Home Članci JAKOVLJEVA POSLANICA – OTVORENO PISMO MARTINU LUTERU

JAKOVLJEVA POSLANICA – OTVORENO PISMO MARTINU LUTERU

315
0
SHARE

Pre pet stotina godina, zakucao si svojih 95 teza na vrata crkve u Vitembergu. Pristojnosti radi da se predstavim, ja sam 21. vekovni pastor Reformatske Hrišćanske Crkve koji je neizmerno zahvalan na ključnom delu koje si ti odigrao u dobroj Božjoj promisli.

Sudeći po svim dostupnim izvorima, srednjevekovnoj crkvi je uistinu očajnički bila potrebna reforma. Blistavi dragulj spasenja samo kroz veru je bio svekoliko zasenjen, u mnogim delovima sveta čak u celosti izgubljen. I to je neminovno širom otvorilo vrata desetinama drugih obmana, grešaka i sinkretističkih lutanja.

Božjom voljom, ti si bio varnica koja je upalila i sagorela vekove ispunjene greškama i obmanama.

Kristalno je jasno da nisi poznavao strah, nasuprot mnogim tvojim savrenicima, da izraziš, da na svetlost dana izneseš duboko ukorenjene greške u shvatanju i to ne samo svojim protivnicima već i svojim prijateljima. Brate Martine, neki od nas, koji iako sebe smatramo tvojim iskrenim prijateljima, se ne potpisujemo ispod nekih od tvojih rasuđivanja – u većoj ili manjoj meri sa tvojim specifičnim stavovima – i ja očekujem da ti, od svih ljudi, ne bi bio iznenađen da čuješ naše razloge te da ih potom prihvatiš.

 

POSLANICA OD SLAME

Iako možda ne predstavljaju najviše problematične, međutim u najvećoj zamislivoj meri zahtevaju pojašnjenje, među Reformatama, tvoje reči o  poslanici brata našeg Gospoda, Jakova. 1522. godine si napisao u predgovoru tvog prevoda Novog Zaveta na Nemački jezik, „Jakovljeva poslanica je usitinu prava poslanica od slame, u poređenju sa (Rimljanima, Galatima, Efescima, 1 Petrovom i 1 Jovanovom), obzirom da u sebi ne sadrži ništa od suštine evanđelja.“

Neprikosnoveno sam svestan da si navedene reči ispisao rano u svojoj karijeri. Uistinu ovu rečenicu si povukao iz svih narednih izdanja, međutim nigde nisam bio u stanju da pronađem bilo kakvu jasnu retrakciju navedene rečenice, niti bilo kakvu očiglednu promenu tvog stava. Dapače, u toku života si izgovorio mnoštvo negativnih tvrdnji o Jakovljevom pismu, i pored toga što si s vremena na vreme (veoma retko) svoje takve izjave ublažavao međutim veoma odmerenim odobravanjem. U današnjoj crkvi, brate Martine, si poznat i prihvaćen kao potcenjivač Jakovljeve poslanice.

Ali, naravno da se neću zavaravati pomisli da sam sposoban da ubedim čoveka tvog intelekta i tvog srca, međutim u ovom otvorenom pismu, bih želeo da osnažim poverenje drugih čitalaca u pouzdanost i suštinsku vrednost Jakovljeve poslanice.

 

NE KAKO NEKI PRETPOSTAVLJAJU

Kada si okarakterisao Jakovljevu kao poslanicu od slame, nisi doveo u pitanje njeno mesto u opusu Svetog Pisma, već si pokušao da pojasniš njeno mesto u pogledu iskazivanja samog evanđelja (specifično, o spasenju samo kroz veru). Kada si upotrebio reč „slama“ pretpostavljam da si u mislima držao Pavlovu kategorizaciju iz 1 Korinćanima 3:12Ako li ko zida na ovome temelju (Hristu) zlato, srebro, drago kamenje, drva, seno, slamu…“ Jasno je da nisi bio spreman da u celosti odbaciš Jakova (i posle svega si ga nazivao Svetim Jakovom), međutim si se trudio da ustanoviš posebno obeležje o tome da li, ili ne, Jakov razotkriva Hrišćansko evanđelje.

Jakov, to je kristalno jasno, ne ulazi u široku ekspoziciju Isusove ličnosti i njegovih dela, svakako ne kao što je to učinio Pavle u Rimljanima, Galatima i Efescima. To je sušta istina. Jakovljeva kratka poslanica predstavlja poziv Hrišćanima da žive evanđelje koje ispovedaju, nasuprot tome da samo veruju u njega. Jakov ne prenosi temeljne istine i to je u redu. Ni jedna Biblijska knjiga sama u sebi i po sebi, niti ijedna poslanica – čak ni poslanica Rimljanima – ne iznosi sveobuhvatnu priču, niti iznosi ali baš sve suštinske detalje. Bog, njegov Sin, njegovo evanđelje, njegov svet i Hrišćanski život su izdašno komplikovaniji od jedne poslanice.

