Home Članci ISUS HRIST I KARCINOM

ISUS HRIST I KARCINOM

333
0
SHARE

Jer mislim da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti. Jer žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave Sinovi Božji. Jer se tvar pokori propadljivosti, ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom da će se i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božje. Jer znamo da sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada. A ne samo ona, nego i mi koji prve darove Duha imamo, i mi sami u sebi uzdišemo čekajući usinovljenje, izbavljenje našega tela. Jer se nadom spasosmo. A nada koja se vidi nije nada. Jer kad neko vidi nešto, kako i da se nada? Ako se nadamo onome što ne vidimo, čekamo sa strpljenjem. A takođe nam i Duh pomaže u našim slabostima jer ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba, nego se sam Duh moli za nas uzdisajima neiskazanim. A onaj što ispituje srca, zna šta je želja Duha, jer po volji Božjoj posreduje za svete. A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro, njima koji su pozvani po njegovoj nameri.“ (Rimljanima 8:18 – 28)

Pre no što sam otpočeo studije jedva da sam, ako sam, i pomišljao o karcinomu ili o smrtnoj bolesti uopšte. Međutim od mojih post univerzitetskih dana smrt koja je pratila ovu bolest me je pratila u stopu. Moj otac je preminuo od karcinoma, brojne poznanike sam gledao kako kopne i nestaju pokošeni ovom bolešću. Kada sam došao u Reformatsku Hrišćansku Crkvu veliki broj vernika je upokojen kao posledica ove bolesti.

Šta bi trebali reći o ovome? Nešto mora biti izrečeno obzirom da su bolesti i smrt pretnja veri u Božju ljubav i moć. Smatram osnovnom dužnošću, kao pastor, da negujem i ojačavam veru u Božju ljubavi i moć. Ne postoji oružje koje je i slično u moći Reči Božje u pogledu zaštite od pretnje veri. Stoga apelujem na sve vas da svu svoju pažnju usmerite u pravcu učenja Svetoga Pisma a u domenu povezanosti našeg Gospoda Isusa Hrista i karcinoma, Božje ljubavi i moći suprotstavljene bolešću našeg tela.

Ovo obraćanje smatram za pastorsko obraćanje od ključnog značaja, obzirom da vi morate znati stav vašeg pastora po pitanjima, bolesti, lečenja i smrti. Ukoliko ste pomisli da je moj stav da je svaka bolest božanska osuda nekog specifičnog greha, ili da neuspeh izlečenja posle nekoliko dana iskrenih molitvi predstavlja jasan znak neautentične vere, ili da je Sotona istiniti vladar ovoga sveta i da Bog može samo bespomoćno posmatrati dok njegov neprijatelj čini haos među njegovom decom – ukoliko ste pomislili i jednu od navedenih misli sasvim  je sigurno da bi se odnosili u slučaju bolesti prema meni na potpuno suprotan način od onoga koji proizilazi iz onoga što ja uistinu mislim (dapače znam). Upravo iz tog razloga ću vam izneti svoje mišljenje i pokušaću da vam kroz Sveto Pismo ukažem da to nije moje usamljeno mišljenje  već da je, ja duboko verujem, i Božje mišljenje.

 

ŠEST TVRDNJI U PRAVCU TEOLOGIJE PATNJE

SVA TVAR JE POKORENA PROPADLJIVOSTI

Moja prva tvrdnja je sledeća: u vremenu u kome živimo, koje se proteže od čovečjeg pada u greh do drugog Hristovog dolaska, je period u kome je tvar, uključujući i naša tela, „pokorena propadljivosti“ i „robuje propadljivosti.“ 20. strofa čita „Jer se tvar pokori propadljivosti.“ 21. strofa „tvar će se osloboditi od robovanja propadljivosti“. Razlog iz koga znamo da to uključuje i naša tela pronalazimo u 23. strofi koja nam obznjanjuje da ne samo tvar već i „mi sami (Hrišćani) u sebi uzdišemo čekajući usinovljenje, izbavljenje našega tela“ Naša tela jesu deo tvorevine i uključena su u propadljivost i truljenje kojoj je pokorena sva tvorevina.

