Home Propovedi DOLINA SENKI SMRTI – 23. Psalm

DOLINA SENKI SMRTI – 23. Psalm

420
0
SHARE

Da prođem i dolinom senki smrti, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom, štap tvoj i palica tvoja teše me.“ (Psalm 23.)

 

Znate, ovaj tekst sam bio ostavio po strani. Naime, moja je želja i obećanje bilo da ga čuvam kao dragocenu zalihu dok ne dođem u blizinu Jordana, i nadao sam se da ću tada, u mojim poslednjim satima, biti privilegovan uživanju u njegovoj slasti i da ću pevati u srećnom osećanju: „Da iako prolazim kroz tamnu dolinu senki smrti, ne osećam strah; Jer si ti sa mnom, i Tvoj štap i palica me i dalje teše.“

Pre nekoliko dana sam, međutim, shvatio da moram da pojedem ovaj nebeski hleb i momentalno sam to i učinio. Znam, roditelji govore svojoj deci: „Ne možeš i sačuvati svoju tortu i pojesti je“ međutim to pravilo nije primenjivo na Božje utehe. Da, možete uživati u obećanju a da ono i dalje ostane vama na raspolaganju. Da, i više od toga obzirom da se vaša vera hranila svojom snagom; ja sam okusio medenu slast ove strofe pre nekoliko dana kada me je nesaglediva nepogoda obavila, međutim i u tim momentima slast ove strofe je i dalje bila prisutna. Ja ću u njoj pronaći zadovoljstvo, u to nemam nikakve sumnje, kada se približim kapiji raja, međutim već sam je utisnuo u svoju dušu sa svim njenim bogatstvom i punoćom utehe blagoslovenog Duha Božjeg. Molim se Bogu da svakom verniku koji je opterećen nesagledivim brigama i strahovima ova strofa postane srcu draga, upravo kako sam je i sam doživeo u svom srcu.

Ova strofa je, bez i najmanje sumnje, prikladna iskustvu vernika u momentima koji prethode smrti, međutim sasvim sigurno joj to nije jedina namena. Ona ima neizrecivo divnu primenu umirućima, međutim ona je namenjena i živim vernicima. Ona je svekoliko namenjena živim vernicima. I ukoliko je u ovim danima i satima, pod brojnim mukama, vaše srce utonulo u vama i vi prolazite kroz smrtnu senku, preklinjem vas da ponavljate reči ove strofe i neka vam Gospod pomogne da osetite da su te reči, reči čiste Božanski nadahnute istinite – „Da pođem i dolinom senki smrti, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom, štap tvoj i palica tvoja teše me.“ Braćo moja i sestre, reči ove strofe, reči čitavog 23. psalma nisu u budućem vremenu i stoga nisu osmišljene za neki kasniji momenat vaših života. Ne odlažite, stoga, za budućnost ono što vam je ali toliko potrebno u sadašnjosti.

Iako hodam, u ovom momentu, kroz tamnu dolinu, Ti, O Bože si sa mnom! Tvoj štap i tvoja palica me teše. David nije umirao dok je pisao ovaj predivni psalm – i sam psalm je prepun radosnog i umirujućeg života. David leži na zelenim pašnjacima i prati svog Gospoda pored tihih voda. I ukoliko se oblak spusti na njega i on se oseti ugrožen smrću, David neovisno očekuje dobrotu i milost da ga prate svih dana njegovog života. Ova pesma nipošto ne sme ležati na nekoj od sporednih polica vašeg doma do vašeg poslednjeg dana već nasuprot treba da je pevamo uz sve instrumente, u svim danima naših života. Stoga mi dopustite da vas uvedem u ovom svetom satu u Domu Božjem u samu suštinu ove strofe i ove veličanstvene Davidove pesme.

Usmeravam vašu pažnju, braćo moja i sestre, na PROLAZ i STRAHOTE – „Doline senki smrtnih.“ Zamislite, molim vas, usku klisuru, poput nemilosrdnih klisura u visinama Alpskih planina, mesta na kome kamene gromade ostavljaju utisak kao da su naslagane do nebesa i gde je moguće videti sunčeve zrake ali samo kroz uski rascep u kamenim visinama. Muke se ponekad takođe gomilaju jedna na drugu, gomila na gomilu, i put postaje sumoran prolaz kroz koji hodočasnik, na svom putu ka nebesima, mora pronaći pravu stazu. Zamislite sada dolinu koja je u celosti okružena ogromnim planinama koje kao da se dodiruju u visinama i sada zamislite sužavajuću stazu, stazu koja je u tami poput ponoćne tmine. I upravo kroz tu dolinu, ili kamenu klisuru, nebeski pešak mora pratiti putanju koja mu je određena u večnom cilju beskrajnog uma. Upravo kroz tako sumoran rascep se probijaju mnoga Božja deca ovog momenta – upravo dok ovo izgovaram.

