Šta podrazumeva pripadnost Reformatskoj hrišćanskoj crkvi?

Pre upuštanja u ekspoziciju argumentacije, neophodno je ustanoviti Biblijsku definiciju crkve. Reč „crkva“ u okviru Novog Testamenta ni na jednom mestu se ne odnosi na građevinu ili specifično mesto. Nasuprot, uvek označava ljude; bilo kao ukupan broj vernika koji su ikada živeli ili lokalnu grupu vernika. Primera radi, u Efescima 1: 22 – 23 Pavle objašnjava da je Bog podigao Hrista iz mrtvih i postavio ga iznad svih poglavarstva i vlasti i „sve je podložio pod noge njegove, a njega postavio glavom nad svime u Crkvi koje je njegovo pelo, punina Onoga koji sve ispunjava u svemu“. Drugim rečima to predstavlja univerzalnu crkvu, puninu iskupljenih koji gledaju u Hrista kao svoj život i autoritet kojim se povode. U tom smislu ne postoji, niti je ikada postojala, raznolikost i množina crkava. Postoji samo jedna crkva „jedno telo“, Efescima 4:4.
Međutim, u Novom Zavetu reč „crkva“ se takođe odnosi i na grupu vernika u specifičnom gradu i u specifičnoj kući. Na primer Dela apostolska 11:22 govore o „crkvi u Jerusalimu“, 1 Korinćanima 1:2 navodi “crkvi Božijoj u Korintu“, 1 Solunjanima je adresirana „solunjskoj ckrvi“ i tako dalje. 1 Korinćanima 16:19 navodi „Pozdravljaju vas azijske crkve. Pozdravljaju vas u Gospodu mnogo Akila i Priska sa crkvom u njihovoj kući.“ U Kološanima Pavle šalje pozdrave „Nimfi i crkvi u njenom domu.“ Pavlovo pismo Filimonu je takođe upućeno „njegovoj kućnoj crkvi.“ Iz navedenog je moguće zaključiti da postoje najmanje tri nivoa na koje se odnosi reč „crkva“ Božijeg naroda. Prva predstavlja univerzalno telo Hristovo koje uključuje sve vernike svih vremena, sledeća predstavlja grupu Hrišćana povezanih na osnovu geografske bliskosti u okviru grada. Konačno treći predstavlja manji segment vernika u okviru kućnih okupljanja. Istovremeno je lako zaključiti da su se u gradovima u kojima je bilo hiljade Hrišćana, na primer Jerusalim, male kućne crkve razvile veoma brzo.
Mišljenja sam da postoje dva načina koje možemo koristiti u kontekstu lokalne crkve. Prvi način je utemeljen na određivanju minimuma kriterijuma koji grupu ljudi čini crkvom i upravo taj pristup ću pratiti u sledbenom tekstu, i drugi koji bi definisao maksimum koji lokalna crkva može dostići voljom Gospodnjom. Naravno oba pristupa su značajna. Pitanje minimuma je važno usled toga da ukoliko nismo svesni minimalnih kriterijuma možemo se naći u situaciji koja u svojoj suštini predstavlja samo grupu koja nipošto ne može biti smatrana crkvom. To bi bilo, bez sumnje, protivno Božijem planu po kome sva njegova deca predstavljaju deo lokalne crkve (1 Korinćanima 12 – 12:14). U daljem delu teksta moj fokus je usmeren na minimum (plus) kako ga ja vidim definisanog u Novom Zavetu.