Ko je pokorio tvar propadljivosti i porobio tvar propadljivosti? Sam Bog. Drugi mogući kandidati koje bi mogli razmotriti bi bili Sotona ili sam čovek. Možda je Pavle mislio da Sotona, uvodeći čoveka u greh, ili pak sam čovek u svojoj odluci da bude ne poslušan Bogu – možda je jedan od njih taj koji je pokorio tvar propadljivosti? Međutim, ni Sotona ni čovek ne mogu biti uzeti u obzir usled reči „u nadi“ koje nalazimo na kraju 20. strofe. Taj malecki izraz, pokoreni „u nadi“ pruža uvidi u razlog onoga ko je pokorio tvar propadljivosti; međutim niti je bila čovečja niti Sotonina namera da unesu propadljivost u ovaj svet kako bi nada u iskupljenje mogla tinjati u srcima ljudi da će jednoga dana „sloboda slave dece Božje“ zasjati još sjajnije. Jedini koji je mogao pokoriti tvar propadljivosti imajući upravo ovaj cilj u umu je pravedni Bog koji voli i koji je sve stvorio.

Stoga, zaključujem da je ovaj svet pod Božjom osudom nad pobunjenim i grešnim čovečanstvom  – osudom sveopšte propadljivosti. I niko nije izuzet, čak ni omiljena deca Božja.

Propadljivost o kojoj piše Pavle se odnosi i na duhovnu i na fizičku propast. Sa jedne strane, čovek u svom posrnulom stanju jeste porobljen pogrešnim shvatanjem, pogrešno osmišljenim ciljevima, suludim zabludama i duhovnim utrnućem. Sa druge strane imamo poplave, glad, erupcije vulkana, zemljotrese, bolesti, automobilske udese, padove aviona, astmu, alergije, prehladu i karcinom, koji svi razdiru i uništavaju ljudska tela bolom  i odvodeći ljude – sve ljude – u pepeo.

Dokle god smo u telesnom obliku mi smo robovi propadljivosti. Pavle je izrekao istovetnu misao na drugom mestu; u 2 Korinćanima 4:16 piše „Zbog toga mi ne malaksavamo nego ako se naš spoljašnji čovek (tj. telo) i raspada (tj. propada), ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan.“ Reč koju Pavle upotrebljava za raspad je identična reči koju koristi Luka u 12:23 ispisujući Hristove reči kojima poručuje da budemo sigurni da je naša riznica na nebesima „gde se lopov ne približava, niti moljac kvari.“ Baš kao što će topli kaput biti izjeden i uništen na jedan ili drugi način, tako i naša tela u ovom posrnulom svetu će biti uništena na jedan ili drugi način; pošto je sva tvar pokorena i porobljena propadljivošću sve dok ovo doba traje. Ovo je moja prva tvrdnja, braćo moja i sestre.

 

DOLAZI DOBA OSLOBAĐANJA I ISKUPLJENJA

Moja sledeća tvrdnja je da dolazi doba u okviru koga će sva deca Božja, koja su istrajala u veri, biti oslobođena od propadljivosti – duhovne i fizičke. Po 21. strofi, nada u kojoj je Bog pokorio tvar je bila da će se jednog dana „i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božje.23. strofa nam govori da i „mi sami u sebi uzdišemo čekajući usinovljenje, izbavljenje našega tela.“ To se još uvek nije desilo. Mi čekamo. međutim neupitno će se desiti. „Naše življenje je na nebesima, otkuda očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista, koji će preobraziti naše poniženo telo, tako da bude saobrazno telu slave njegove“ (Filipljanima 3: 20 – 21). „Ujedanput, u trenu oka, pri poslednjoj trubi, jer će zatrubiti, i mrtvi će vaskrsnuti neraspadljivi, i mi ćemo se promeniti.“ (1 Korinćanima 15:52). „Bog će otrti svaku suzu iz očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni žalosti ni jauka, ni bola neće biti više, jer prvo prođe.“ (Otkrovenja 21:4)

Dolazi dan kada će svaka štaka biti izrezbarena i svaka invalidska kolica otopljena u medalje iskupljenja. I tada će se mnogi naši prijatelji rošulati po Carstvu Božjem. Međutim još uvek ne. Mi uzdišemo u očekivanju izbavljenje naših tela – međutim taj dan dolazi i to je moja druga tvrdnja, braćo moja i sestre.