Dakle, prvo opažamo da je dolina senki smrti neizmerno sumorna. To je njena osnovna karakteristika. To je dolina senki – senki smrti. Smrt je užasna i sama senka smrti je hladna do te mere da smrzava do kostiju. I sam sam stojao pod stenama koje nisu samo stvarale osećaj hladnoće u meni već su izlile preteću jezu kao da je sam zagrljaj smrti bio oko mene i njegova hladnoća u meni. Čovek žuri da utekne od tako smrtonosne senke koja preti da ga pogodi nepovratnom hladnoćom. I kao takva, čini mi se, ta senka nije drugo do senke krila smrti kada čovek oseća da je u takvoj nevolji da više ne može živeti, dapače da ne bi ni želeo da živi kada bi to bilo moguće. Životna radost postaje kao pomračeno sunce i u hladnoći, mraku, pretećoj senki užasne tuge, čovek pokliće pod ledenim dodirom sumnje drhti, osećajući hladnoću i strah koji ga progone do ludila. O obraćam se i svim mladim srcima naše crkve koja, nadam se, ne znaju ništa o ovoj sumornosti. Ne poželite da je upoznate! Budite vedri dokle god možete. Pevajte dok možete. Budite ptice pevačice i letite i pevajte dok letite. Međutim među nama su brojni Božji ljudi koji više nisu u dobu ptica pevačica – koji su više poput sova. Sede sami i u tišini; ili ukoliko otvore svoja usta, to čine kako bi ispustili nezadovoljni huk. Bližnji nemanima i veoma odgovarajuće bližnji; toj i tako žalosnoj našoj braći je potrebna sva nežnost saosećanja koju možemo pružiti. Time više što čak i oni koji su vedri i raspoloženi, naime mnogi od njih, periodično prolaze kroz sumornu dolinu u kojoj je sve bolno i u kojoj njihove duše padaju na temperature koje su ispod nule.

O svakako sam svestan čak i ne izgovorenih misli moje mudre braće, „Pastore Trkulja ne bi trebalo širiti osećanje depresije.“ Sasvim ispravno mišljenje – uistinu ne bi trebao; ali svejednako to činim. I možda kada vaši umovi postanu zamoreni poput naših, ni vi se nećete nositi hrabrije od nas. „Ali ljudi koji su klonuli nadom, njih treba optužiti.“ Znam, znam takve ljude, međutim njih svekoliko moramo sažaljevati, a oni koji optužuju o tako grubo i hitro bi mogli jednom upoznati surovu prirodu depresije – i tada bi, u to sam uveren, smatrali da je grubost rasipati optužbe namesto uteha koje su ali toliko potrebne. Mnoga Božja deca su iskusila iskustvo koje je puno duhovne tmine i ja sam gotovo uveren da su ti od Božjih slugu koji su pod najvećom naklonošću, neovisno, propatili više puta tminu od drugih. Sam Abraham nije jasnije shvatio Božji zavet dok nije nastupio „gusti mrak i žrtvenik se dimljaše, i plamen ognjeni prolaziše između delova priloženih žrtvi“ (Postanja 15:17); jedan veći od Abrahama je u mladosti odveden Duhom Svetim u pustoš a ipak pre no što je položio svoj život u vrtu je iskusio neizrecivu težinu žalosti. U takvoj težini koju osećamo u srcima, a za koju postoji nasušna potreba, mnogim vernicima kao da je navučen zastor na um i na oči, zastor koji zaklanja svetlost večne ljubavi i odanosti. Blagosloven neka je Bog za planine radosti i doline mira i vrtove uživanja! Međutim postoji dolina smrtnih senki i mnogi od nas smo proputovali njenim zastrašujućim tminama.

Dapače, određeni periodi ljudskog života su opasni koliko su i sumorni. Putujući stazama Istoka, vodič mi je često bio neophodan obzirom da razbojnici koji su skriveni među stenama pucaju na putnike ili im prepreče put mačem ili strelom. Ime Kajber prolaza izaziva užas u sećanjima mnogih Hrišćana a Kajber prolazi su deo većine ljudskih života. Određene vremenske tačke ljudske istorije su naročito opasne. O, početnici u veri, nipošto ne želim da ulijem strah u vaše duše! Ne želim da vam propovedam da su putevi mudrosti užasni, obzirom da nisu. Ne. „Putevi su njeni mili i sve staze njene mirne.“ (Priče Solomonove 3:17) Međutim, i pored toga su prisutni neprijatelji na putu ka nebesima i postoje „Smrtonosni delovi puta“ na kojima kada neprijatelj sazna da vam je duh klonuo on vas, koji ste nespremni da se oduprete iskušenju, iznenada zaskače – i pre no što postanete svesni realnosti možete biti teško ranjeni i večno bolni u dušama vašim. U dolini senki smrti postoje oblasti u kojima svaki žbun skriva neprijatelja; u kojima iskušenja iskaču iz same zemlje kao vatrene zmije iz pustinjskog peska; gde je duša među lavovima, čak duše onih koji već gore večnom vatrom pakla! Ukoliko, u vašem hodočašću, još niste došli do tog mesta drago mi je zbog toga i nadam se da ćete ga biti u celosti pošteđeni, u odgovoru na tu tako neophodnu molitvu „Ne uvedi nas u iskušenje.“ Sa druge strane, ukoliko ste pozvani da idete kroz taj opasni tesnac, šta ćete učiniti? Naravno, izgovarajte iz srca kroz veru „Da, iako koračam kroz taj zastrašujući tesnac za koji sam čuo, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom, štap tvoj i palica tvoja teše me.“

Braćo moja i sestre, upamtite da Hrišćanin nikada nije u tolikoj opasnosti od mnoštva iskušenja koliko je u opasnosti od osećanja telesne sigurnosti svoga srca. Mi smo često u najvećem stepenu izloženi pogibli kada nismo pod iskušenjima – i najgori demon ovoga sveta možda uopšte nije demon. „Izbavi me,“ izgovorio je iskusan čovek, „od uspavanog demona, zato što ukoliko on riče na mene time me drži budnim i na oprezu. Međutim kada me ostavi na miru, tada moje srce pretpostavi da je u sigurnosti i time me zavodi u zabludu.“ Moja mlada braćo i sestre, ali i vi koji ste stariji, a koji se nađete (putem Božje promisli) u situaciji izuzetnih nevolja i iskušenja ne poželite nipošto lakši put, obzirom da ste sigurniji tada, kada ste na oprezu – od onih koji nisu žestoko iskušani već lagodno sede nesvesni ogromne opasnosti lenjosti i duhovne ravnodušnosti. Bolje je sagoreti u vatri borbe nego nestati u truleži.

