Home Članci BORITE SE ZA VERU

BORITE SE ZA VERU

490
0
SHARE

Juda, sluga Isusa Hrista, a brat Jakovljev, pozvanima, osvećenima Bogom Ocem i sačuvanima Isusom Hristom: Milost i mir i ljubav da vam se umnoži.

Ljubljeni, starajući se na svaki način da vam pišem o opštem spasenju, imadoh potrebu da vam pišem mileći da se borite za veru jedanput predanu svetima. Jer se uvukoše neki ljudi odavno unapred zapisani za ovu osudu, bezbožnici koji milost Boga našega izvrću na razvrat, i odriču se jednoga Vladike i Gospoda našega Isusa Hrista.“ (Poslanica Judina 1: 1 -4)

 

SIGURNOST SVAKOG VERNIKA: BOG KOJI ČUVA

Juda svoje pismo otpočinje i privodi kraju ohrabrujućim rečima za sve Hrišćane. U prvoj strofi on nas opisuje kao „one koji su pozvani osvećeni Bogom Ocem i koji su sačuvani za Isusa Hrista.“ Sva tri glagolska oblika su pasivna i Juda na taj način naglašava delovanje Boga. Bog poziva, Bog voli, Bog osvećuje, Bog osvećuje i Bog čuva. Mi smo pozvani, osvećeni i sačuvani. Juda je izvanredno nestrpljiv da otpočne svoje pismo naglaskom na sigurnost vernika u Božjoj ljubavi izbora i očuvanja.

Juda privodi kraju svoje pismo u 24. i 25. strofi rečima: „A Onome koji vas može sačuvati da ne padate i postaviti pred slavom svojom neporočne u radosti, jedinome premudrome Bogu, Spasitelju našem, kroz Isusa Hrista, Gospoda našega, slava i veličanstvo, moć i vlas pre svih vekova, i sada, i u sve vekove! Amin.“ Braćo moja i sestre molim vas da obratite pažnju da Juda u 1. strofi piše da smo Bogom Ocem sačuvani za Isusa Hrista a da u 24. strofi Bog je sposoban da nas sačuva da ne padnemo. Juda počinje i završava svoje pismo uverenjem svim vernicima da Bog koristi svoju svemoć kako bi ih sačuvao od gubitka vere.

Dakle kako bi trebalo da zvuči vaš odgovor kada vas neko upita na koji način možete biti sigurni da ćete zadržati veru do kraj i biti spašeni u vreme suda? Trebali bi reći nešto slično ovome: „Bog me je pozvao iz bezbožnosti, stoga znam da me voli specifičnom ljubavlju – ljubavlju prema onima koje je izabrao. Takođe znam da će me sačuvati da ne padnem. On će uraditi u meni ono što je prijatno njegovom sveviđenju (Prizovite pamćenju reči autora poslanice Jevrejima 13:21neka vas usavrši u svakome delu dobrome, da vršite volju njegovu, tvoreći u vama ono što mu je ugodno, kroz Isusa Hrista, kojemu slava u vekove vekova. Amin.“), i privešće me u radosti pred presto Njegove slave.

 

Obaveza svakog vernika: Bori se za Veru

Upravo ovom obavezom Juda otpočinje i zatvara svoje pismo; međutim u sredini pisma njegova briga je sasvim drugačije prirode. On nipošto ne naglašava potrebu pomoći kroz koju bi se vernici osećali lagodno, već nasuprot tome pomoći koja će ih načiniti da budu stalno na oprezu. Prikazavši Božiju ljubav prema izabranima i neprevaziđenu Božju moć da ih sačuva, Juda na ovom raskršću ukazuje na opasnost koja okružuje vernike. I poziva ih da se bore za veru.

  1. strofa: „Ljubljeni, starajući se na svaki način da vam pišem o opštem spasenju, imadoh potrebu da vam pišem moleći da se borite za veru jedanput predanu svetima.“ Drugim rečima, osigurana pobeda pravoverne crkve nipošto ne znači da mi ne moramo da se borimo za pobedu.