Da li bi, brate Martine, svako tvoje pojedinačno iz opusa tvojih pisama podržavalo tvoju kritiku Jakova? Različiti delovi opusa Svetog Psima predstavljaju ali sastavne delove celine. „Oko ne može reći ruci: „Ne trebaš mi.“ Ili opet glava nogama: „Ne trebate mi.“ (1 Korinćanima 12:21)

Pojasniti da Jakovljeva poslanica predstavlja drugačiji deo celine od, recimo, poslanice Rimljanima je uistinu valjano i vredno truda. Naravno, trebali bi (kao što i jeste slučaj) imati dovoljno prostora u shvatanju Svetog Pisma da to svekoliko i sami ustanovimo. Međutim, ti tvrdiš više od toga, i ja prihvatam da je to slučaj sa pionirima poput tebe brate Martine, da žudite da promenite svet  kroz preuveličavanje. Svekoliko je, i ovo ispisujem u istom dahu, dužnost onih koji dolaze posle Vas, koje naravno neizmerno vole i cene – poput Kalvina – da prečiste i utanače takve tvrdnje na takav način da rezultat ne proizvede jednaku i suprotstavljenu grešku.

 

NIŠTA OD EVANĐELJA?

Brate Martine, sasvim je moguće da bi se i ti sam munjevito odrekao netačne izjave i bez mog truda, međutim ukoliko bi bilo od pomoći iznošenje određenih podataka, pružam svoj skroman doprinos. U cilju usredsređivanja moje tvrdnje, dopustim mi da iznesem da nipošto nije slučaj da Jakovljeva poslanica „ne sadrži ništa od prirode evanđelja.“

Ključno mesto na koje ću ukazati je Jakovljeva 1: 18 – 24 „Jer nas je dragovoljno rodio rečju istine, da budemo kao prvina od njegovih stvorenja. Zato, draga braćo moja, neka bude svaki čovek brz čuti a spor govoriti i spor gneviti se, jer gnev čovekov ne tvori pravde Božje. Zato odbacite svaku nečistotu i ostatak zlobe, i sa krotošću primite usađenu reč koja može spasti duše vaše. Budite pak tvorci reči, a ne samo slušaoci, varajući sami sebe. Jer ako ko sluša reč a ne tvore, on je sličan čoveku koji gleda lice tela svoga u ogledalu, jer se ogleda, pa otide, i odmah zaboravi kakav beše.“ Upravo ovi stihovi čine temelj Jakovljevog poziva na delovanje toliko kristalno čistim i jasnim. Ključna reč je „REČ“ koja se pojavljuje četiri puta u ovom delu (u 18, 21, 22 i 23 strofi). Reč evanđelje se ne pojavljuje u ovoj poslanici, ali to nipošto ne znači da je odsutna njegova suština.

 

PONOVO ROĐEN, KAKO?

Prvo pominjanje pronalazimo u 18. strofi u izrazu „reč istine“; naravno neminovno se nemeće pitanje „O čemu je Jakov razmišljao upotrebivši ovaj izraz?“ Ova „reč istine“ ne predstavlja opšte istinite činjenice o svetu, ili čak o svetom spisima, već o onome što predstavlja centar i sumu Biblije, ništa manje od životne poruke našeg Gospoda, njegovoj smrti i vaskrsenju grešnika.

Jer na je dragovoljno rodio rečju istine, da budemo kao prvina njegovih stvorenja.“

Niko nije iznova rođen (dragovoljno rodio) prosto na osnovu istine o prirodi ili čak opštim Biblijskim otkrovenjem, već specifično „ISTINOM“ kao što je i Pavle naziva u pastorskim poslanicama (1 Timoteju 2:4; 3:15; 4:3; 6:5; 2 Timoteju 2:18, 25; 3:7 – 8; 4:4; Titu 1:1, 14) istinitom rečju evanđelja. Petar takođe piše, „Vi ste iznova rođeni ne od semena truležnog nego netruležnog, rečju Božjom.“ (1 Petrova 1:23) Kao da Petar očekuje naše pitanje, „A šta je ta reč?“, te on odgovara „To je reč koja je evanđeljem propovedana vama.“ (1 Petrova 1:25). Pavle nam je takođe učinio uslugu svojom kristalnom jasnoćom kako u Efescima 1:13U kome i vi, čuvši reč istine, evanđelje spasenja vašega, i poverovavši u Njega, biste zapečaćeni obećanim Duhom Svetim.“ tako i u Kološanima 1:5Zbog nade koja vam je pripremljena na nebesima, o kojoj ranije čuste u istinitoj reči evanđelja.

 

SPAŠENI? ČIME?