Hladne planine iskušenja su daleko sigurnije od neproverenih dolina uživanja. Ja stoga nisam zastrašen pojavom opasnosti – niti bih da vi budete izuzetno zastrašeni zbog sumornog klanca koji stoji između vas i nebesa. Jedan od osnovnih razloga sumornosti je činjenica da je taj zastrašujući prolaz prekriven misterijom. Vi ne poznajete suštinu tuge. Senka – senke smrti – šta to zapravo znači? Vi ne možete raspoznati oblik koji lebdi nad vama. Vi ne možete uhvatiti neprijatelja. Nema nikakvog smisla isukati mač protiv senke. Džon Banjan predstavlja hodočasnika koji je podigao svoj mač kada je došao u dolinu senki smrti. On se mačem borio protiv samog đavola, međutim kada je ušao u ponoć te užasne doline mač mu nije bio ni od kakve pomoći. Sve je bilo tako prekriveno, uvećavajući već i tako mračnu tminu.

Čudna stvorenja, kako ih je nazvao, su lebdela unaokolo – čudni oblici i jedinstvene forme sumnje koje nije mogao obuhvatiti razumom ili prevazići argumentacijom. Čovek može skupiti hrabrost za borbu protiv onoga što mu je poznato, međutim zlo koje ne poznaje ga u celosti obeshrabruje. On ne zna šta je izazov a ipak čudan osećaj koji ubija svaku radost ga obuhvata. On ne može uvideti opseg svog poslovnog gubitka, međutim on strahuje da će sve nestati – on ne zna kada će prestati bolest njegovog deteta, ali čini se da smrt preti. Sve sumnja i slutnja i zlo svog zla je nesigurnost. Ono što je uplašilo Valtasara kada su se pojavile reči na zidu je bila – nemam nikakve sumnje – činjenica da je on video šaku međutim nije mogao videti ruku i telo kome je ta šaka pripadala. Izgledalo je toliko zastrašujuće videti mistični rukopis kako se pojavljuje na zidu – i ništa više od toga. Na isti način se, ponekad, i nama čini da ne možemo da ustanovimo okolnosti u kojima se nalazimo – ne možemo razumeti Božje postupke u odnosu na sebe same. Čini nam se da smo u nesporazumu sa Božjim proviđenjem; kao da smo stigli do mesta na kome se spajaju dva mora ali ne razumemo morske struje. Naša iskušenja su uporediva sa uraganom obzirom da mi ne znamo kojim će putem uragan poći – a mi smo uhvaćeni u kovitlac.

Takve stvari se događaju Božjim ljudima s vremena na vreme. I šta bi trebalo da učine kada se nađu u tim teškoćama, tim misterioznim nevoljama koje nisu u stanju ni da opišu? Oni moraju – i neka im Bog pomogne da uspeju – kao što je učinio ovaj blagosloveni čovek koji je u miru i sigurnosti vere otišao svojim putem pevajući – Da, iako prolazim kroz dolinu zasenjenu misterioznim krilima smrti i iako ne znam ništa o svom putu niti ga mogu razumeti, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom. Ti znaš moj put. Ne postoje misterije za Boga. Ti u svojoj ruci držiš nit ovog lavirinta i sigurno ćeš me izvesti iz njega. Zašto bih se stoga bojao? Tvoj štap i palica tvoja me teše! Sumor, opasnost, misterija – svo troje nestaju kada vera upali svoju nebesku lampu, napunjenu zlatnim uljem obećanja. Niti je to sve; ideja samoće je sadržana u tekstu. Put je usamljen i hodočasnik peva, „Da, pođem“ – kao da je hodao sam, kao da niko nije delio njegov zamagljen put. Samoća je veliko iskušenje nekim duhovima dok neki od nas znaju mnogo više o njenom značenju, obzirom da mi živimo u samoći, u duhovnom smislu. Ali neko od vas će reći, „Da li se viđaš sa drugima?“ Da, i ne postoji veća samoća od te. Kada vas vaša poslovna pozicija postavi same kao na vrh planine, svakako ćete shvatiti značenje mojih reči. Ovce imaju obilje društva međutim pastira je malo.

Oni koji nadziru duše dolaze u situaciju u kojoj su odvojeni od bilo kakve ljudske pomoći. Niko ne poznaje vaše brige niti može i pretpostaviti teret koji je na vašoj duši. I oni koji pokušaju da se saosećaju sa vama ne uspevaju u svojoj velikodušnoj nameri. Neki od vas, sasvim je moguće, ste u situaciji u kojoj negodujete „Niko nikada nije bio iskušavan poput mene. Osećam se kao da me je Bog postavio za metu svojih strela.“ Ili možda gunđate „Možda ima mnogo drugih koji su više mučeni od mene, međutim ni jedna njihova muka nije ni slična mojoj jedinstvenoj muci.“ Braćo i sestre to je pravedno promišljanje i predstavlja suštinski deo gorčine vaše čaše – da bi negodovali da ste sami. Ali nećete li reći , zajedno sa vašim božanskim Gospodom, „Mene samog ostavite; ali nisam sam, jer je Otac sa mnom.“ (Jovan 16:32) Sada je vreme za veru. Kada verujete Bogu i prijatelju, nameće se pitanje – da li je Bog onaj kome verujete ili je to prijatelj. Ali kada vas je prijatelj napustio i jedino je Bog u blizini, pitanje više ne postoji. Ukoliko ja i vi koračamo zajedno i pas nas prati, ko može znati ko je gospodar psa? Međutim, kada vi odete ulevo a ja skrenem desno, svaki čovek će videti ko od nas poseduje psa po tome koga pas prati. Ukoliko možete verovati samo Bogu, u tom slučaju je vaše poverenje samo u Njemu. I ukoliko, kada potoci koje su načinila stvorenja presuše, se možete sagnuti do Tvorčevog izvora koji se preliva i piti iz njega, u tom slučaju ste vernik i ne postoji ni najmanja sumnja u to. Uistinu je veoma korisno biti „uteran“ u samoću kako bi mogli dokazati da li isključivo verujemo Bogu ili ne. Loše je stojati jednom nogom na moru a drugom na zemlji. Anđeo je stajao na taj način i to je prikladno za anđela – međutim to nipošto nije sigurna pozicija za tako opterećena stvorenja kao što su muškarci i žene! Obe naše noge moraju biti na Večnoj Steni, jer će u suprotnom noga koja je u nestabilnom moru prouzrokovati naš pad. „Samo u Bogu se smiri, dušo moja.“ (Psalm 62:5) Kada je jedino utemeljenje vere moć i Božja vernost, ona spoznaje slavu bez ičije pomoći i peva razdraganog srca, „Da, iako koračam kroz tamnu dolinu smrti, zanemaren ljudskog društva, neću se bojati zla, pošto je moj Bog blizu.“

