Home Članci ŠTA ODVLAČI “HRIŠĆANE” OD HRISTA?

ŠTA ODVLAČI “HRIŠĆANE” OD HRISTA?

693
0
SHARE

Vrlo verovatno, poput mene, poznajete nekoga ko je u prošlosti strasno živeo za Hrista da bi ga potom u celosti odbacio. I siguran sam da i vaše srce klone u bolu svaki put kada čujete njegovo ili njeno ime.

Još je, svekoliko sam siguran, bolniji slučaj čak i od saživota sa vama najbližima i najdražima koji su permanentno odbijali Hrista onaj u kome su vama najdraži i najvoljeniji godinama zračili energijom spasenja da bi potom izgubili veru. Gledali ste kako bi im oči zabljesnule ljubavlju za Hrist  da bi vremenom primetili tamne oblake kako polagano zatamnjuju ne samo njihove oči već i njihovo biće; možda ste se u tim momentima molili, možda ste i plakali u osećanju nemoći da preokrenete smer njihovog sunovrata u tamu.

Apostol Pavle je pisao o toj vrsti bola u poslanici Filipljanima „Ugledajte se na mene, braćo, i gledajte na one koji tako žive kao što nas imate za primer. Jer mnogi, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i plačući govorim, vladaju se kao neprijatelji krsta Hristova. Njihov je kraj pogibao, njihov bog je trbuh, i slava u sramoti njihovoj, oni misle ono što je zemaljsko. Međutim, naše življenje je na nebesima, otkuda očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista, koji će preobraziti naše poniženo telo, tako da bude saobrazno telu slave njegove, po sili kojom On može sve učiniti i sebi pokoriti.“ (Filipljanima 3:17 – 21). Mnogi, ponaosob u poslednje vreme koriste ove strofe da nas podsete da smo građani nebesa, a nipošto prvenstveno Naprednjaci, Socijalisti, Srbi ili pripadnici bilo koje od mnoštva zemaljskih građanskih društava. Međutim Pavle nije pisao samo da bi upozorio ljude koji su zaljubljeni u politiku već ljude koji su zaljubljeni sami u sebe i u ovaj svet. On želi da mi budemo građani i sluge nebeski a ne građani i sluge sebe samih – Pavle želi da shvatimo da je svet kupljena ali ne i osvojena nekretnina za Hrista i njegovo carstvo, a ne igralište za naše sebične prohteve i žudnje.

Braćo moja i sestre jedna grupa Hrišćana živi za Boga, umire za sebe i živi večno; sa druge strane druga grupa „Hrišćana“ suštinski živi za sebe, uživa u ovom svetu nekoliko dekada a potom umire zauvek.

 

                                      Ko su Hristovi neprijatelji?

Pavle uzdiže hvalom vernike u Filipima ali potom svojim rečima daje tamnu notu „Jer mnogi, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i plačući govorim, vladaju se kao neprijatelji krsta Hristova.“ (Filipljanima 3:18) Dakle, ko su ti neprijatelji Hrista?

Duboko sumnjam da je Pavle mislio isključivo na ovozemaljske ljude koji mrze Hrišćanstvo, koji čine sve što je u njihovim moćima da umanje Isusa i uguše Njegov uticaj. Bliskost izražena rečima (za koje vam mnogo puta govorih) kao i izgovorena nežnost (a sad vam i plačući govorim) nameću drugačije objašnjenje. Neprijatelji Hrista o kojima piše Apostol su u svoj verovatnoći oni koji su ispovedali veru u Hrista u jednom periodu svojih života; koji možda i sada ispovedaju svoju veru u Hrista – međutim u bilo kom od ovih slučajeva to su oni koji Hrista samoubilački odbacuju načinom na koji žive svoje ovozemaljske živote. Prizivam vašu pažnju na neosporno – Pavlovo nežno, slomljeno srce iskazuje osećanje izgubljene ljubavi a ne nezainteresovanosti ili još gore prezira.

Dakle, ukoliko su neprijatelji u nekom ranijem periodu bili voljena „braća“ i „sestre“ šta ih je moglo odvući od neizrecive lepote i zanosne milosti koje su ranije toliko voleli? Dapače, da li smo i mi u opasnosti da pratimo te sumanute i razarajuće stope? Braćo moja i sestre, odgovor ćete sami sebi pružiti kroz promišljanje o sledeća četiri pitanja o vašem Hrišćanstvu.