Sledeće mesto pronalazimo u 21. strofi „Primite usađenu reč koja može spasti duše vaše.“ Šta je uistinu ta „usađena reč“? Iznova Jakov nije štedljiv. Ta reč „može spasti duše vaše.“ Ta „reč“ nipošto nije opšta istina koja proizilazi iz prirode, ili čak ni iz mnogih različitih pomoćnih istina otkrivenih u opusu Svetog Pisma. Ona je poruka evanđelja.

  1. strofa ustanovljava da Božju evanđeosku reč, koja je način kojim nam je omogućeno ponovno rođenje (18. strofa), On usađuje u nas kroz veru. Ideja te reči koja je usađena odzvanja novo – zavetno obećanje koje pronalazimo u Jeremiji 31:33Ovo je savez što ću učiniti sa domom Izrailjevim posle ovih dana“, govori Gospod: „Postaviću savez svoj u njih, i na srcu njihovu napisaću ga, i biću im Bog i oni će mi biti narod.“ tako i u Jezekilju 36: 24 – 32 „Jer ću vas uzeti iz naroda, i pokupiću vas iz svih zemalja, i dovešću vas u vašu zemlju. I pokropiću vas vodom čistom, i bićete čisti, ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svih gadnih bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesnato. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete. I živećete u zemlji koju sam dao ocima vašim, i bićete mi narod i ja ću vam biti Bog. I oprostiću vas svih nečistota vaših, i dozvaću žito i umnožiću ga, i neću pustiti na vas gladi. I umnožiću rod na drveću i rod na njivi, te nećete više podnositi sramote među narodima zbog gladi. I opomenućete se zlih puteva svojih i dela svoji koja ne behu dobra, i samo ćete sebi biti mrski za bezakonja svoja i za gadove svoje. Neću vas radi učiniti, govori Gospod, znajte, posramite se i postidite se puteva svojih, dome Izrailjev.“ U evanđelju Bog zapisuje svoj zakon na našim srcima dok usađuje i uzgaja poruku svoje milosti u nama. Takav evanđeoski razvoj neminovno dovodi do dela, međutim ne počinje delima, već primanje poruke u duši kroz veru.

 

TVORCI ČEGA?

  1. strofa nas dakle uvodi u Jakovljev čuveni deo o „tvorcima reči“ (22 -25. strofa) Prateći Jakovljevu upotrebu „REČI“ kroz njegove misli, i prihvativši da na ovom mestu „REČ“ (22 – 23. strofa) predstavlja „nadimak“ za ono što nazivamo evanđeljem; i ukoliko pravilno preobličimo Jakovljevu misao u „budite tvorci evanđelja“ stižemo do suštine. Brate Martine, iz tvojih izjava o Jakovu, uzimam za slobodu da pretpostavim da bi ti o ovome promišljao kao o „tvoriteljima zakona“ pre nego o „tvoriteljima evanđelja.“

Razlika se uistinu može činiti nebitnom, međutim koliko je ona značajna u realnosti. To je Jakovljev poziv da ne budemo samo oni koji se drže zakona – već dapače kao što Pavle piše da „živimo dostojno evanđelja Hristova“ (Filipljanima 1:27) To predstavlja poziv da naše ponašanje i naši životi budu „pravo istini evanđelja“ (Galatima 2:14). Jednostavno nije adekvatno tvrditi da takva izjava – i uistinu čitavo pismo – „ne sadrži ništa od suštine evanđelja.“

 

ON DAJE, MI PRIMAMO

Ostavivši po strani prosto praćenje reči evanđelja kroz ovaj ključni deo prvog poglavlja, moramo zapaziti otkrovenje dobre vesti Božje i njegovih obećanja dobre vesti. Zamislite samo učinak specifičnih izraza milosti na čežnjive duše prvog poglavlja. Onima koji ne poseduju mudrost Bog „daje jednostavno i bez grdnje“ (Jakovljeva 1:5). Onome ko održi veru u iskušenju, „primiće venac života, koji Gospod obeća onima koji ga ljube“ (Jakovljeva 1:12) „Svaki dar dobri i svaki poklon savršeni odozgo je, silazi od Oca svetlosti, u koga nema izmenljivosti ni senke promene“ (Jakovljeva 1:17).

Brate Martine, ti si za nas tako briljantno otelotvorio život primanja Božje milosti. Kakav si samo ti bio „tvorac evanđelja“! Ti nisi bio čovek mrtve vere, već vere koja je bila živa i aktivna, čak i po cenu da bude prebrza – i Bog je često svoje dobre namere izlio kroz tvoj nagon za delovanjem.

Verujem da je bilo preuranjeno i možda čak i pomalo neoprezno izraziti tako neopreznu izjavu o delu Svetog Pisma. Ti naravno nikada nisi mogao očekivati kako će sećanje na tu izjavu živeti dugo posle tebe, i pretpostavljam, da imaš način da sa nebesa nama pojasniš stvari da bi upravo to i učinio. U nestrpljenju očekujem dan kada ćemo se zajedno smejati ovome licem u lice u novom stvorenju.