Dozvolite mi, braćo moja i sestre, da nadalje napomenem da iako je dolina sumorna, opasna, misteriozna i usamljena, ona je ipak često prolažena. Mnogo je više onih koji prolaze tim putem nego što neki ljudi mogu i sanjati. Među onima koji javno prikazuju radosno držanje su mnogi koji su blisko upoznati sa tom sumornom dolinom – oni su je često prepešačili – i možda su i u ovom momentu u njoj. Kada na sebe navučem odeždu žalosti pokušavam da je privežem za bedra pod moje spoljašnje odelo a ne na način na koji bi bila vidljiva svima, jer nije li sam Gospod rekao, „Kada postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij, da te ne vide ljudi gde postiš“ (Matej 6:17) Zašto bi hteli da deprimiramo druge? Već ima dovoljno žalosti u svetu i bez našeg širenja zaraze kroz obznanjivanje svojih nevolja i problema. Bio sam, godinama u nazad, u prilici kada su mi brojni ljudi slali svoje knjige da ih pregledam i opazio sam da sadrže mučne priče o siromaštvu. Nisam se dugo zadržavao nad tim knjigama. Vidim i previše tuge i žalosti u životu – i nisu mi potrebne knjige koje će još dublje uznemiriti moje srce. Ukoliko ljudi moraju pisati dela fikcije, mogli bi podjednakom lakoćom pisati knjige koje su ispunjene srećom, namesto da lome ljudska srca čistim izmišljotinama. Međutim tako jeste – neki vole da ispričaju priču svoje tuge i nije ih uopšte briga na koji način njihova priča utiče na druge ljude – uistinu bi mogli i morali imati malo više uviđavnosti za svoje saživotnike. Ukoliko moje srce krvari, iz kog razloga bih mogao poželeti da povredim druge. Ponekad se hrabrost oslikava u našoj tišini.

Savršena je istina da je ogroman broj najboljih Božjih slugu prekoračao dubinu Doline Senki i to bi trebalo da ohrabri neke od vas. Otisci stopala svetih su u Dolini Plača. Svetci su marširali kroz Via Dolorosa – zar ne vidite tragove njihovih stopala? Iznad svih tragova zapazite trag jednih stopala. Da li ga vidite? Kleknite i uprite pogled u njega. Ukoliko pažljivo gledate prepoznaćete otisak eksera. Podjednako koliko je istinita Božja Reč, vaš Gospod je osetio hladnoću smrtne-sene. I nema sumora duha, izuzimajući njegove grehe, kojima Isus nipošto nije podlegao. Nije prisutna teškoća duše, ili nemir srca koje je oslobođeno greha, greha koji naš Gospod nije znao. On kaže, „Sramota satre srce moje, iznemogoh.“ (Psalm 69:20) Otisak stopala Gospodara života je utisnut u kamen zauvek, čak i u dolini senki smrti. Nećemo li mi onda u radosti prići krstu i smrti u Jerusalimu kada Isus ide pred nama? Privešću kraju svoje napomene o toj Via Mala užasa ukazujući vam da ma kako ona bila tamna i sumorna, ona nipošto nije neosvećen prolaz. Ni jedan greh nije neophodno povezan sa tugom srca, kao što je Isus Hrist naš Gospod jednom prilikom rekao, „Žalosna je duša moja do smrti.“ (Matej 26:38) U njemu nije bilo greha i posledično ga nije bilo ni u Njegovoj dubokoj depresiji.  Mi nikada nismo spoznali radost ili žalost koje nisu svekoliko neuprljane zlom, međutim u bolu samom, nema neophodno grešnog povoda. Čovek može biti srećan kao ptice u vazduhu i ne mora biti greha u njegovoj radosti. Takođe čovek može biti neizmerno tužan a da u njegovoj tuzi ne postoji povod koji vuče koren iz greha. Ne tvrdim da ne postoji greh u našim osećanjima, međutim, sama osećanja ne moraju biti grešna.