Kada briljantni komandant obeća pobedu dok se vojska iskrcava ni na koji način ne znači da vojnici mogu odbaciti svoje oružje. Obećanje pobede svekoliko podrazumeva ispoljavanje najviših vrlina u najžešćim okršajima. Kad Bog obeća da će njegova crkav biti sačuvana od poraza, njegovo obećanje ne podrazumeva da mi treba da odložimo svoje mačeve i odemo na kafu, već da prigrabimo mačeve Duha i pogledom punim poverenja koji je usmeren u pravcu Boga zarad snage da se borimo i pobedimo.

Dakle, Božji način, kao što vidimo u Judi, jeste da podari svom narodu sigurnost da će njihova vera na kraju biti pobednička te da ih potom pošalje da se bore za nju.

 

ČETIRI OBLIKA OSNOVE JUDINE PORUKE

Osnovna poruka ove, po obimu male, Judine knjige leži u 3. stihu, i namera mi je da je osvetlim kroz moju poruku vama – nominalno – obaveza svakog istinitog vernika je da se bori za veru koja je jedanput predana svetima. Svoje izlaganje ću podvesti pod četiri stavke:

  1. Postojanje vere koja jedanput predana svetima;
  2. Vera je vredna borbe;
  3. Vera je iznova i iznova ugrožena iz crkvenih krugova;
  4. Svaki istiniti vernik treba, dapače mora, da se bori za veru.

 

POSTOJI VERA KOJA JE JEDANPUT I ZAUVEK PREDANA SVETIMA

Ponekad je reč vera upotrebljena za osećanje poverenja u Hrista, sa druge strane opet ponekad istu reč koristimo za istine u koje verujemo o jednom kome verujemo.

LIČNI ODNOS SA HRISTOM

S vremena na vreme je uistinu neophodno naglasiti da Hrišćanstvo primarno predstavlja odnos sa Isusom a ne skup ideja o Isusu. Razlog iz koga ovo moram naglasiti je taj da nikada i niko nije spašen verom u skup ideja. Đavo veruje najveći deo istina Hrišćanstva. Apsolutno je neophodno naglasiti da ukoliko osoba nema živu veru u Isusa kao Spasitelja i Gospoda, ni svi skupovi vera u ideje ovoga sveta je neće odvesti u raj.

OBJEKTIVNA ISTINA

S druge strane, ukoliko nas naš naglasak na ličnom odnosu sa Isusom dovede do tačke u kojoj odbacujemo skup istina koje su suštinske Hrišćanstvu – u tom slučaju činimo opasnu grešku. Postoje istine o Bogu i Hristu i čoveku i crkvi i svetu koje su suštinske za život Hrišćanstva. Ukoliko su izgubljene ili izopačene to će dovesti ne samo do pogrešnih ideja već i do pogrešno usmerene vere. Unutrašnji život vere nije nezavisan od doktrinarnog iskaza vere. Kada se doktrina, međutim, iskvari isto se dešava i sa srcima ljudi. Stoga postoji telo doktrine (učenja) koje mora biti očuvano.

Osnovni dokaz za to u 3. strofi pronalazimo u iskazu koji za veru kaže da je „predana svetima“. Značenje ovoga je sledeće. Vera je predana od strane apostola. Ona nije osmišljena u crkvi (kao što je na primer slučaj sa Rimo-Katoličkom ili Pravoslavnom Crkvom). Vera je otkrivena od Boga njegovim apostolima i bliskim saradnicima da bi potom bila preneta crkvama kao „sva volja Božja“ (Dela Apostolska 20:27) ili alternativno ali u istom značenju kao „pravilo učenja“ (Rimljanima 6:17)

JEDANPUT

Za nas jedna od najbitnijih reči predstavlja reč „jedanput“. Mi smo vremenu koje je 2,000 godina udaljeno od vremena kada je vera prvi put preneta crkvi, i istovremeno smo okruženi stotinama ljudi i sekti i kultova koji tvrde da poseduju novu reč otkrovenja koja upotpunjava Božju reč čovečanstvu.  Muhamed je ponudio Kuran. Džosef Smit Knjigu Mormona. Dapače, svakodnevno srećete ljude koji prihvataju ali svaki savremeni intelektualni trend kao adekvatnu zamenu za Bibliju.

