Home Propovedi DAJ NAM CARA

DAJ NAM CARA

613
0
SHARE

Sveto Pismo, braćo moja i sestre, je Reč Božja koja je u svakom svom i najmanjem delu aktuelna za svako vreme ljudske istorije; i ove večeri ću propovedati upravo u svetlu vremena današnjeg i ljudske prirode koja je odbacila Boga, Spasitelja, Božje zakone, Njegovu milost, pouzdanje u Božju večnu i nepromenljivu pravednost, iskupljenje kroz i samo kroz Isusa Hrista. Govoriću o naciji koja služi drugim bogovima.

Vratimo se na sam početak, i molim Vas da otvorite svoje Biblije na Prvu knjigu Samuilovu 8 poglavlje u kome pronalazimo Izrael koji se obraća Samuilu „Tada se skupiše sve starešine Izrailjeve i dođoše Samuilu u Ramu. I rekoše mu: „Eto, ti si ostario, a sinovi tvoji ne hode tvojim putevima, zato postavi nam cara da nam sudi, kao što je u svih naroda.“… „A Gospod reče Samuilu: Poslušaj glas narodni u svemu što ti govore, jer ne odbaciše tebe nego mene odbaciše da ne carujem nad njima… Zato sada poslušaj glas njihov, ali im dobro objasni i kaži način kojim će car vladati njima.“ Sve ovo se desilo skoro 3000. godina kasnije u jednoj drugoj naciji, međutim idemo dalje. „I kaza Samuilo sve reči Gospodnje narodu koji iskaše od njega cara. I reče: „Ovo će biti način kojim će car carovati nad vama. Sinove vaše uzimaće i metati ih na kola svoja i među konjanike svoje, i oni će trčati pred kolima njegovim. I postaviće ih da su mu hiljadnici i pedesetnici, i da mu oru njive i žnju letinu, i da mu grade ratne sprave i što treba za kola njegova. Uzimaće i kćeri vaše da mu grade mirisne masti i da mu budu kuvarice i hlebarice. I njive vaše i vinograde vaše i maslinjaake vaše najbolje, uzimaće i razdavati slugama svojim. Uzimaće desetak od useva vaših i od vinograda vaših, i davaće dvoranima svojim i slugama svojim. I sluge vaše i sluškinje vaše i mladiće vaše najlepše i magarce vaše uzimaće, i koristiti za svoje poslove. Stada će vaša desetkovati i vi ćete mu biti robovi. Pa ćete onda vikati radi cara svoga, koga izabraste sebi, ali vas Gospod onda neće uslišiti.“ (1 Samuilova 1: 10 – 18) Dakle, od Boga izabrani narod; narod koga je vodio savršeni i suvereni Bog je tražio i dobio Cara koji će nad njim vladati. Izrael je svesno u svojoj neposlušnosti razuma i spoznaje Boga odlučio da krene putem svoje volje implicitno spreman da uzvisi i služi svom Caru (kao uostalom i kasnijim Carevima) pre nego savršenom Bogu. Braćo moja i sestre, ali nipošto ne zaboravite da je navedena nacija vekovima unazad imala i svoje Levitsko sveštenstvo koje je u ovom odsudnom trenutku nacionalne istorije ostalo slepo, nemo i gluvo za Reč Božju. Dapače sveštenstvo je okrenulo leđa carstvu Nebeskom kako bi se najboljim mogućim načinom dodvorilo carstvu zemaljskom.

Izuzimajući ali izuzetno kratke vremenske intervale kada su naciju vodili carevi koji su bili verni svevišnjem Bogu, istorija Izraeljevih careva je istorija silazne spirale u idolopoklonstvo paganizma koju bi pratila pravedna Božja osuda i krug je bio neprekidan. Od Saula preko Davida i Solomona. Prizovite samo pamćenju veličanstvenu Davidovu pokajničku molitvu Bogu sadržanu u 51. Psalmu.Smiluj se na me, Bože, po milosti svojoj, i po velikoj dobroti svojoj očisti bezakonje moje. Operi me dobro od bezakonja moga, i od greha moga očisti me. Jer ja znam bezakonje svoje i greh je moj vazda preda mnom. Samome tebi zgreših, i na tvoje oči zlo učinih, a ti si pravedan u rečima svojim i čist u sudu svom.“ Naravno ni posle Davida i sina mu Solomona, ni posle izgradnje Hrama narod i nacija nisu mogli promeniti svoju prirodu. Nipošto nisu mogli svojim delima udovoljiti zakonu Božjem, čak i u periodima u kojima su naginjali takvim pravednim porivima – i stoga je sunovrat Jevreja nastavljen. O braćo moja i sestre kako je samo nastavljen.