 

Da li je vaše razmišljanje usmereno na ovaj ili na večni život?

          Oni koji sebe ispovedaju za Hrišćane a u suštini nisu istiniti Hrišćani usmeravaju svoje živote ali isključivo na najbolje stvari koje nudi ovaj život nasuprot najboljim stvarima carstva nebeskog (Oni misle ono što je zemaljsko, piše Pavle Filipljanima u 3:19). Svakako vaša pažnja će u toku svakodnevnice biti podeljena na hiljade načina – posao, pranje sudova, sport, kupovina i sve drugo što čini vaš život – međutim ostaje pitanje šta vaš um u toku bilo kog dana najviše zanemaruje? Da to postavim na nešto drugačiji način, koji životni aspekti dominiraju ne samo vašom pažnjom već i privrženošću?

Mnogi, neke od kojih poznajem, odlutaju od Hrista iz najjednostavnijeg razloga od svih mogućih a taj je da On nikada nije zauzimao primarno mestu u njihovim srcima. Hrist je samo nadopunjavao ili olakšavao stvari za kojima su žudeli više nego za Njim. Alternativno, možda Hrist u jednom periodu jeste zauzimao primarno mesto njihovih srca, međutim ovozemaljske brige su ga vremenom potisnule; upravo kako piše Marko u 4:19Ali brige ovoga veka i obmana bogatstva i požude za ostalim stvarima uđu i zaguše reč, i bez roda ostane.

Hrišćani koji će sa Hristom živeti večno u dolazećem životu su u radosti preokupirani njime svo vreme ovozemaljskog života. Ne smetnite, preklinjem vas, s uma reči Pavlove iz pisma Filipljanima 3:20Naše življenje je na nebesima, otkuda očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista.“ Drugim rečima, mi ne provodimo ovaj život u stalnom traganju osećanja što je moguće većeg uživanja; mi provodimo ovaj život čekajući da iskusimo najveće zamislivo uživanje (i više od toga) na nebesima.

 

Na koji način postupate prema osećanju krivice i sramote?

Hrišćani koji nipošto nisu istiniti Hrišćani „slave svoju sramotu“ (Filipljanima 3:19). Bog je naše dobrobiti radi definisao zlo rečima „Jer dva zla učini moj narod: ostaviše mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode.“ (Jeremija 2:13) Zlo predstavlja odbacivanje istinitog izvora mira, života i radosti, uz istovremeno davanje prednost pokušaju stvaranja mira, života i radosti na neki drugi alas potpuno uzaludan način.

„Hrišćani“ koje opisuje Pavle, međutim, otpočinju drugi napad protiv Boga i Njegove svetosti. Oni ne samo da odbacuju Boga zarad svojih stomaka uz gostoljubivost krivici i sramoti; oni su ponosni i zadovoljni onim što bi moralo biti sramotno. Oni su bili svedoci Hristovog odlaska na krst za otkup njihovih grehova, prezrevši sramotu („Gledajući na Isusa, Načelnika i Savršitelja vere, koji umesto predstojeće mu radosti, pretrpi krst, ne mareći za sramotu, i sede sa desne strane Prestola Božjeg.“ (Jevrejima 12:2)), dok su oni sami obožavali sopstvenu sramotu.

Oni su možda i ispovedali veru u Hrista međutim su svo vreme javno paradirali ponos na svoje grehe (mnogi to čine i dan današnji). Sa druge strane, sasvim je moguće da su zaluživali sami sebe misleći da mogu činiti pravdu u javnosti dok neguju tajnu vezu sa grehom. Oni su voleli svoju sramotu, čak i ukoliko nisu bili voljni da je javno prikažu.

Mi, sa druge strane očekujemo svog Spasitelja (Filipljanima 3:20) – onoga ko je dovoljno moćan da nosi našu krivicu i poništi naše grehove. Polomljenih srca mi svedočimo svojoj sramoti i nadi u Hrista našeg Iskupitelja. Osećamo neverovatnu težinu svojih grehova i čekamo u predosećanju Hrista da se vrati i da nam podari bezgrešna, proslavljena tela (Filipljanima 3:21)

 

Da li vas pokreću sebične želje ili Božja volja?