Ja bih, stoga, pokušao da ohrabrim svakog mog brata i svaku moju sestru koji su tužni, obzirom da njihova tuga nije apriori podložna optužbi. Ukoliko njihov posrnuli duh proizilazi iz nevere, u tom slučaju neka se šibaju i plaču Bogu da budu oslobođeni toga. Ali ukoliko duša peve, „Da me i ubije, opet ću se uzdati u njega.“ (Jov 13:15) njeno probadanje nije greška. Ukoliko čovek zaplače, „Klonula je u meni duša zato što te pominjem.“ (Psalm 52:6), to što mu je klonula duša nipošto nije greh. „Ako treba“ piše Apostol, „vi ste ožalošćeni različitim iskušenjima.“ (1 Petrova 1:6) Dakle ne samo, „Ako treba vi ste u iskušenjima“ već, „vi ste ožalošćeni iskušenjima“. Postoji potreba za tugom, jer upravo u žalosti duha pronalazimo suštinu iskušenja. Ne govori li Solomon, „Modrice od boja i udarci koji prodiru do srca jesu lek zlome.“ (Priče Solomonove 20:30) Ukoliko udarac nije toliko snažan da ostavi modricu, u tom slučaju nam nikakva kazna neće biti od pomoći. Žalost duha nije, stoga u svakoj situaciji, stvar za koju treba da osudimo sebe iako bi svekoliko bilo za savetovati da uvek okrenemo strogu stranu prema sebi. Ma koliko mi obuzdavali sebe u javnom iskazivanju bola koji osećamo u srcu, moramo u isto vreme biti veoma oprezni da ne optužujemo druge – obzirom da putanja tuge nije istovetna putanji greha, je ona sveti put posvećen molitvama nebrojenih hodočasnika koji su sada sa Bogom – hodočasnika koji su prolazeći kroz dolinu Plača je načinili izvorom i kiša je ispunila udubljenja. O tome je napisano „Idu zbor za zborom, javljaju se pred Bogom na Sionu.“ (Psalm 84:7)

Sledeće o čemu ću vam govoriti, braćo moja i sestre, mogu nazvati HODOČASNIK I NJEGOVO NAPREDOVANJE. „Da pođem i dolinom senki smrti.“ Hodočasnik, što prvo primećujete je u celosti miran u pogledu svog turobnog puta. Ne mislim da je ma i upola tako teško podneti nevolju kao što je teško misliti o njoj unapred. Pravilno je pesnik napisao da mnogi od nas „Osete hiljadu smrti plašeći se jedne.“

Predznaci nevolja su često izgledaju surovije i opasnije od same nevolje. Mi patimo više od straha pred nečim nego u izdržavanju udarca. Mi ovde imamo vernika koji je miran u očekivanju nevolja – „Poći ću“ kaže „kroz dolinu senki smrti. Očekujem da ću to učiniti, međutim se neću bojati zla.

Da li ti brate moj osećaš da ti se približava nevolja? Da li su znaci oluje svugde oko tebe? U tom slučaju usmeri svoj pogled hrabro u budućnost! Ne dozvoli da ti klone srce u isčekivanju groma i oluje. David je rekao „Ako protiv mene vojska u logor stane, neće se uplašiti srce moje, ako se na mene rat digne, ja se ni onda neću bojati.“ (Psalm 27:3) Uistinu, ulogoreni neprijatelji nas više brinu čak i od samog sučeljavanja sa njima. Jednom kada se neprijatelj podigne uz ratni urlik i napadne, u nama se budu vrlina i sučeljavamo ga bez straha. Sa druge strane, dok on odugovlači i drži nas u neizvesnosti, naša srca su sklona da sebe izjedu od nevolje. Mi vidimo našeg smrtnog neprijatelja u njegovom kampu, ali ne znamo da li će nas napasti u sred noći ili u praskozorje. Mi ne znamo kada će napasti – i ta napetost uznemirava dušu i stoga slava veri koja kaže „Iako znam da ću uskoro patiti, u očekivanju toga ja sam miran. Ne bojim se zla“ Braćo moja i sestre, molite se da budete mirni i staloženi u očekivanju iskušenja – to čini polovinu pobede u borbi! Nije li napisano za vernika, „Ne boji se zla glasa, srce je njegovo stalno, uzda se u Gospoda.“ (Psalm 112:7) Čak šta više, hodočasnik je postojan u svom napretku. „Da, iako prolazim kroz dolinu,“ on govori. On ne trči u žurbi. On mirno korača u tišini.

Mi prečesto žurimo srljamo u pravcu nevolja, poput onih koji govore „Ako lek mora biti uzet, dajte da ga progutam što je pre moguće.“ Postoji vreme za sve stvari. Sačekajmo dok nevolja ne dođe od Božje ruke, obzirom da će je On vremenski utanačiti do u sekund. „Dajte. Recite mi najgore što moram čuti“ viče jedan „osećam tako neizdrživu neizvesnost da je moram prekratiti na jedan ili na drugi način.“ Međutim, dragi moj prijatelju, vera nije tako zastrašujuća žurba.  – „Ko veruje neće se plašiti“ (Isaija 28:16) Vera je brza kada treba da služi Boga, dok je sa druge strane strpljiva kada treba da čeka na Boga. Nema žurbe kod Psalmiste „Da pođem“ izgovara – tiho, smireno, staloženo. Stupanje iskusnog Božjeg čoveka je korak. Mladi lete – „Podižu se na krilima kao orlovi, trče i ne sustaju, hode i ne umaraju se.“ (Isaija 40:31) Međutim, kada Božji čovek postane starešina u crkvi, obdaren neiscrpnom snagom, on hoda i ne umara se. Hodanje je komandni korak Hristovih veterana – sve ostalo je za regrute. Dakle David, u suštini, obznanjuje – Koračaću kroz dolinu senki smrti podjednako tiho kao što hodam po svom vrtu u predvečerje, ili kao kada se uputim ulicom nekim poslom. Moja bol me ne čini nesposobnim za službu. Nisam uznemiren ili zabrinut zbog toga. Neka vam Bog podari, moja braćo i sestre, mirnu veru. Molim se da i meni podari obzirom da mi je veoma potrebna. Često sam ispovedao svoju potrebu za njom i ispovedao u sramoti i zbunjenosti obzirom da ja služim blagoslovenog Gospoda i da nikada ne bih trebao da osetim strah, ni telesnu bol koji bi proizveli strepnju u srcu. O sveti Utešitelju razaspi po mom srcu mir Božji.