Molim vas, međutim, da obratite specifičnu pažnju. Juda je učio da je vera jedanput predana svetima. Božje otkrovenje u vezi doktrinarne sadržine naše vere je okončano. Crkva je podignuta na temeljima apostola i proroka (prizovite pamćenju Pavlove reči Efescima 2:20Nazidana na temelju apostola i proroka, gde je ugaoni kamen sam Isus Hristos.“). Bilo ko da se pojavi tvrdeći da poseduje novu reč od Boga koju dodaje veri jedanput predanoj svetima ide protiv samog Svetog Pisma.

Razlog iz kog imamo Bibliju je taj što su crkve u periodu III i IV veka spoznale da je Bog govorio jedanput u tim knjigama. Kanon je zatvoren i svaka drugačija tvrdnja posedovanja istine (iznova poput Svetog Predanja Pravoslavne Crkve, npr.) mora biti upoređena i merena standardima vere koja je jedanput predana svetima.

JEDINSTVO APOSTOLSKE VERE

Napomenuću još jednu bitnu stavku pre no što završim sa prvim oblikom. Kada kažemo da postoji vera jedanput predana svetima, ono što podrazumevamo (ispravno) jeste vera a nipošto vere. Danas je poprilično popularno govoriti o mnoštvu teologija Novozavetnih pisaca, i o teškoćama sklapanja njihovih tekstova u jedinstveno, dosledno shvatanje realnosti.

Istini da učinim na volju, uistinu (ponaosob kada tekstove čitam u originalu) je prisutna određena i reći ću potpuno razumljiva razlika u pisanju Duhom Svetim nadarenih pisaca. Međutim, svekoliko poručujem svim „teolozima“ da dugo i trezveno promisle o posledicama Judine 1:3, „Vera jedanput predana svetima.“ Ma kakva uočena stilska razlika postojala na putu našeg shvatanja vere ona je eksplicitno nebitna, naglasak svekoliko ostaje na jedinstvu. Apostolska vera. Telo doktrine koje je jedinstveno i koje nazivamo vera. Mi ne smemo ni dodavati ni oduzimati od nje. Vera je jedanput predana svetima.

 

VERA JE VREDNA BORBE

U Rimljanima 14-om poglavlju pronalazimo jednu osobu koja smatra da je jedan dan bolji od drugog i drugu osobu koja smatra da su svi dani podjednako dobri. Svaka treba da bude uverena u svom sopstvenom umu ali ne kroz prezir ili osudu druge. S druge strane u Judi nam je bez i najmanje sumnje stavljeno na znanje da se borimo za ono u šta verujemo.

 

VERA VREDNA POLAGANJA SOPSTVENOG ŽIVOTA

Ono što možete zaključiti iz ovog pod poglavlja jeste da postoji telo doktrine (učenja) za koju je vredno boriti se pa čak i do smrti; analogno se nameće i zaključak da postoje sekundarne primene tih doktrina zbog kojih se ne bi trebali boriti jedan protiv drugog.

Međutim, braćo moja i sestre, urežite u pamćenje da postoji istina koja je vredna borbe. Postoji istina za koju je vredno položiti svoj život. To je svekoliko teško za shvatanje u našem relativističkom društvu. Većina može prihvatiti umiranje za druge ljude međutim u doba današnje manjina smatra da su istine toliko vredne da će se za njih boriti i čak poginuti za njih.