Hrišćani koji uistinu nisu Hrišćani neprestano predaju sebe svojim grešnim žudnjama. „Njihov bog je trbuh“ (Filipljanima 3:19) Braćo moja i sestre, Pavle svekoliko nije mislio na hranu. On je pisao o ropstvu bilo kom od naših nagona – za hranom, za seksom, za slavom, za odećom, za bilo čime žudimo. Ljudi koji se odaju svojim prirodnim materijalnim i telesnim željama neminovno završavaju bez Hrista.

Kada podvuku crtu, oni slave sebe a ne Boga. I obzirom da slave sebe, a ne Boga, njihovi nagoni nadvladaju kako Božje opomene tako i Božja obećanja, u momentu iskušenja. Oni znaju šta je najbolje za njih, međutim im nedostaje hrabrost i samo kontrola da se odupru i čekaju. Iznova i iznova oni predaju najpotpuniju moguću sreću zarad brzog, trenutnog zadovoljstva.

Nasuprot njima, mi pokoravamo sebe i svoju sreću „Gospodu Isusu Hristu“ (Filipljanima 3:20). On nije samo naš Spasitelj već i naš Gospod i naše Blago. Mi smo mrtvi za sebe – za svoje grešne požude, svoje nagone, svoju slavu – kako bi slavili Boga i sledili Njegovu slavu. Mi smo svesni da trenutno uživanje u hrani, seksu i novcu izgleda daleko privlačnije nego što uistinu jeste kao i da sve to bledi u poređenju sa svim onim što mi imamo u Hristu. Mi odustajemo od plitkih ovozemaljskih zadovoljstava kako bi imali sveobuhvatno zadovoljstvo za čitavu večnost.

Dok drugi žive verujući, ja sam najviše zadovoljan u životu kada mi Bog daruje ono što ja najviše hoću, mi nasuprot toga živimo u potpunom znanju da je Bog najviše proslavljen u nama kada smo mi najzadovoljniji u Njemu.

 

Da li živite u svetlu dolazećeg suda?

Hrišćani koji uistinu nisu Hrišćani se ne boje posledica svojih grehova. Oni žive kao da im nikada neće biti suđeno, međutim („Njihov je kraj pogibaoFilipljanima 3:19). Oni veruju da je poslastica nepresušna međutim pre no što očekuju sučeli ih prazan tanjir. Stvarna tragedija je ta da će oni, da u taj dan, poželeti da nikada nisu imali ništa. Ništa će im izgledati kao raj u poređenju sa jezivom kaznom kojom su sučeljeni. „I on povika i reče: „Oče Avraame, smiluj se na me i pošalji Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svoga da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovome plamenu.“ (Luka 16:24)

Istiniti Hrišćani znaju da će njihovi gresi – svaka samovoljna misao ili delo – biti pod osudom sveznajućeg, sve-pravednog i svemogućeg Boga. Pavle piše Galatima, „Ne varajte se, Bog se ne da obmanjivati, jer što čovek poseje ono će i požnjeti. Jer koji seje u telo svoje, od tela će požnjeti trulež, a ko seje u duh, od duha će požnjeti život večni.“ Svaki, ali baš svaki greh, – svako seme posejano za trulež – će pasti bilo na Hrista ili na nas – i mi nipošto ne prihvatamo tu razliku kao dozvoljenu.

Mi pristupamo smelo prestolu milosti (Jevrejima 4:16), i kroz tu milost mi gradimo spasenje svoje sa strahom i trepetom (Filipljanima 2:12). Nema ničega prostog i nehatnog u vezi istinitog oprosta. On stvara žudnju za pobožnošću i mržnju prema ne pobožnosti u srcima onih kojima je oprošteno.

Božja milost stvara moćnu, intenzivnu, žudnju da budemo što je više moguće poput Njega. Mi stenjemo zbog svojih grehova dok čekamo u oduševljenju povratak našeg Hrista, „koji će preobraziti naše poniženo telo, tako da bude saobrazno telu slave njegove, po sili kojom On može sve učiniti i sebi pokoriti.“ (Filipljanima 3:21)

Braćo moja i sestre, Hrišćani koji će provesti večnost sa Hristom misle sve više i više o Hristu, osećaju sve jaču i jaču osudu zbog greha, veruju sve više i više da Bog zna šta će ih načiniti srećnima i plaše se sve više i više da će učiniti bilo šta što bi moglo obesčastiti Njegovu slavu.