Usmeravam sada vašu pažnju na knjigu proroka Isaije kako bih prepustio rečima Gospodnjim da uistinu prikažu nivo do koga je podaništvo idolima stiglo. Dakle Isaija se obraća Judeji i Jerusalimu „Čujte, nebesa i slušaj, zemljo, jer Gospod govori:Sinove odgojih i podigoh, a oni se odvrgoše mene. Vo poznaje gospodara svoga i magarac jasle gospodara svoga, a Izrailj ne poznaje.“ (Isaija 1: 2 – 3) Iznova naglašavam da je sveštenstvo prisutno i svekoliko, u krajnjem slučaju kao što je to slučaj i dan današnji, nije prihvatalo reč Božju niti je (iako svesno brojnih Mesijanskih proročanstava) prepoznalo suštinu svog problema, problema usled koga je Bog poručivao naciji da će poslati Mesiju. U potpunosti su na površan i svekoliko pogrešan način tumačili navedena proročanstva. No vratimo se Reči Božjoj kroz usta proroka Isaije, „Avaj, grešnog li naroda! Naroda ogrezlog u bezakonju! Semena zlikovačkoga, sinova pokvarenih! Ostaviše Gospoda, prezreše sveca Izrailjeva, okrenuše mu leđa. Gde da vas više udari? Sva je glava bolesna i sve srce iznemoglo. Od glave do pete nema ništa zdravo, nego uboj i modrice i rane gnojave, ni isceđene ni zavijene ni uljem zablažene. Zemlja je vaša pusta, gradovi vaši ognjem popaljeni, vaše njive jedu tuđini na vaše oči, i pustoš je kao što pustoše tuđini.“ (Isaija 1: 4 – 7) Da li odjekuju ove Božje reči u vašim ušima a u pogledu doba današnjeg? No Gospod se od naroda okreće rečima sveštenstvu, „Čujte reč Gospodnju, knezovi Sodomski, poslušajte zakon Boga našega, narode gomorski! Šta će mi mnoštvo žrtava vaših?“ – veli Gospod. – „Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke, i ne marim za krv junčiju i jagnjeću i jareću. Kad dolazite da se pokažete preda mnom, ko ište to od vas, da gazite po mom tremu? Ne prinosite više žrtve zaludne. Na kad gadim se, a o mladinama i subotama i o sazivanju skupštine ne mogu podnositi bezakonja i svetkovine. Na mladine vaše i na praznike vaše mrzi duša moja, dosadiše mi, dodija mi podnositi. Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas, i kad umnožavate molitve, ne slušam, ruke su vaše pune krvi.“ (Isaija 1: 10 – 15) Braćo moja i sestre, sveštenstvo kome se obraća Bog, tada a to važi i za naše doba, je sveštenstvo koje sebe veliča u odorama svojim sjajnim, sveštenstvo koje naginje grehu i konačno sveštenstvo koje pogrešnim shvatanjem Reči Božje slavu Božju provodi neiscrpnim a ispraznim ritualima koji ne vode nigde. Sveštenstvo koje je od Saula bilo više priklonjeno pokvarljivim darovima ovozemaljskim od učenja i proslavljanja večnog Boga i darova koji proizilaze iz pouke Reči Božje.

Sada ćemo preći na jednu od uistinu briljantnih poglavlja Svetog Pisma, Isaija 6 poglavlje i poglavlje koje ga prati u stopu i u lepoti 5 poglavlje. Mi kako sam već ustanovio živimo u vremenu haosa koje se ogleda u našoj naciji. To je jasno. Podjednako Vam treba biti jasno da se vreme sadašnje ne razlikuje u bitnoj meri od vremena koje zapisuje prorok u ova dva poglavlja. Isaija je živeo u naciji koja je bila u dubokoj moralnoj i duhovnoj krizi. Dapače, Bog je već izrekao Isaiji poruku osude nacije; i Isaija nipošto nije bio jedini prorok obzirom da je Božja poruka preneta naciji kroz druge proroke koji su upozoravali Izrael na neizbežnost osude i naravno ona je otelotvorena uništenjem Jerusalima i Izraela od strane Vavilonske vojske i sledbenim odvođenjem u ropstvo Jevreja. To je bio rezultat neposlušnosti Bogu koja se ogledala u duhovnoj apostaziji i potpunom raspadu moralnog sistema.

I Isaija je posmatrao sve što se odigravalo oko njega; i pitanje koje vi braćo moja i sestre morate postaviti sami sebi (obzirom na paralele sa našom nacijom i našim društvom) je sledeće „Šta je potrebno učiniti? Za kakvom osobom traga Bog u vremenu upravo opisane krize? Tekst koji propovedam će vam pružiti kristalno jasan odgovor na to pitanje.

Počnimo međutim shvatanjem same krize koja je vladala nacijom kroz prizmu 5. poglavlja. Jezik ovog poglavlja je uistinu jedinstven, muzikalan ukoliko želite da se precizno izrazim obzirom da 5. poglavlje otpočinje pesmom. Uistinu to je bolna pesma, pesma plača. To je rekvijem, neizrecivo tužna pesma. „Zapevaću sada dragome svome pesmu dragoga svoga o vinogradu njegovom.“ I od ovog mesta otpočinje pesma, „Dragi moj ima vinograd na rodnom brdašcu. I ogradi ga, i otrebi iz njega kamenje, i nasadi ga plemenitom lozom, i sazida kulu usred njega, i iskopa pivnicu u njemu, i počeka da rodi grožđem, a on rodi vinjagom.“ (Isaija 5: 1 – 2) U pravilnijem prevodu sa Hebrejskog reč BEUSHIM, znači kisele, nejestive bobice. Tužna pesma.

Svako razume da u agrarnoj kulturi, ljudi ulažu sve u proizvodnju svog vinograda. Prvo kupuju zemlju. Očiste je od kamenja. Zasade najkvalitetniju lozu. Sazidaju zaštitnu kamenu ogradu oko vinograda. Zaposle ljude koji će se brinuti o njemu u očekivanju da će proizvesti upotrebljivo grožđe, da bi u sezoni ustanovili da su proizveli BEUSHIM, neupotrebljive bobice. To je tužna pesma po bilo čijem merilu, naime po merilu bilo koga ko pripada agrarnom društvu. To je alegorija kojom će moja propoved dobiti na ubrzanju – dakle alegorija.

Međutim ova alegorija ne prestaje 2 strofom. „Pa sada, stanovnici Jerusalimski i ljudi Judejci, sudite između mene i vinograda moga. Šta je još trebalo činiti vinogradu mome što mu ne učinih? Kad čekah da rodi grožđem, zašto rodi vinjagom?“ (Isaija 5:3 – 4)

O čemu je na ovom mestu zapravo reč? Nastavimo sa čitanjem četvrte strofe. „Pa sada, stanovnici Jerusalimski i ljudi Judejci, sudite između mene i vinograda moga. Šta je još trebalo činiti vinogradu mome što mu ne učinih? Kad čekah da rodi grožđem zašto rodi vinjagom?“ Sada znamo da se radi o veoma ličnom Božjem svedočanstvu o Njegovom vinogradu u koji je on uložio sve a koji je proizveo samo nejestive i neupotrebljive plodove.

Izoštrimo još malo sliku. sledeća 5. strofa, „Sada ću vam kazati šta ću učiniti vinogradu svome. Oboriću mu ogradu, neka opusti, razvaliću mu zid neka se pogazi, Uparložiću ga, neće se rezati ni kopati, nego će rasti čkalj i trnje, i zapovediću oblacima da ne puštaju više kiše na njega.