Sledeća tačka o hodočasnikovom napretku predstavlja njegovu sigurnost u svoja očekivanja. „Da iako koračam kroz dolinu.“ Prisutna je svetla strana u reči „kroz“. On očekuje da izađe iz sumornog i turobnog prolaza u svetliju zemlju. Upravo kao što životni voz ulazi u mračni tunel nevolja, on u sebi govori „Izaći ću na drugu stranu. Možda će biti jako tamno i možda ću morati da prođem kroz samu utrobu zemlje, međutim ću sigurno izaći na drugu stranu.“ Isto tako je i sa Božjom decom. Ukoliko Njegov put ka nebesima leži po dnu mora, otežan korenjem planina gde je zemlja svojim rešetkama svuda oko njega, on će proći put u savršenoj sigurnosti. Jonin put do nebesa je izgledao slično i poseban prevoz mu je bio obezbeđen, „Gospod zapovedi, te velika riba proguta Jonu.“ (Jone 1:17)

Slobodan sam da pretpostavim da je to bio uistinu jedinstveni primerak ribe. Morski biolozi ne mogu da pronađu kita, kako kažu, niti treba da ga traže, obzirom da Sveto Pismo govori „Gospod je stvorio ribu.“ On je znao kako da je stvori kako bi držala Jonu i riba je smestila svog putnika i donela ga pravo do obale. Proviđenje čini posebnu pripremu za svakog iskušanog svetca. Ukoliko ste Božji sluga i pozvani za veoma specifičnu proveru, neko jedinstveno proviđenje, proviđenje kakvo nikada niste videli ni čuli o sličnom, svesrdno se molim da ćete u sigurnošću prikazati na svom primeru božansku dobrotu i vernost. O, da imamo više vere. O da imamo više vere, sam život bi bio srećan, izazovi bi bili lagani. Braćo moja i sestre, nije li lagana stvar proći kroz senku? Ukoliko jedno jutro ustanete i besciljna šetnja vas navede na puteljak na kome su pauci izvezli mreže na hiljadu mesta, vi ih jednostavno razmaknete – a ipak ima daleko više snage u paukovoj mreži nego u senci!

Psalmista govori bez straha, obzirom da on posmatra dolazeća iskušenja kao hod kroz senku. Iskušenja i nevolje, ukoliko posedujemo veru, su samo senke i ne mogu nas usporiti na putu ka nebesima. Ponekad Bog preobrati nevolje na taj način da nam one čak pomažu na putu ka slavi! Stoga koračajmo i nikada ne osećajmo strah. Budimo sigurni da ukoliko uđemo na jednom kraju svetog puta nevolja, da ćemo izaći na drugom kraju. Ko da nas spreči kada je Bog sa nama? Glavna specifičnost o hodočasniku i njegovom napretku je ta da je on savršeno nevin u pogledu straha. On kaže „neću se bojati zla“. Prelepo je videti dete koje je u savršenom miru usred opasnosti koje straše one koji su sa njim.

Čitao sam svojevremeno tekst o mladiću koji je bio na brodu koga je zahvatila nezamisliva bura i svi su bili obezglavljeni znajući da je brod u velikoj opasnosti da potone. Na čitavom brodu nije bilo mornara, a posebno ne putnika, koji nije bio ispunjen strahom. Taj je mladić, međutim, bio savršeno srećan i poprilično zabavljen zbivanjima nasuprot tome da bude uznemiren ljuljanjem broda. Upitali su ga zašto je tako srećan u tako potencijalno tragičnom momentu. „Pa,“ odgovorio je „moj otac je kapetan. On zna kako da upravlja brodom i po najžešćoj buri“. On nije mislio da je moguće da brod potone dokle god njim upravlja njegov otac. Prisutna je doza ludosti u njegovom samouverenju, međutim neće je biti uopšte u vama ukoliko verujete u podjednako bezuslovno u svog Oca koji može i hoće dovesti u luku svako plovilo koje je Njemu počinjeno. Dakle, počinite se Bogu i budite neuznemireni ikakvim strahom od zla. Ovaj hodočasnik, iako oslobođen straha, to oslobođenje od straha ne proizilazi iz njegovog fanaticizma ili neznanja obzirom da on pruža valjan razlog svoje slobode od straha. „Neću se bojati zla, jer si ti sa mnom.“

Da li je ikada pod nebeskim svodom pružen bolji razlog za neustrašivost od ovoga – da je Bog sa nama? On je na našoj strani. On je obećao da će nam pomoći. On nas nikada nije obmanuo. On bi morao prestati da bude ono što jeste pre no što odbaci i jednu dušu koja veruje u Njega. Gde onda, braćo moja i sestre, da tražimo mesto strahu? Dete je sigurno pošto je majka sa njim – koliko više bi mi morali biti mirnih srca obzirom da je svemogući, sveznajući i nepromenljivi Bog na našoj strani? „Koga treba da se bojim?“ Koga bi trebalo da izaberemo i počastimo svojim strahom? Postoji li iko koga treba da se bojimo? „Ko će optužiti izabrane Božje? Bog je onaj koji opravdava. Ko će osuditi? Hristos je onaj koji umre, pa još i vaskrse, koji je sa desne strane Bogu, koji i posreduje za nas.“ (Rimljanima 8:33 – 34) Ko nas dakle može povrediti? Neka se nebesa rastvore i zemlja da se istopi u užarenosti, ali ne dozvoli da i jedno srce Hrišćana zatrepti u sumnji. Neka stoji kao veličanstvena planina čiji temelj je potvrđen zauvek, jer Gospod Bog neće napustiti Svoje ljude ili prekršiti Svoj zavet. „Neću se bojati zla, jer si ti sa mnom.“

