“ (Rimljanima 5:12); „Ljudima predstoji jedanput umreti, a potom sud Božji“ (Jevrejima 9:27). Smrt je konačna i posle nje nikakva količina ili iskrenost molitvi neće doneti spas osobi koja ju je odbijala tokom života; a onima koji su spašeni – njima molitva svakako nije potrebna.