 

KRV MUČENIKA

Nije uvek bilo ovako kako je danas. Vera koju mi negujemo je očuvana za nas krvlju stotina reformata. Od 1555. do 1558. godine Kraljica Marija, Katolička vladarka Engleske, je spalila na lomačama 288 Protestantskih reformatora – ljudi poput Džona Rodžersa, Džona Hupera, Rolanda Tejlora, Roberta Ferara, Džona Bradforda, Nikolasa Ridlija, Hjua Latimera i Tomasa Kranmera. A zašto su spaljeni? Zato što su stali u odbranu istine – istine da istinito prisustvo Isusovog tela nije u euharistiji već na nebesima s desne strane Oca. Za tu istinu su oni pretrpeli nezamisliv bol spaljivanja na lomači.

Krv mučenika predstavlja moćno svedočanstvo da vera jednom predana svetima jeste vredna borbe. Međutim dokaz za to pronalazimo i u samoj 3. strofi. Juda piše da on piše o našem opštem spasenju. „Starajući se na svaki način da vam pišem o opštem spasenju, imadoh potrebu da vam pišem moleći da se borite za veru jedanput predanu svetima.“ Drugim rečima, kada je vera u pitanju i naše spasenje je u pitanju. Ukoliko izgubimo veru izgubili smo spasenje. Apostoli i reformatori su bili spremni da umru po pitanju vere obzirom da su brinuli da li će poruka o spasenju biti očuvana – oni su brinuli o ljudima i o slavi Božjoj.

Mi moramo da dostignemo potpuno nov osećaj vrednosti biblijske doktrine. Mi moramo kao crkva da znamo dubinu, lepotu i vrednost doktrinarne istine postavljene gotovo nezamislivo duboko. Dakle nesumnjivo postoji vera vredna borbe i ne mogu da preuveličam vrednost našoj crkvi svake napisane ili izgovorene istinite reči vere.

 

VERA JE IZNOVA I IZNOVA UGROŽENA IZ CRKVENIH KRUGOVA

Krvava Marija se ispovedala za Hrišćana a ne za bezbožnika. Najgori neprijatelji Hrišćanske doktrine su Hrišćani koji se ne drže vere koja je jedanput predana svetima.

 

          PAVLOVA I JUDINA UPOZORENJA

U svojoj poslednjoj poruci pastorima crkve u Efesu, kako Luka zapisuje u Delima Apostolskim 20, Pavle ih upozorava da posle njegovog odlaska „ući među vas grabljivi vuci koji ne štede stada, i između vas samih ustaće ljudi koji će govoriti naopako da odvlače učenike za sobom.“ Ljudi koji naopako izvrću veru su ispovedeni Hrišćani. Oni su pastori i rukovodstvo crkve i profesori teologije i misionari.

U Judi razlog iz kog crkva mora da se opaše verom je izložen u četvrtoj strofi, „Jer se uvukoše neki ljudi odavno unapred zapisani za ovu osudu, bezbožnici koji milost Boga našega izvrću na razvrat, i odriču se jedinoga Vladike i Gospoda našega Isusa Hrista.

Dakle opasnost za veru dolazi od onih koji su već unutar crkve. Oni verovatno proklamuju nešto poput sledećeg: „Ako smo spašeni milošću, u tom slučaju zaista ne igra nikakvu ulogu šta činimo na moralnom planu. Dapače, kada Hrišćanin greši, to samo doprinosi uvećanju Božje milosti.“ Dakle oni su suprotstavili milost Božju protiv Hristovih naredbi i efektivno odbacili Hrista kao Gospoda.

Nažalost, takva je situacija prisutna doslovce od prvog veka. Pavle je nagovestio da će se to dogoditi. Juda je video da se to događa. On je to video kao ispunjenje apostolskih predviđanja. 17 – 19 strofaA vi, ljubljeni, setite se reči koje su već kazali apostoli Gospoda našega Isusa Hrista, jer vam govorahu da će se u poslednje vreme pojaviti rugači koji će hoditi po svojim bezbožnim željama. Ovo su oni koji stvaraju razdore, čulni su i Duha nemaju.