Ne plodonosan vinograd će biti uništen, sravnjen sa zemljom i proklet. Kao sam rekao, ovo je uistinu tužna pesma. Sav taj ulog nizašta. Sav taj ulog protraćen. Oboriću mu ogradu koja ga je štitila. Razvaliću zidove koji su ga okruživali i međili. Uništiću ga, neću se truditi više oko njega. Neka čkalj i trnje, korov izraste i neka postane bezvredan kao suva kost. To je prokletstvo izrečeno vinogradu.

  1. strofa nam, braćo moja i sestre, jasno govori ko je u ovoj alegoriji predstavljen vinogradom. „Da, vinograd je Gospoda nad vojskama dom Izrailjev, i ljudi su Judejci mili rukosad njegov, on čeka sud, a gle nasilja, čeka pravdu, a gle vike.“ Ovo predstavlja igru reči na Herbrejskom jeziku. Bog je čekao MISHPAT a video je MISPACH. On je čekao TSEDAQAH a video je samo TSEAQAH. Govorimo o Izraelu. Govorimo o Bogu koji je uložio u te ljude da bi potom ti isti ljudi proizveli samo kisele, nejestive bobice i time navukli na sebe prokletstvo i osudu vlasnika vinograda ko je niko drugi do sam Bog.

Vratiću se sada nekoliko koraka prema početku kako bih vam objasnio jezik koji se odnosi na Izrael. „Dragi moj ima vinograd na rodnu brdašcu.“ Najplodniji deo planete zemlje, kako znamo, najverovatnije predstavlja Izrael, i specifično dolina reke Jordana. Bog je izabrao najbolji posed. On je okopao oko njega – što upućuje način na koji je Bog usadio u socijalnu strukturu Izraela određene zakone i način života koji su Izrael izolovali od pokušaja otimanja od strane paganskih nacija koje su ga okruživale. Dijetetski zakoni i običaji su svakako nešto čega ste i danas svi svesni. Bog je sklonio kamenje što je jasna metaforička slika Božje naredbe Izraelu da po ulasku u izabranu zemlju eliminiše Kananska plemena kako bi bili sigurni da neće biti nikakvog uticaja njihovom duhovnom rastu i razvoju u zemlji koju im je Bog predao. On je u tu zemlju posadio najkvalitetniju lozu, i uistinu nije podložno raspravi da je Jevrejski narod kao takav sasvim sigurno u zenitu kada je reč o najplemenitijim lozama čovečanstva. Iako malobrojan, on je nadvisio ostatak sveta u nebrojenim poljima. Bog za sebe izabrao plemenit genetski rodoslov ljudi da ga posadi na najboljem od svih mesta. On je sazidao toranj u sredini vinograda, što je veoma verovatna aluzija na Jerusalim, tu veličanstvenu ogradu, to veličanstveno brdo u sredini koga je uzdigao Svoj hram, mesto zaštite da se tako izrazim. Izgradnja tornja u vinogradu ne služi samo kao ostava za svekoliki alat neophodan za njegovo održavanje; dapače, u antičkim vremenima tornjevi su podizani u cilju zaštite od neprijatelja obzirom da je u to vreme neprijatelju bilo dovoljno da uništi letinu i praktično uništi naseobinu.

Kopanje jarka oko vinograda je predstavljalo neophodnost kako bi vinograd bio zaštićen od životinja koje bi potencijalno, dapače veoma verovatno, uništile isti. Uklanjanje kamenja je bilo od kritične važnosti kako bi korenje moglo da se slobodno razvija širom zemlje i ljudi bi vadili kamenje i od istog zidali terasaste površine koje su omogućavale veću površinu pod lozom na istoj strani brda. Tu su bila i isklesane posude za vino. Brojni teolozi smatraju da su morali imati posude za grožđe kako bi mogli proizvoditi vino. Mišljenja sam da u ovom specifičnom slučaju alegorija upućuje na žrtveni sistem kojim su gresi Božjih ljudi „rešavani“ prolivanjem krvi.

Suština je da je u okviru uspostavljanja ovog vinograda sve učinjeno do u najsitniji detalj  i maksimalno pažljivo. Nije bilo moguće učiniti ali ništa više kako bi se osigurao uspeh ploda. Bilo je logično za očekivati da će taj specifični vinograd doneti kvalitetnu lozu. Bilo je za očekivati da će ljudi privilegovani svim Božjim privilegijama, blagoslovima, opskrbom i zaštitom vratiti Bogu pravednošću i pravdom. I upravo je to razlog koji utemeljuje retoričko pitanje koje pronalazimo u trećoj strofi „Pa sada, stanovnici Jerusalimski i ljudi Judejci, sudite između mene i vinograda moga“ To su Božje reči. Sudite.., vi presudite, „Šta je još trebalo činiti vinogradu mome što mu ne učinih?“ I svako ko zna ma i najmanje o vinogradarstvu bi odgovorio, „Ništa“. Ne možeš učiniti ništa više od izbora najbolje gore. Ništa više od odstranjivanja kamenja, obezbeđenja zaštite, zasada najkvalitetnije vrste grožđa. Zidanja tornja koji štiti vinograd. Pripreme posuda za grožđe i spravljanje vina. Nije moguće učiniti ali apsolutno ništa više od toga.

Zašto je, u tom slučaju, kada sam očekivao da donese kvalitetno grožđe rodio bezvredno? I Bog sučeljava čitaoca sa neizbežnošću opravdanja Boga rečima „Obzirom da nije bilo moguće da učiniš ništa više od onoga što već jesi greška nipošto nije do tebe.“ Međutim oni su proizveli ono što su proizveli – neupotrebljive bobice. Da budem precizniji rečima 7. strofe, proizveli su nasilje i viku.

Stoga 5. strofa beleži Božje reči, „Sada ću vam kazati šta ću učiniti vinogradu svome.“ I od ovog mesta prepoznajemo u obličju vinograda objavljivanje Božje osude Jude, Božjeg naroda. „Oboriću mu ogradu, neka opusti, razvaliću mu zid neka se pogazi, Uparložiću ga, neće se rezati ni kopati, nego će rasti čkalj i trnje, i zapovediću oblacima da ne puštaju više kiše na njega.“ To je Božje prokletstvo, Božja presuda Njegovom vinogradu.