 

HRIST JE KUPIO, PRIKAZAO I PRUŽIO VIĐENJE ISKUPLJENJA

Treće, Isus Hrist je došao i umro kako bi kupio naše iskupljenje, da prikaže i duhovnu i telesnu prirodu iskupljenja i da nam pruži njegovo viđenje. On je kupio naše iskupljenje, prikazao njegovu prirodu i priuštio nam da vidimo kako ono izgleda. Molim vas da svekoliko svoju pažnju izoštrite na sledeće, obzirom da je reč o istini koja je besramno iskrivljena od strane mnogih „izlečitelja“ današnjice.

Prorok Isaija je prorekao delo Hristovo na sledeći način u 53:5 – 6 (a Petar primenio isti tekst Hrišćanima u 1 Petrovoj 2:24): „Ali on bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja, kazna beše na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo. Svi mi kao ovce zađosmo, svaki od nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na njega bezakonje svih nas.“ Blagoslov oprosta i blagoslov fizičkog izlečenja je kupljen od strane Hrista kada je na krstu umro za nas. I svi oni koji su položili svoje živote za njega će uživati u obe ove dobrobiti. Međutim kada? To je pitanje današnjice. Kada ćemo biti izlečeni? Kada naša tela više neće robovati propadljivosti?

Hristova ovozemaljska misija je bila misija izlečenja i oprosta. On je poručio učenicima Jovana Krstitelja „Idite i javite Jovanu ovo što čujete i vidite: Slepi progledaju i hromi hode, gubavi se čiste i gluvi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima se propoveda evanđelje. I blago onome ko se ne sablazni o mene.“ (Matej 11:4 – 6) Sablazan? Iz kog bi se mogućeg razloga iko mogao sablazniti na onoga koji podiže mrtve i donosi dugo očekivano carstvo? Uistinu odgovor je jednostavan. Isus je podigao samo troje ljudi. Ostavio je stotine grobova… Zašto? Da li zato što njihove porodice nisu verovale? O ne! Kada je Isus podigao sina udovičinog, što je opisao Luka u 7:13,14, udovica nije razlikovala Isusa od Adama. Hrist to nije učinio na konto vere. Sve što je rečeno jeste da je Hrist to učinio obzirom da „se sažali na nju.“ Šta to onda znači? Znači li da se Hrist nije sažalio nad svima ostalima u Izraelu koji su izgubili svoje drage?

Odgovor na pitanje zašto Isus nije podigao sve mrtve je da u suprotnosti sa Jevrejskom očekivanjem, prvi dolazak Mesije nije zarad okončanja i potpunog otkupa ovog posrnulog doba. Prvi dolazak je naime bio učinjen kako bi Isus kupio oslobođenje, prikazao njegovu prirodu i pružio ljudima uvid u samo oslobođenje. Stoga je Isus podigao neke iz mrtvih kako bi prikazao da poseduje moć i da će ponovo doći jednoga dana i primeniti tu moć na sav svoj narod. On je lečio bolesne da bi nam pružio uvid u njegovo carstvo i šta da očekujemo. Neće više biti plača ili bola.

Međutim mi imamo uvid našeg iskupljenja u ovom dobu. U dobrobitima koje su kupljene na krstu je moguće uživati do određene mere i danas, i to uključuje izlečenje. Bog može i leči bolesne u znak odgovora na njihove molitve. Međutim ne uvek. „Trgovci“ čudima naših dana, koji garantuju da vas Hrist želi zdravima sada i koji bacaju gomilu krivice na leđa Božjih ljudi tvrde da jedina stvar koja stoji između njih i vašeg izlečenja jeste nevera, su u celosti pogrešno shvatili prirodu Božje namere za ovo posrnulo doba. Oni su smanjili dubinu greha i neophodnost Božje oslobađajuće kazne kao i vrednost vere kroz patnju i svakako su krivi za pokušaj guranja u ovo doba ono što Bog čuva za dolazeće doba.