Braćo moja i sestre, ovde imamo još nešto, pored slobode od straha i suštinskog razloga za to, obzirom da se istiniti vernik veseli uzvišenom saputništvu. „Ti si sa mnom.“ Ti – Ti, Ti – Car nad carevima, pred kim svaki serafim skriva svoje lice, u sramoti pred strašnim veličanstvom njegovog Tvorca. „Ti si sa mnom.“ Ti, pred kojim najveći od velikih tonu u potpuno ništavilo – TI si sa mnom! Kako samo mora biti hrabar taj čovek koji hoda sa lavom iz Judinog plemena kao svojim zaštitnikom. Kako smirene korake mora taj čovek činiti dok stupa na kamen i svestan je toga. „Ti si sa mnom.“ Uzdrhtali brate, ti bi se osećao savršeno sigurno ukoliko bi otvorio svoje oči da vidiš čete anđela koji te okružuju. Ti bi se radovao u svojoj sigurnosti ukoliko bi video konje i vatrene kočije koji te okružuju. Ali sva ta odbrana je ali ništa u poređenju sa onom koja je uvek oko tebe. Bog je bolji od nebrojenih kočija. „Kola Božjih ima sila, hiljade hiljada“ (Psalm 68:17) ali slava toga je „Među njima je Gospod, Sinaj u svetinji.“ (Psalm 68:17) Bog je sa svakim od Svoje dece! On živi u nama i mi živimo u Njemu. „Ja u njima i ti meni.“ (Jovan 17:23)  govori Hrist. Životno, večno jedinstvo postoji između svake verujuće duše i Boga – i stoga kakav razlog može postojati za strah? „Ti si sa mnom.“ O za milost hrabrim hodočasnicima da čine stalni napredak uz nebeskog saputnika kao našoj slavi i odbrani.

U konačnom delu ovovečernje propovedi ću se okrenuti onome što je najočiglednije u čitavom tekstu – DUŠI I NJENOM PASTIRU – obzirom da David piše „Štap tvoj i palica tvoja teše me.“ Braćo moja i sestre, čitav 23. psalm je o pastiru i o duši koja se oseća kao ovca. Štap i palica, simboli pastira su utešitelji svetih. Čemu služe štap i palica? Prvo uzmite u obzir da je štap korišten za brojanje ovaca. „Opet će prolaziti stada ispod ruku brojčevih.“ (Jeremija 33:13)

Veoma je blagoslovena stvar kada duša može reći „Gospod me ubraja kao jednog od Njegovih. Ja sam u dolini senki smrti, ali ja sam jedan od Gospodnjeg kupljenog stada. U velikoj sam tuzi, ali sam ubrojan sa Njegovim iskupljenima.“ Dobri Pastir čuva sve Svoje ovce i On će ih sačuvati i u sumornoj dolini. „Pozna Gospod one koji su njegovi.“ (2 Timoteju 2:19) I Gospod će se pokazati u svoj moći u zaštiti svojih. On kaže „Ja dajem život večni (svojim ovcama), i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje.“ (Jovan 10:28) Ukoliko me ubroji među Njegove, iako sam najgori od svih i najslabiji u veri i najniži u milosti, ipak će me Gospod zaštititi. Obzirom da mogu reći „Moj je dragi moj, i ja sam Njegov(a)“ (Pesma nad Pesmama 2:16) siguran sam u svaku dobru stvar. Nama nije potrebna bolja uteha, od one kada su se Njegovi učenici radovali zato što su im se demoni pokorili, te im je njihov Gospod je rekao „Ali se tome ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima.“ (Luka 10:20) Ukoliko je svojim štapom Pastir Izrailjev upro u vas kao su Svoga, možete biti presretni pošto Gospod neće izgubiti ni deo od Svog nasledstva, niti će dopustiti neprijatelju da razori Njegovo stado.

Sledeće, palica je korištena za red. Pastir nije samo čuvar već i gospodar svojih ovaca. Upamtite da je Spasitelj vaš Suveren. Nazivate Ga Gospodom, i Gospodarom i to činite pravilno. Osećate li duh poslušnosti? Verujem da ga osećate, obzirom da mu dugo služim. Ja nisam ono što bih trebao biti, niti ono što bih hteo da budem, već moje srce žudi da sluša Njegovu volju. Ja prihvatam Njegov zakon za svoj zakon i želim da uvek budem jedan od Njegovih najiskrenijih podanika. Uživam pri pomisli da Gospod vlada. Moje srce to uzvikuje, i sam bih ispovedio tu istinu na svakom trgu svakoga grada. Neka Isus Hrist vlada za uvek i uvek. Uživanje je upravo u tome da Isus vlada. Njegov štap i palica su simboli Pastira-Cara i dok se mi pokoravamo Njegovoj vrhovnoj vlasti, pronalazimo ohrabrenje u Njegovoj carskoj moći i dostojanstvu.

Treće značenje, obzirom da su reči prepune doktrine – je sledeće – šta i palica su osmišljeni za vođenje. Palicom pastir upravlja svojim stadom. Ne postoji bolje osećanje od vere da nas Gospod vodi. „Po svojoj volji vodiš me, i posle ćeš me odvesti u slavu.“ (Psalm 73:24) Mi nismo još uvek ni do pola razbuđeni kao ovce Hristove, međutim ukoliko bi kristalno jasnim pogledom pratili našeg Gospoda, uvideli bi da nas nežno vodi pravim putem. Kada ne znamo kojim putem da krenemo, nismo ostavljeni da načinimo blesav izbor, već čujemo glas iza sebe kako govori „Ovo je put, hodajte po njemu.“ Blagoslovena je stvar da kada smo u nevoljama, možemo biti u potpunosti uvereni da nas je Gospod lično doveo dovde, jer smo tada sigurni da smo na pravom putu, obzirom da naš Pastir nikada ne vodi pogrešnim putem. Ukoliko pratimo gde nas Isus vodi, naš je Vodič odgovoran za pravi put.