To je srce parajuće. To je tragično. I stoga sam rekao da je to jedna odabrana elegija. To je neizrecivo žalosna pesma pošto je Božji vinograd ništa drugo do kuće Izrailjeve. Osuda pada na taj izvanredno privilegovan narod, narod koji je više privilegovan od ijednog drugog naroda, izabran od Boga, data mu je najkvalitetnija zemlja i najbolje socijalne i duhovne strukture koje garantuju najbolje duhovne proizvode. A Izrael je proizveo ništa ali ništa od duhovne vrednosti i stoga je morao biti proklet.

Počnimo sa 8. strofom, braćo moja i sestre, i iako sam svestan da ne mogu otići preduboko u ekspoziciji želim da razumete suštinu. Prvi greh, „Teško onima koji sastavljaju kuću sa kućom, i njivu na njivu nastavljaju, da već ne bude mesta i vi sami ostanete u zemlji.“ O čemu je ovde reč? Suštinu predstavlja priroda materijalizma. Suštinu predstavlja neogoljeni materijalizam, žarki, žarki, žarki materijalizam, kupovanje svake kuće koja je na vidiku dok ne ostanete izolovani u sred svog poseda. „Zbog toga,“ 9.strofa „Od Gospoda nad vojskama čuh: „Mnoge kuće opusteće, u velikim i lepim neće biti nikoga.“ Drugim rečima, Bog im poručuje „Doći ću i isprazniću te kuće; dapače čak i one veličanstvene i lepe će ostati puste. I svu zemlju koju ste stekli kako bi postali bogati ću prokleti i osuditi da će deset hektara vinograda doneti tek kadicu vina „deset rala vinograda dati jedan vat, i gomer semena daće efu.“ Nastaće glad. Nastaće glad.

Vaša materijalistička bit vodi u osudu. Ne razmišljate ni o kome drugome do o sebi i pribavljanju svega što možete pribaviti.

Sledeći greh je prikazan u 11. strofi, „Teško onima koji rane, te idu na žestoko piće i ostaju do mraka dok ih vino raspali.“ Reč je o pijanstvu, alkoholičari počinju da piju izjutra i ne prestaju. 12. strofa „I na gozbama su im gusle i psaltiri i bubnji i svirale i vino, a ne gledaju na dela Gospodnja i ne vide rada ruku njegovih.“ Ovo se odnosi na njihova tela. Šta je, dakle, drugi greh?  Pijana potraga za telesnim užitkom… pijane gozbe… pijana raskalašnost… muzika, pijanstvo i sve što ga prati. Oni su krivi zato što su prigrlili materijalizam. Oni su krivi zbog u pijanstvu zadovoljavanja svojih telesnih žudnji.

Zato“ 13. strofa obznanjuje „se narod moj odvede u ropstvo što ne znaju, i koje poštuje gladuju, i ljudstvo njegovo gine od žeđi.“ Oni su toliko preterivali u jelu na gozbama i do te mere preterivali u piću da su sada osuđeni na glad i na žeđ – neće imati šta da jedu niti šta da piju. U stvari, od 14. strofe stiže još jezivije pojašnjenje, „Zato se raširio Šeul i razvalio ždrelo svoje preveć, i sići će u njega slava njegova i mnoštvo njegovo i vreva njegova i koji se vesele u njemu. I pognuće se prost čovek, i visoki će se poniziti, i ponosite oči oboriće se, Gospod nad vojskama uzvisiće se sudom, i Bog sveti posvetiće se pravdom. I jaganjci će pasti po svom običaju, i došljaci će jesti s pustih mesta pretilinu.“ Životinje, uglavnom ovce će lutati praznim poljima a bogatstvo će pokrasti stranci. To je osuda njihovog pijano-požudnog pristupa životu.

Gospod nastavlja kroz Isaiju u 18. strofi, „Teško onima koji vuku bezakonje uzicama od taštine, i greh kao užem kolskim.“ Ovo je izrazito slikovito. Imali su zaprežna kola, kola napunjena ma čime što su prevozili. Zaprežna kola bi potom privezali za životinju kolskim konopljem i životinja bi vukla veliki teret kojim su natovarena kola. Ovo je uistinu slika onih koji su bukvalno kao zveri tereta i koji tegle uokolo prepuna kola sopstvene pokvarenosti. I što je još gore oni to čine bez ustezanja i srama što neosporno proizilazi iz sledeće strofe, „Koji govore… govoreći o Bogu… „Neka pohita, neka brzo dođe delo njegovo, da vidimo, i neka se približi i dođe što je naumio svetac Izrailjev, da poznamo.“ Ovo predstavlja ogoljeno ismevanje. Idu ukrug kola prepunih svojih grehova, kao tovarna marva, paradirajući svoj greh i podižući pesnicu Bogu u lice govoreći „Ako ti se ne dopada, daj da vidimo šta ćeš uraditi.“ To je naprosto drski greh.

To me podseća na Ernesta Hemingveja koji se borio u više revolucija, živeo razvratan zao nemoralan život, vodio je ljubav sa svakojakim ženama ma gde se nalazio i pri svemu tome je podizao drsko pesnicu u pravcu Boga – i koji je jednog dana otišao na usamljeno mesto stavio cev pištolja u usta i razneo sebi glavu. Boga se ne ismeva. Takođe me podseća na Sinklera Luisa koji je slavljen kao spisateljski genije povodom njegovog odnosa prema Hrišćanstvu a koji je opisan u okviru njegovog čuvenog dela Elmer Džentri u kom ismeva propovednika evanđelja kao pijanu, nemoralnu, kockarsku ludu i prevaranta. I Sikler Luis je dobio nagrade i slavljen je kao spisateljski genije. A uistinu, umro je kao alkoholičar u trećerazrednoj klinici negde izvan Rima u potpunoj samoći i izolaciji.

Podizati pesnicu u lice Bogu je veoma opasan čin; međutim upravo to je ono što su oni radili, tegleći svoje grehe ponosno i prikazujući ih kao da su deo parade dok su svo vreme uzdizali svoje pesnice prema Bogu i prkosno uzvikivali „Ukoliko ti se ne dopada, daj da vidimo šta nam možeš.“

O narednom grehu čitamo u 20. stihu, „Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo, koji prave od mraka svetlost a od svetlosti mrak, koji prave od gorkoga slatko, a od slatkoga gorko.“ O čemu se ovde radi? Već smo ustanovili da greh predstavlja materijalizam, pijana žudnja zadovoljenja tela, ponosni ili drski greh a ovde nailazimo na moralno izopačenje. Sve je preokrenuto u svoju suprotnost. To je ono što se dogodilo Izraelu. Ono što je bilo zlo oni su zvali dobrim. Ono što je bilo dobro su zvali zlom. Ono što je bila svetlost su zvali mrakom a ono što jeste bio mrak su nazivali svetlošću. Što je bilo gorko su proglašavali slatkim a za slatko su govorili da je gorko. To predstavlja potpun moralni prevrat… kompletno moralno izopačenje.