Braćo moja i sestre, obratite pažnju na tok misli koji je sadržan u Rimljanima 8:23 – 24, „I mi koji prve darove Duha imamo, i mi uzdišemo čekajući usinovljenje, izbavljenje naših tela. Jer se nadom spasosmo.“ Hristovim otkupom našeg izbavljenja, vernici su već primili Duha Svetoga. To je kao kapara za potpuno izbavljenje, međutim je samo prvi plod – uvid. I kada Pavle vidi da mi, čak i mi, koji imamo Duha uzdišemo čekajući iskupljenje svojih tela, jasno shvatate da nas Apostol upozorava na lažno zaključivanje da pošto smo spašeni da je došao kraj uzdisanju sa našim propadljivim telima. Iz tog razloga Pavle nastavlja u 24. strofi, „Jer se nadom spasosmo.“ Dakle, naše spasenje nije dovršeno, dapače ono je tek počelo. Mi smo spašeni samo u nadi. To je moralna istina; Pavle piše u Galatima 5:5 „Mi Duhom, od vere, čekamo nadu pravednosti.“ To je tačno u pogledu naših fizičkih tela, mi čekamo iskupljenje svojih tela. Hrist je kupio to iskupljenje, prikazao njegovu fizičku realnost u okviru izlečiteljske ovozemaljske misije, i pružio nam je uvid lečeći mnoge ljude u našim danima; neke veoma polagano, neke samo delimično a neke uopšte. To je moja treća tvrdnja, braćo moja i sestre.

BOG KONTROLIŠE SVE PATNJE ZA DOBROBIT NJEGOVIH LJUDI

Četvrto, Bog odlučuje ko će se razboleti a ko će ozdraviti, i sve njegove odluke su za dobrobit njegove dece, čak i ukoliko su veoma bolne i dugoročne. Upravo je Bog pokorio tvar propadljivosti i samo on je može iznova osloboditi. U Knjizi Izlaska 4:11 kada Mojsije odbija da govori sa Faraonom, Bog mu govori, „Ko je dao usta čoveku? Ili ko može stvoriti nema, ili gluva ili okata, ili slepa? Zar ne ja, Gospod?“ Iza svake bolesti je suverena ruka Božja. Bog govori u Ponovljenim Zakonima 32:39Vidite sada da sam ja, ja sam, i da nema Boga osim mene. Ja ubijam i oživljavam, ranim i isceljujem, i nema nikoga ko bi izbavio iz moje ruke.

A šta je sa Sotonom? Nije li on veliki neprijatelj naše celovitosti? Ne napada li nas on i moralno i fizički? Nije li Sotona mučio Jova? Da, on jeste. Međutim Sotona nema moć do one koja mu je dodeljena od Boga. On je neprijatelj koji je privezan na lanac. U stvari, pisac knjige o Jovu nije pogrešio kada je napisao da su prištevi koje je naneo Sotona poslani od Boga. Na primer, u Jovu 2:7 čitamo, „I Sotona otide od Gospoda, i udari Jova zlim prištom od pete do temena.“ Potom pošto je Jovova žena insistirala da Jov prokle Boga i umre, Jov odgovara, „Dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati?“ (Jov 2:10) Za slučaj da smatramo da je Jov bio u krivu kada je pripisao Bogu prišteve koje mu je naneo Sotona, pisac dodaje u 10. strofi, „Uza sve to ne sagreši Jov usnama svojim.“ Drugim rečima, nije greh prepoznati suverenu Božju ruku čak iza bolesti kojoj je Sotona možda bliži uzročnik.

Sotona može biti lukav, međutim po nekim pitanjima je neizrecivo glup obzirom da propušta da uvidi da svi njegovi pokušaji da upropasti pobožne bivaju lakoćom Božje promisli preobraženi u prilike za očišćenje i osnaživanje vere. Božji plan za njegove ljude u ovom dobu nije, na prvom mestu, da ih oslobodi od bolesti i bola već da nas očisti od ostatka greha te da nas navede u našim slabostima da se čvrsto držimo njega kao naše jedine nade.

Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kada te on pokara. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara, i bije svakoga sina koga prima… On nas opominje na korist našu, da budemo zajedničari svetosti njegove. Jer svako opominjanje, dok traje, ne čini se da je radost, nego žalost, ali posle daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izvežbani.“ (Jevrejima 12:5,6,10,11)

Svaka patnja koja pogodi decu Božju, bilo kroz progon ili bolest je određena od Boga u cilju povećanja naše svetosti primoravajući nas da se snažnije oslonimo na Boga koji podiže mrtve. (2 Korinćanima 1:9) Ukoliko postanemo besni na Boga usled naše bolesti u tom slučaju odbacujemo njegovu ljubav; obzirom da uvek, ali uvek, samo iz ljubavi Bog opominje svoju decu. Za naše je dobro da izvučemo neku bogatu pouku o veri iz svoje bolesti. Tek tada ćemo moći da izgovorimo uz Psalmistu, „Dobro mi je što stradam, da se naučim naredbama tvojim… Znam da su sudovi tvoji, Gospode, pravedni, i po pravi me karaš.“ (Psalm 119:71,75). Ovo je moja četvrta tvrdnja, braćo moja i sestre: neprikosnoveno Bog odlučuje ko će se razboleti a ko će ozdraviti kao i sve njegove odluke su za dobro njegove dece, čak i ukoliko je bol ogromna a bolest duga. Dodao bih još jednu strofu na ovom mestu, „Bog sve pomaže na dobro, one koji su pozvani po nameri.“ (Rimljanima 8:28)

 

MORAMO SE MOLITI ZA MOĆ IZLEČENJA I MILOST ODRŽAVANJA

Peta tvrdnja je da moramo stoga moliti Božju pomoć kako za izlečenje i ojačanje vere dok smo bolesni. Potpuno je normalno da dete traži očevu pomoć u problematičnim momentima; podjednako je adekvatno da Otac koji voli pruži svom detetu samo najbolje. On to uvek čini: nekada momentalnim izlečenjem, nekada ne; međutim uvek, ali apsolutno uvek ono što je najbolje za nas.

Ali ukoliko je nekada najbolje da ne budemo izlečeni, kako ćemo znati čemu i kako da se molimo? Kako da znamo kada da prestanemo da kroz molitvu tražimo izlečenje te da svoju molitvu usmerimo samo u pravcu milosti da verujemo njegovoj dobroti? Pavle se suočio sa tim problemom, veoma slično Jovu, kada je dobio trn u telo (2 Korinćanima 13:7 – 10) – trn koji je nazvao „Sotoninim izaslanikom“. Mi, istini na volju, ne znamo kakva je bila vrsta tog bola ili bolesti, međutim on kaže da se tri puta molio da trn bude otklonjen. Tada mu je Bog, međutim, dao obećanje da iako ga neće izlečiti da će njegova milost biti dovoljna i njegova moć će se prikazati ne u izlečenju već u vernoj Pavlovoj službi kroz patnju.

U Rimljanima 8 – 26, 27 Pavle govori, uveren sam, o istom problemu. Dok čekamo iskupljenje svojih tela „Duh nam pomaže u našim slabostima jer ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba, nego se sam Duh moli za nas uzdisajima neiskazanim. A Onaj što ispituje srca, zna šta je želja Duha, jer po volji Božjoj posreduje za svete.“ Ponekad, sve što nam preostaje da činimo jeste da plačemo za pomoći obzirom da ne znamo oblik u kome nam je pomoć potrebna. Duh Božji preuzima naše smetene, nesigurne izraze potrebe i donosi ih pred Boga u obliku koji je u skladu sa Božjim namerama. Bog odgovara milostivo i zadovoljava naše potrebe. Naravno, ne uvek na način na koji smo se mi nadali, ali uvek za našu dobrobit.

Stoga nemojmo biti puni ponosa i stojati udaljeni od Boga stoički podnoseći ono što nam je sudbina dodelila. Namesto toga potrčimo prema Ocu u molitvi i molbi za pomoć u vremenu nevolje. To je moja peta tvrdnja, braćo moja i sestre.