Sledeće značenje štapa i palice je da požuruju stado u pravom pravcu. Ovce su ponekad lenje i neće da se pomeraju. I tada ih pastir dotakne svojim štapom i svojom palicom. Da li ste ikada osetili božanski potisak da učinite nešto? Braćo i sestre moje, ovčija vuna je toliko debela da one jedva osete dodir palice ili štapa. Veličanstveni Pastir svekoliko poznaje način na koji da ih dodirne. On ih može tako dotaći, kada ovce počnu da zaostaju, da iznenada odskoče i potrče napred i vi se pitate šta ih je to navelo da se nađu na samom čelu stada tako voljno. Ukoliko sam nevoljan i osećam da me ubrzava pravim putem – ukoliko me navodi na molitvu, ukoliko me navodi da još više poštujem Boga – u tom slučaju me štap i palica uistinu teše. Srećna je stvar, braćo moja i sestre, biti bolom naveden na put nebesa. Zla je naravno stvar osećati se bezbrižnim i komfornim i ne činiti ništa – užasna je stvar tonjenje u apatiju kao i nebriga da li ćete iz nje izaći ili ne. Međutim je veoma dobro biti ispitan i na taj način načinjen željnim veće količine božanske milosti. Mudrog čoveka teši spoznaja da mu štap i palica čine na dobro. Štap i palica svakako nose značenje kazne, obzirom da ukoliko ovca zaluta, pastir je povuče za nogu ili je svojom kukom koja je na štapu „uveri“ da ne može lutati bez patnji. Dakle Gospod nas kažnjava. Neka je blagosloveno Njegovo ime za kaznu koju od Njega primamo iako ponekad nije na radost već na žalost, „Jer svako opominjanje, dok traje, ne čini se da je radost, nego žalost, ali posle daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izvežbani.“ (Jevrejima 12:11)

O kako su samo blagoslovene reči „ali posle“! Ponižavajuće je za Boga da vas primeti do mere kada je potrebno da vas kazni. Čovek ne bičuje tuđu decu i kada Bog kazni vernika i kada se duša koja je u njemu slomi, neka taj vernik u sebi izgovori „Jer koga ljubi Gospod onoga i grdi, i bije svakoga sina koga prima.“ (Jevrejima 12:6) Sladak je bol koji zapečaćuje Očevu ljubav.

Konačno, pastiri koriste štap i palicu kako bi zaštitili svoje stado. Njima se suprotstavljaju poljskim zverima kako jaganjci ne bi bili rasporeni. I, O kako je veličanstven Hrist kada se pojavi sa oružjem Njegove večne moći da se bori protiv lava koji bi raskidao vašu dušu. Razmišljajte o Njemu dok na nebesima posreduje za svoje ljude, posreduje zaslugom svoje krvi, koristeći Svoje posredovanje kao štap i palicu kojom pobeđuje vuka i rasteruje lava i medveda kako niko od njegovih ne bi bio uništen. On mora, On će zaštiti svoje izabrane! Vi možda pomišljate da je Hrist iskupio i kupio svoje ljude krvlju svojom ali da će ih izgubiti – ja u to ne verujem ni jednoga sekunda. Kada nešto kupite po najvećoj ceni, tada se o tome brinete – i ako to zahteva vaš život – nećete se olako odreći toga. „Koža za kožu, i sve što čovek ima daće za dušu svoju.“ (Jov 2:4) A kada je jednom dao svoj život, ono što je njime kupio mu je draže od čitavog sveta; Hrist bi pre izgubio svoj život nego da izgubi Svoj narod. On je jednom umro da ih spase, i dok On ne umre ponovo oni neće nestati. Nije li sam Hrist rekao „Jer ja živim, i vi ćete živeti.“ (Jovan 14:19) Ukoliko oni ne žive, On ne živi. Njegov je život ušao u njih i nikada ih ne može napustiti. „Ja dajem život večni (svojim ovcama)“ a šta može značiti život večni do života koji traje bez kraja. O neka podari Bog svima ovde prisutnima veru o kojoj sam govorio.

Možda neki od vas nikada nisu poverili svoje duše Hristu. Vi znate da je vera put spasenja – zašto je ne pratite? Jednostavno verujte Hristu. Jednostavno mu sada, odmah, verujte! Veličanstvena je promena koju vera izaziva u srcima. Kada poznajete čoveka i volite ga. Ne možete biti neprijatelj čoveku kome verujete. Posledica vere na nevolje je veličanstvena – menja čitavu njihovu prirodu. Bog vam je pružio mogućnost da znate Hrista, jer oni koji znaju Njegovo ime će položiti svu svoju veru u njega, i kada Ga upoznate i kada Mu verujete, tada ćete sebe sa nama posvedočiti u Hristu. „Blagosloven je čovek koji se uzda u tebe“ (Psalm 84:12)

 

OČE NAŠ I BOŽE NAŠ HVALA TI NA OVOJ VEČERI I NA TVOJOJ REČI KOJA OSVETLJAVA PUT NAŠIH ŽIVOTA. ZAHVALNI SMO TI ŠTO NAM PRUŽAŠ VEČNU ISTINU, ISTINU KOJU SI U SVOM PROVIĐENJU ODREDIO PRE STVARANJA SVETA I ISTINU U KOJOJ SMO SA TOBOM NA NOVOJ ZEMLJI I NOVIM NEBESIMA. MOLIMO TI SE DA SVOJIM DUHOM OSNAŽUJEŠ NAŠU VERU KAKO BI PRONOSILI TVOJU REČ ŠIROM OVOGA PALOGA SVETA. MOLIMO TI SE U SVOJE I U IME NAŠEG GOSPODA I SPASITELJA ISUSA HRISTA. AMEN.