Sledeći greh, 21. strofa, „Teško onima koji misle da su mudri, i sami su sebi razumni.“ Ovo možemo nazvati arogantnom uobraženošću. Teško onima koji su mudri sami sebi i pametni pred samima sobom. Ponekad pomislim da ću se razboleti ukoliko čujem ali samo još jedno ljudsko mišljenje. Danas, a posebno poslednjih nedelja i dana smo svedoci prelivanja svekolikih mišljenja a koja se šire putem medija svih fela i podvrsta. Svako, posebno oko vožda najjače parlamentarne stranke, ima odgovor na svako pitanje, što uključuje i pitanja koja nikada i niko nije pomislio da postavi. Misle da su mudri. Tako je bilo i u Izraelu.

Dakle šta imamo? Neobuzdani materijalizam, pijanu žudnju zadovoljenja tela, drske i ponosne grehove, moralno izopačenje, arogantnu uobraženost i konačno u 22. i 23. strofi, „Teško onima koji su jaki piti vino i junaci u mešanju žestokog pića, koji pravdaju bezbožnika za poklon, a pravednima uzimaju pravdu.“ Zvuči poznato? O čemu se zapravo radi? Za odgovor na ovo pitanje ću vam ponuditi dva aspekta. Reč jaki i junaci su dve Hebrejske reči koje imaju isto značenje – vođe … za vođu. Vaši vođe su pijani, vaši vođe primaju mito, vaši vođe nemaju ni malo integriteta i odbacili su pravednost i pravdu – oni su pokvareno vođstvo.

Neobuzdani materijalizam, pijana žudnja zadovoljenja tela, drski i ponosni gresi, moralno izopačenje, arogantna uobraženosti i pokvareno vođstvo. To su konkretni gresi koje je Bog ustanovio kao razlog za uništenje Izraela. Da li vam ti gresi zvuče barem malo poznatima? Ne bi bilo preterivanje, zar ne, da kažem da živimo u naciji koja je zaražena materijalizmom? Da li su vam poznate druge nacije koje su se do te mere predale pijanstvu, uživanju u telesnim strastima, žurkama, narkomaniji? Da li, i ovde uzmite u obzir sve što znate i o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, postoji ili je postojalo društvo koje je toliko prkosno u svojim gresima i koje je brže podizalo pesnicu u lice Bogu? Da li je ikada postojalo društvo koje je bilo moralno izopačenije – u kome je brak ali samo jedna od mnogih mogućnosti. Ili gde govor istine ne igra nikakvu ulogu, poštenje nije važno, vrline nisu važne – stil i taština jesu. Da li vam je poznato i jedno arogantnije društvo koje ima ne samo mišljenje već i odgovor na svako pitanje – uključujući kako sam ranije rekao i na ne postavljena pitanja? I konačno nasuprot većini nacija i naroda naša vlast je pokvarena, nema vrlina, nema integriteta, nema poštenja dok je istovremeno hipokritska, nemoralna itd., itd., itd. Neki od vođa su u vladi neki su u državnoj religiji.

Pretpostavljam na ovom mestu da je sledeće pitanje apsolutno nezaobilazno. Ukoliko je Bog uništio Izrael, zavetni narod, zbog navedenih grehova, kakvu nadu možemo mi imati da ćemo izbeći istu sudbinu. Isti Bog, ista merila. I nepostojanje zavetne zaštite. I uz put vam bilo stavljeno na znanje da Srbija ne polaže ali baš nikakvo pravo na Boga, niti je ova zemlja nama darovana od Boga nekim zavetnim obećanjem. Dapače, ukoliko Bog ubrzo ne uništi Srbiju moraće da se izvini Izraelu za sve osude kroz koje je on prošao.

U svakom slučaju Isaija je preneo Božju poruku, međutim to nije kraj. Prvo ide alegorija, potom specifičnosti zbog kojih je na Izrael pala Božja osuda, zatim dolazi kazna. 24. strofa. „Zato“ ovo je ključna reč „kao što oganj proždire strnjiku i slame nestaju u plamenu, tako će koren njihov biti kao trulež i cvet njihov otići će kao prah.“ Braćo moja i sestre ovo su izuzetno snažne reči Božje.

Oni će biti poput slame uništeni, koren će im biti kao trulež. Sve će nestati bestraga. Zašto? Ovde dolazimo do ključa. Zabeležite molim vas kraj 24. strofe, „jer odbaciše zakon Gospoda nad vojskama i prezreše Reč sveca Izrailjeva.“ To je to braćo moja i sestre. Ukoliko učinite poput Izraela ne možete izbeći Božju osudu. Odbacite zakon Gospoda nad vojskama, prezrite Reč sveca Izrailjeva i sručiće se na vas božanska kazna. Isti Bog, i Bog će učiniti ono što čini a što je u skladu sa Njegovom prirodom.

Vratiću se na kratko na prvo poglavlje Isaije – na „viđenja Isaije sina Amosova, koje je imao o Judeji i Jerusalimu u vreme Ozije, Joatana, Ahaza i Jezekije, careva Judinih.“ Reč Božja je došla kroz Isaiju, „Čujte, nebesa i slušaj, zemljo, jer Gospod Govori:Sinove odgojih i podigoh, a oni se odvrgoše mene. Vo poznaje gospodara svoga i magarac jasle gospodara svoga, a Izrailj ne poznaje, narod moj ne razume. Alas, grešnog li naroda! Naroda ogrezlog u bezakonju! Semena zlikovačkoga, sinova pokvarenih! Ostaviše Gospoda, prezreše sveca Izrailjeva, okrenuše mu leđa.