 

UVEK MORAMO IMATI PUNO POVERENJE U BOŽJU MOĆ I DOBROTU

Šesta i konačna tvrdnja, mi moramo uvek verovati u Božju ljubav i moć, čak i u najtamnijim satima patnji. Ono što me najviše čini tužnim u vezi onih koji tvrde da bi Hrišćani uvek morali na čudotvoran način biti izlečeni je taj da oni ostavljaju utisak da kvalitet vere može uvek biti meren time da li se čudotvorno izlečenje uistinu desilo, kada je Novi Zavet najglasnije poručuje (ujedno i najjasnije) da se kvalitet naše vere oslikava u sreći i sigurnosti u Boga kroz patnje.

Veličanstveno Biblijsko poglavlje o veri je Jevrejima 11 i ono počinje rečima, „Vera je osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih.“ Ono što prečesto biva previđeno u ovom poglavlju, međutim, su poslednjih osam strofa u okviru kojih dobijamo ujednačenu sliku vere kao onoga što upravlja ka oslanjanju samo na Boga za spas od patnji, i kao ono što nas upravlja ka oslanjanju samo na Boga za mir i nadu u patnjama. 33 – 35. strofe, „Verom pobediše carstva, činiše pravdu, dobiše obećanja, zatvoriše usta lavovima, ugasiše silu ognjenu, utekoše od oštrica mača, od nemoćnih postadoše jaki, behu silni u ratu, poraziše vojske tuđinske, neke žene primiše svoje mrtve vaskrsenjem.

Ukoliko bi se zaustavili u čitanju na ovom mestu naše shvatanje načina na koji se iskazuje kvalitet vere bi bio veoma pogrešno obzirom da zvuči kao da vera uvek pobeđuje u ovom životu. Međutim od ovog mesta počinje pomak i mi pronalazimo da je vera pored navedenog i volja da položimo svoj život, „Verom… drugi pak behu mukama umoreni ne pristavši na izbavljenje, da bi dobili bolje vaskrsenje, a drugi iskusiše poruge i šibanja, pa još okove i tamnice, kamenjem pobijeni, prestrugani, izmučeni, od mača pomreše, potucaše se u kožusima i kozjim kožama, u oskudici, u nevoljama, oni kojih svet ne beše dostojan, potucahu se po pustinjama i gorama i po pešterama i po jamama zemaljskim… I svi ovi, osvedočeni u veri.

Slava Božja se prikazuje kada on izleči i kada pruži sladak duh nade i mira osobi koju ne izleči, jer to takođe, je čudo milosti! O, da možemo biti ljudi među kojima Bog često leči naše bolesti, ali i da nam uvek pruža punoću radosti i mira dok naša bolest ostaje. Ukoliko smo pokorni i kao deca koja plaču za Bogom usred svojih potreba i ukoliko verujemo njegovim obećanjima, Sveti Duh će nam pomoći i Bog će blagosloviti našu crkvu svakim mogućim blagoslovom. On će, kao što tekst čita, pomoći uvek na dobro.

Ovo je, albeit u grubim crtama, moja teologija bolesti. Prvo, u ovom dobu svo stvorenje, uključujući naša tela, je pokoreno propadljivosti i porobljeno truljenju. Drugo, dolazi doba kada svi oni koji izdrže do kraja u veri će biti oslobođeni svakog bola i bolesti. Treće, Isus Hrist je došao i umro kako bi kupio naše iskupljenje, prikazao njegovu prirodu i kao duhovnu i kao fizičku, i pružio nam je uvid u iskupljenje. Četvrto, Bog odlučuje ko će oboleti a ko ozdraviti, i sve njegove odluke su za dobrobit njegove dece čak i ukoliko su bolne. Peto, mi se moramo moliti Bogu za pomoć kako u pogledu izlečenja i osnaživanja naše vere dok smo bolesni, i moramo se osloniti na posredovanje Svetog Duha kada ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba. Konačno mi moramo uvek verovati u Božju moć i ljubav, čak i u najtamnijem času naše patnje.