RASPRAVA SA ISPOVEDANIM HRIŠĆANIMA

Ma koliko isplakanih suza je to koštalo Pavla („Jer mnogi, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i plačući govorim, vladaju se kao neprijatelji krsta Hristova.Filipljanima 3:18) gotovo sva njegova pisma su suštinski sadržala i predstavljala rasprave koje je vodio sa već ispovedanim Hrišćanima. Iz tog razloga ne sme biti iznenađenje što je danas naveći udeo borbe za veru upravo protiv Hrišćana koji uče i pišu stvari (koje su barem iz naše perspektive) protivne veri jedanput predanoj svetima.

Kristalno jasno učenje Novog Zaveta je da će vera iznova i iznova biti ugrožena od strane onih koji su već deo crkve.

 

SVAKI ISTINITI VERNIK TREBA, DAPAČE MORA, DA SE BORI ZA VERU

Judino pismo nije napisano pastoru već „pozvanima osvećenima Bogom Ocem i sačuvanima Isusom Hristom.“ Dužnost borbe za veru, stoga, nije samo dužnost rukopoloženih propovednika Reči, mada jeste njihova naročita dužnost. To je dužnost svakog istinitog vernika.

20 – 21. strofa nam poručuju neke od stvari koje treba da učinimo kako bi se pripremili za borbu za veru „držite sebe u ljubavi Božjoj, čekajući milost Gospoda našeg Isusa Hrista za život večni.“, dok nam 22 – 23. strofa govore o načinima borbe za veru, „I sa rasuđivanjem jednima budite milostivi, a druge u strahu spasavajte otimajući ih iz ognja, a treće opominjite sa strahom, mrzeći i haljinu opoganjenu od tela.

 

PRIPREMA BORBE ZA VERU

Najbolja stvar koju možemo učiniti da ostanemo crkva koja je uspešna u borbi za veru jeste da ostanemo crkva koja je valjano utemeljena u veri. „Izgrađujte sebe svojom najsvetijom verom“. Učimo, proučavajmo Sveto Pismo, slušajmo propovedi, rastimo u veri! Ima toliko veličanstvene istine o Bogu koja je za spoznaju. Najbolja odbrana vere je poznavanje vere i ljubav prema veri, braćo moja i sestre!

Molitva je neizostavan deo borbe za veru. „Molite se u Duhu Svetom“. Ukoliko ne tražimo um Svetog Duha u molitvi, nećemo rasti u shvatanju vere i bićemo slabi borci.

 

BORBA ZA VERU

Kada nastupi vreme stvarne borbe Juda izgovara „I sa rasuđivanjem jednima budite milostivi, a druge u strahu spasavajte otimajući ih iz ognja, a treće opominjite sa strahom, mrzeći i haljinu opoganjenu od tela.

Najmanje dve stvari su očigledne u ovim stihovima. Prva je da borba ponekad uključuje intelektualni napor da promenimo način mišljenja određene osobe, „sa rasuđivanjem jednima budite milostivi.“ Druga je da borba uključuje moralno spašavanje: idite za njima u haos u koji su ih njihove izopačene ideje odvele, i prigrabite ih i izvucite ih na sigurno čak i ukoliko u procesu spašavanja mrzite ono što oni čine i govore.

U stvarnosti te stvari idu uvek u paru: napor usmeren ka promeni razmišljanja i napor ka promeni moralnog stava. Borba za veru nikada ne predstavlja akademsku vežbu. Ona nikada nije isključivo umna; obzirom da je izvor svake lažne doktrine u ponosu ljudskog srca a ne u slabosti njegovog uma.

Upravo je to razlog iz kog nam Juda prvo poručuje da uzrastemo i da se molimo i da ostanemo u Božjoj ljubavi i da očekujemo Njegovu milost pre no što kaže bilo šta o tome kako treba da se borimo za veru. Najbolji argument za veru je kada sveti žive po njoj. To je razlog Petrovih reči „budite svagda spremni sa krotošću i strahom na odgovor svakome koji traži od vas razlog vaše nade.“ Način borbe je podjednako bitan koliko i sadržaj vaše argumentacije. Možete pobediti svojom logikom i izgubiti načinom svoga života.