Gde da vas više udari? sva je glava bolesna i sve srce iznemoglo. Od glave do pete nema ništa zdravo, nego uboj i modrice i rane gnojave, ni isceđene ni zavijene ni uljem zblažene. Zemlja je vaša pusta, gradovi vaši ognjem popaljeni, vaše njive jedu tuđini na vaše oči, i pustoš je kao što pustoše tuđini. I osta kći sionska kao koliba u vinogradu, kao senica u gradini od krastavaca, kao grad opkoljen. Da nam Gospod nad vojskama nije ostavio malo ostatka, bili bismo kao Sodom, izjednačili bismo se s Gomorom.

I tako, braćo moja i sestre, proročanstvo počinje objavljivanjem suda. U petom poglavlju objavljivanje suda se ponavlja. A ovo je razlog, „Oni su odbacili zakon Gospoda nad vojskama i prezreli Reč sveca Izrailjeva.“ To je smrtonosan čin za narod, to je smrtonosan čin za jedinku. O tome pronalazimo reči u 25. stihu, „Zato se raspali gnev Gospodnji na narod njegov, i mahnuvši rukom svojom na njega udari ga da se gore zadrmaše i mrtva telesa njegova više kao blato po ulicama. Kod svega toga gnev se njegov ne stiša, nego je ruka njegova još podignuta.“ Čak ni užasno razaranje Jerusalima, koje je došlo pod Vavilonjanima kroz nezapamćen masakr, sve to nije zadovoljilo Božji gnev. On ih je poslao u izgnansvo gde su proveli najmanje 70. godina.

Šta će biti sredstvo ove osude, ko će je izvršiti? 26. strofa, „I podignuće zastavu narodima dalekim, i zazviždaće im s kraja zemlje.“ Na isti način na koji vi zviždite da bi ste pozvali nekoga, Bog će zazviždati i dovesti tu udaljenu naciju, „I gle, oni će doći odmah, brzo. Neće biti među njima umorna ni sustala, ni dremljiva, ni sanjiva, nikome se neće raspasati pojas oko njega niti će se kome otkinuti remen na obući. Strele će im biti oštre, i svi lukovi njihovi zapeti: kopita u konja njihovih biće kao kremen i točkovi njihovi kao vihor. Rika će im biti kao u lava, i rikaće kao lavići, i bučaće i ugrabiće plen i odneti ga, i neće biti nikoga da otme. Tada će pogledati na zemlju, a to mrak i strah, i svetlost će se pomračiti nad pogibijom njihovom.“ Jeziva slika. Reči koje opisuju dolazak Vavilonskih hordi koje dovodi Bog. Bog je zazviždao i pozvao ih da dođu radi uništenja Izraela.

Pokušajte da se stavite u Isaijinu kožu. To je veoma, veoma, težak teret za nositi, teret ove poruke. Isaija je voleo svoj narod. Kao svaki drugi Jevrej, on se nadao ispunjenju Božjih obećanja Abrahamu i Davidu i Njegovih obećanja koje je izrekao prorocima. Ovo svakako nije bilo ono što je Isaija želeo da doživi i vidi. Ova poruka propasti sasvim sigurno nije bila razlog za sreću. I čini se kao da je sve krenulo naopako. Svakako da je Isaija mogao ispisivati istoriju Izraela, on bi umetnuo period velikog preporoda u svom vremenu, pre nego što bi osuda ikada pala na Izrael… veliki preporod pod njegovim ili Jeremijinim propovedanjem. I ljudi bi se vratili Bogu i bili bi obnovljeni i blagosloveni. Isaija svakako ne bi pretpostavio da će se istorija odmotati na način na koji se jeste odmotala. To je bilo zastrašujuće. Kako da je sve ali baš sve pošlo po zlu. I pitanje koje je ostalo da visi u Isaijinoj glavi kao što bi uostalom bilo i u mojoj da sam bio na njegovom mestu bi bilo: Čekajte, da li je Bog i dalje upravlja svime ili se na nebesima nešto desilo? Šta je krenulo po zlu? Šta je dovelo do ovoga? Da li je Bog i dalje na Svom prestolu? Da li je na neki način zbačen sa prestola i poražen i sada Bog kako bi zaštitio svoju reputaciju dolazi u osudi. Da li postoji neko drugi ko je suveren u kosmosu? Da li Bog gubi bitku protiv svojih neprijatelja?

I sa tim pitanjima dolazimo do 6. poglavlja. Uistinu, braćo moja i sestre, ovo poglavlje bi zahtevalo nedelje i nedelje ozbiljne propovedi, međutim za večeras će biti dovoljno da shvatite njegovu suštinu obzirom da je vrlo kratko ali isto tako vrlo bitno poglavlje.  Prva strofa, „Godine koje umre car Ozija.“ Verovatno pomišljate, pastore Trkulja da li je ovo od ikakve važnosti? Svakako ukoliko je vaše ime Ozija, ili gospođa Ozija ili mali Ozijini.

Godina, uz put vam bilo stavljeno na znanje, je 740. pre Hrista. O tome možete čitati u Drugoj knjizi Dnevnika 26. Ozija je bio car punih 52. godine u Judeji; i dokle god je Ozija bio na prestolu mir je preovladavao. To je bilo vreme mira hladnog rata između Izraela i nacija koje su ga okruživale, vreme velikog blagostanja. Društvo je cvetalo, ekonomija se razvijala. Ljudi su bili srećni. Ostavljali su utisak religiozne znatiželje. Proslave u Jerusalimu su se i dalje odvijale. Ljudi su pratili religiozna kretanja. Međutim, svi prethodno navedeni gresi su bili tik ispod površine. Međutim dokle god je Ozija bio živ, kao da je Bog postavio svoj dlan na njih i rekao u redu je. Otprilike kao kada bi imali Hrišćana za predsednika Srbije. Međutim tada je Ozija umro.

Da li znate kako je, odnosno zašto je umro? Zato što je bio ponosan. Postao je ponosan do te mere da je umislio da može preuzeti ulogu sveštenika i Bog ga je ubio. To je bila poslednja slamka. Sada simbol Ozijine 52. godišnje vladavine, naime svi su bili navikli na njega, bili veoma komotni u vreme njegove vlasti, on je bio kao sigurnost da je Bog i dalje zadovoljan nacijom. A onda ga je Bog ubio. I pitanje koje se moralo pojaviti je bilo … šta se događa?

I stoga je Isaija otišao u hram. I uveren sam da je Hram bio pravo mesto na koje je morao otići obzirom da je Božja poruka bila upravo neizdrživo bolna. I on je otišao u Hram da se obrati Bogu. Šta se dešava? Vraćam se na 1 strofu 6. poglavlja „Godine koje umre car Ozija videh Gospoda gde sedi na prestolu visokom i izdignutom, i skut mu ispunjavaše crkvu.

Fantastično! Ovo je izvanredno važno. Bog je podario Isaiji viziju… viziju, natprirodnu sposobnost da vidi duhovno carstvo. I šta je video? Boga, Gospoda koji sedi na prestolu visokom i izdignutom i Njegova slava je ispunjavala crkvu. Šta nam to govori? Niko nije preuzeo Božji presto. Bog je suveren. On je na prestolu.

Uz put, u Jovanu 12:41 čitamo, „To je bio Sin Božji… Sin Božji.“ On je imao viziju Boga Sina. Umirujuće obzirom da je neprijatelj već bio na horizontu. Teglat – Felasar je bio na horizontu i spremao se da uništi severno carstvo. Sve je izgledalo kao da se raspada, međutim Bog je i dalje bio na svom prestolu, visokom i uzdignutom i slavnom. Ne samo da je On bio sve slavan, već druga strofa govori da su Serafimi stajali više Njega, svaki imaše šest krila; dvema zaklanjaše lice svoje – iz straha obzirom da su i anđeli stvorena bića i ne mogu u celosti gledati u slavu Božju a da ne budu uništeni. Dvema zaklanjaše noge svoje u poniznosti pošto je to mesto takođe sveto nad svetim tlom. A dvema leteše, u svakom trenutku spremni da budu poslani u Božju službu, da budu poslani gde god Bog odluči da ih pošalje u duhovnu misiju. Okružujući Božji presto su bili anđeli koji su tu da Mu služe i izvršavaju svaku Božju volju. Dakle nebesa su netaknuta. Bog je na svom prestolu, anđeli su prisutni kako bi mu služili i izvršavali svaku Njegovu volju.

I ništa se nije promenilo u Božjoj prirodi. 3. strofa, „I vikahu jedan drugome,“ ovo je antifonalno, „I vikahu jedan drugome govoreći: „Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama.“ To je, braćo moja i sestre, viđenje Boga – to je temelj svog Hrišćanskog iskustva. Bog je svet… svet, svet, svet. Sveto Trojstvo je predstavljeno trojnom upotrebom atributa svet… sveti je Otac, sveti je Sin, sveti je Duh… sveti, sveti, sveti, svetost koju je nemoguće izmeriti je implicirana ponavljanjem tog atributa. On je u celosti svet, savršeno svet… što znači odvojen. On je neograničeno različit od nas. On je beskonačno različit od nas. Dakle On je i dalje suveren. On i dalje poseduje svu silu Njegove svete anđeoske moći i on je bezgrešan, savršen, apsolutno i beskonačno svet. I ceo svet je pun Njegove slave. Drugim rečima, On je Bog kakav je uvek bio, On je nepromenljiv, neizmenjiv, sve-slavan sveti suvereni Bog. Njegova svetost je preobimna da bi bila merljiva, ali ona mora biti prihvaćena.

I u ovoj tački dolazimo do 4. stiha, „zadrmaše se pragovi na vratima od glasa kojim vikahu (anđeli koji su izvikivali sveti, sveti, sveti), i dom se napuni dima.“ To je Isaijina vizija. Priroda je, na neki način, bolji tumač Božjeg veličanstva i priroda počinje da reaguje, sve počinje da se trese i sve je ispunjeno dimom. To je razorna, zastrašujuća stvar, koja priziva sećanju Sinaj kada se planina tresla u vatri i dimu i ljudi su se povukli u strahu. Bog je zastrašujući. Bog je plamen. Bog sudi.

I Isaija je reagovao. On je video Božansku svetost. Isaija je imao viziju Boga. I, braćo moja i sestre, reći ću vam samo toliko da je ovo upravo ono što će usidriti vaše duše u sred vremena i sveta koji su u krizi – spoznaja da je Bog u potpunosti suveren, da niko ne uzurpira Njegovu moć, da je u celosti svet, da nikada ne čini greške, nikada ne osuđuje pogrešno, da je Njegova slava u celosti nepromenljiva i večna. Drugim rečima, On je nepromenljivo onaj koji jeste. Ništa ne može promeniti to.

I kako je Isaija reagovao. Peti stih, „I rekoh“, šta je Isaija rekao? „Ovo je super! Sada mogu da se pojavim pred kamerama i kažem da sam video Boga. To bi bilo dobro.“ Kao ljudi koji tvrde da su bili na nebesima i videli Boga, ili otišli u pakao i videli đavola. Ne, Isaija je rekao sledeće „Teško meni! Pogiboh… pravilniji prevod sa Hebrejskog bi bio raspadam se, nestajem.“ Obratite pažnju, Isaija je upravo šest puta izgovorio reč „teško“ i on tačno zna njeno značenje. On je obznanio šest Božjih prokletstava Izraelskoj naciji, i na ovom mestu on izjavljuje prokletstvo samom sebi… u prisustvu Boga u svom Njegovom veličanstvu, svom Njegovom suverenitetu, svoj Njegovoj svetosti i svoj Njegovoj slavi, on je uporedio sebe sa Bogom i znao je da je uništen. Bio je preplavljen svojom pokvarenošću, grešnošću, zlom. Pogiboh… raspadam se i nestajem. On je poput Ezekilja koji je kolabirao pri sličnoj viziji, ili Jovanu u Otkrovenju 1. koji je pao kao mrtav pri sličnoj viziji. Ili Petar, Jakov i Jovan kada su ugledali proslavljenog Hrista i pali u komu, to je trauma svetosti. Isaija nastavlja, „Jer sam čovek nečistih usana, i živim usred naroda nečistih usana, jer cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima.“ Zašto je Isaija to izgovorio? Ja sebe ne poredim ni sa kim do sa Bogom. I razaranje leži u tome da ukoliko sam ja video Boga i Bog je video mene. Ja sam video svetost, On je video grešnost. Ja sam uništen… Ja sam propao. I stoga on izgovara prokletstvo nad samim sobom. To je srce istinitog pokajnika. On je imao viziju slave Božje i video je svoje lično pokvarenjaštvo i greh i potpuno je pravedno prokleo sebe.

I tada nastupa očišćenje. I to pronalazimo u 6. strofi, „A jedan od serafima dolete meni držeći u ruci živ ugljen, koji uze sa oltara kleštima, i dotače se usta mojih.“ To je moralo biti neizdrživo bolno, međutim preklinjem vas braćo moja i sestre da shvatite da je to suština pokajanja – istinitog pokajanja, očišćenja koje nije bolno već slavno iskustvo. „Evo, ovo se dotače usta tvojih, i bezakonje tvoje uze se, i greh tvoj očisti se.“ reče mu serafim.

Uveren sam, braćo moja i sestre, da Bog, u ovim vremenima krize, ne traži najbriljantnije, najuticajnije, najobrazovanije, najmoćnije, najbogatije. Mislim da On traži ljude koji su pokajnici i koji su očišćeni. To je spasenje. I one koji poseduju istinito shvatanje Njegove slave i Njegove svetosti i Njegovog dela. Potvrdu ovakvog mišljenja pronalazim u 8 stihu koji nazivam objavljivanje.

Potom čuh glas Gospodnji gde reče: Koga ću poslati? I ko će nam ići? A ja rekoh: „Evo mene, pošalji mene.“

I za mene izvanredno draga, a kada bolje razmislim i za našu naciju u ovom momentu, 9. i 10. strofa, „A on reče: Idi, i reci tome narodu: Slušajte, ali nećete razumeti; gledajte ali nećete poznati. Učini da odeblja srce tome narodu i uši da im otežaju, i oči im zatvori, da ne vide očima svojim i ušima svojim da ne čuju i srcem svojim da ne razumeju i ne obrate se i ne iscele.“ I tako stižemo do 11. strofe u kojoj je Isaija pitao „Dokle, Gospode?“ A on reče: „Dok ne opuste gradovi da budu bez stanovnika i kuće da budu bez ljudi, i zemlja dok sasvim ne opusti.“ Drugim rečima, Bog mu je rekao idi i ponavljaj i ponavljaj i ponavljaj da će Bog oprostiti i nastavi da ponavljaš dok ne bude nikoga kome bi to mogao preneti.

To je Starozavetna velika naredba. Zašto bi Isaija ili ja to činio? Niko neće čuti, niko neće verovati, niko neće videti, niko neće shvatiti, niko se neće promeniti, niko neće biti spasen. Alas, ali konačno dolazimo do obećanja sadržanog u 13. strofi, „Ali će još biti u njoj desetina, pa će se i ona zatrti, ali kao hrast ili brest kojima i kad zbace lišće ostaje stablo, tako će sveto seme biti njeno stablo.

To je braćo moja i sestre doktrina ostatka. I to se dešava danas. Kakvu vrstu ljudi traži Bog. One koji su slomljeni usled spoznaje sopstvenih grehova, one koji su ponizni, one koji su očišćeni. A da li ćemo mi čuti, verovati, videti, shvatiti i promeniti se kako bi sebi i drugima kroz sebe kroz veru stekli spasenje ostaje pitanje na koje će uslediti ili pozitivan odgovor ili ćemo iznova zavapiti Bogu „postavi nam cara da nam sudi…“ da bi potom usledio Božji odgovor s početka ove propovedi: „A Gospod reče Samuilu: Poslušaj glas narodni u svemu što ti govore, jer ne odbaciše tebe nego mene odbaciše da ne carujem nad njima… Zato sada poslušaj glas njihov, ali im dobro objasni i kaži način kojim će car vladati njima.“ a način bi našoj naciji trebao biti poznat ali iznova neka odjekuje: „I kaza Samuilo sve reči Gospodnje narodu koji iskaše od njega cara. I reče: „Ovo će biti način kojim će car carovati nad vama. Sinove vaše uzimaće i metati ih na kola svoja i među konjanike svoje, i oni će trčati pred kolima njegovim. I postaviće ih da su mu hiljadnici i pedesetnici, i da mu oru njive i žnju letinu, i da mu grade ratne sprave i što treba za kola njegova. Uzimaće i kćeri vaše da mu grade mirisne masti i da mu budu kuvarice i hlebarice. I njive vaše i vinograde vaše i maslinjake vaše najbolje, uzimaće i razdavati slugama svojim. Uzimaće desetak od useva vaših i od vinograda vaših, i davaće dvoranima svojim i slugama svojim. I sluge vaše i sluškinje vaše i mladiće vaše najlepše i magarce vaše uzimaće, i koristiti za svoje poslove. Stada će vaša desetkovati i vi ćete mu biti robovi. Pa ćete onda vikati radi cara svoga, koga izabraste sebi, ali vas Gospod onda neće uslišiti.“ (1 Samuilova 1: 10 – 18).

 

OČE NAŠ I BOŽE NAŠ NAČINI DA BUDEMO ISAIJE DA BUDEMO TI KOJI ĆE REĆI „EVO MENE, POŠALJI MENE GOSPODE, MENE KOJI NISAM VREDAN, KOJI NISAM SPOSOBAN MEĐUTIM MENE KOJI SAM VOLJAN DA ME UPOTREBIŠ ČAK I UKOLIKO ZNAM DA VEĆINA NEĆE SLUŠATI, TI IMAŠ TVOJ NAROD I AKO ME MOŽEŠ UPOTREBITI NA NEKI NAČIN DA IH OKUPIM TO ĆE MI BITI NEIZMERNA RADOST. BOŽE NAŠ ISPUNI NAS SVOJIM DUHOM DA NAM NE PONESTANE SNAGE I DA BUDEMO JOŠ VERNIJE SLUGE TVOJE U OVA VREMENA TAME. DOZVOLI NAM BOŽE DA PRONOSIMO SVETLOST TVOJE VEČNE SLAVE KAO NAJVREDNIJI I NAJPOKORNIJI TVOJI SLUGE. OVO MOLIMO U IME ISUSA HRISTA, NAŠEG GOSPODA, NAŠEG SPASITELJA I NAŠEG DOLAZEĆEG KRALJA. AMEN.