SEDAM + JEDAN MINIMALNIH KRITERIJUMA CRKVE

Definisaću lokalnu crkvu na sledeći način: lokalna crkva predstavlja grupu krštenih vernika koji se regularno sastaju da slave Boga kroz Isusa Hrista, vođeni Rečju Božijom Svetoga Pisma i koju usmeravaju izabrani sveštenici. Bazirano na ovakvoj definiciji definišem sedam (plus) preduslova koji moraju biti ispunjeni ukoliko grupa želi postati crkva u Novozavetnom smislu.
1) Ljudi moraju pružiti dokaz da jesu vernici – da veruju da je Isus njihov Gospod i Spasitelj. Novi Zavet nam kristalno jasno poručuje da preduslov usvajanja u Božiju porodicu proističe kroz veru (Jovan 1:12 – 13). 2) Ljudi moraju biti kršteni. Isus naređuje u Mateju 28:19 „načinite učenicima sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“, što je u ranoj apostolskoj crkvi bila nezaobilazna praksa. 3) Redovno pristupanje crkvi je obavezno. Grupa koja se sastaje, recimo, jednom mesečno ili čak godišnje ne može biti smatrana crkvom obzirom na nezaobilazne aktivnosti crkve koje gube smisao ukoliko nisu kolektivni. Upravo iz tog razloga nam Pavle u Jevrejima 10:25 naređuje da ne zanemarimo zajednička (crkvena) okupljanja. 4) U okviru tih okupljanja moraju biti ona posvećena bogosluženju što neizbežno proizilazi od najviše vrednosti u Isusu Hristu koji nas poziva na okupljanje kao i iz našeg odnosa sa Bogom kroz Isusa. Crkva je predodređena da postoji kako bi veličala Božiju slavu (Efescima 1:6, 12, 14) stoga bi ne okupljanje radi bogosluženja predstavljalo našu prirodu (Dela apostolska 2:47; Rimljanima 15:6 – 7). 5) Crkvena okupljanja moraju uključivati učenje i opomene (ukore) Reči Božije. Mi smo ponovo rođeni živu i večnu Reč Božiju (1 Petrova 1:23); naš život u Hristu je očuvan ne samo „o hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih“ (Matej 4:4). Crkveni pastiri su određeni od Boga kako bi napasali njegove ovce. Stoga su napori usmereni u pravcu izbegavanja stvaranja crkve u kojoj je Reč Božija zanemarena. 6) Pored bogosluženja i veličanja Boga crkva mora slaviti Gospodnju Večeru kako bi bila istinska crkva. Nama je naređeno da to činimo kao uspomenu na Hrista (Luka 22:19; 1 Korinćanima 11:24). Zanemarivanje ove odredbe se može činiti ne značajnim u prvo vreme, međutim sam mišljenja da će crkva iskrvariti do smrti kroz ovu amputaciju. 7) Sve navedeno se mora odvijati kroz vođstvo valjano izabranog sveštenstva. Pavle je odredio episkope svim crkvama (Dela apostolska 14:23), uspostavio je pravila u pogledu kvalifikacija episkopa i đakona u 1 Timoteju 3 i Titu 1, i rekao je da je Hrist darovao crkvu pastorima-učiteljima kako bi osposobili svete za službu (Efescima 4:1, 12).
Ovih sedam preduslova uistinu čine osnovu crkve, međutim ukoliko bih se zaustavio na ovom mestu lokalna crkva i dalje suštinski ne bi bila crkva na kakvu nas upućuje Novi Zavet. Iz tog razloga želim da se osvrnem na Poslanicu Galatima 2: 11 – 16 i dopustim Svetom Pismu da rafinira i upotpuni navedene uslove posvećenošću nacionalnoj i etničkoj raznolikosti i harmoniji a u slavu Isusa Hrista. Ono što mi je u mislima u pogledu posvećenosti nacionalnoj i etničkoj raznolikosti i harmoniji proističe od Reči Božije i mogu ga sažeti u činjenici da je predivno kada Hrišćani različitih nacionalnih i etničkih porekala žive, rade, bogosluže, odmaraju se i jedu zajedno u veselom miru koji slavi Hrista. Naravno da sam svestan postojanja situacija u kojima je život u okviru samo jedne nacije neizbežan. Ukoliko je to slučaj u potpunosti sam u saglasju sa njim, međutim nemoguće je zanemariti duboko utemeljene biblijske, istorijske i kulturne razloge usled kojih je život, bogosluženje, odmor i jelo nacionalno i etnički različitih Hrišćana dobra, čak predivna, pojava i stoga više nego vredna unapređenja.
Uveren sam da Galatima 2:11 – 16 pomakom unapred može unaprediti razvoj lokalne crkve. To je ono čemu se ljudi moraju nadati – pomakom unapred. Naravno to ne predstavlja kraj ogromnog puta rasta i razvoja crkve ali je svakako pomak u pravom smeru. Previše lokalnih crkava, koje su ispunile gore navedenih sedam preduslova i tu stalo, se „zaglavilo“ u mestu ili čak nazadovalo.
Ključna rečenica u Galatima je 2:14, „A kad sam video da ne idu pravo po istini evanđelja, rekao sam Kifi pred svima: Kad ti kao Judejin živiš neznabožački a ne judejski, zašto teraš neznabošce da žive pojudejski?“ Naglašavam važnost dela rečenice „ne idu po istini evanđelja.“ Ova rečenica implicira postupak – ponašanje, delanje, stvari koje su učinjene – koje ne ide po istini evanđelja. Da to postavim jednostavnije: evanđelje određuje ne samo našu veru već i naše postupke. Dve su realnosti, evanđeljska vera i evanđeljski postupci. Određena verovanja protivreče evanđelju kao što i određeni postupci idu u suprotnosti sa evanđeljem. Petrovo postupanje je protivrečilo evanđelju.
Upravo u ovome leži ključno pitanje za svaku lokalnu crkvu a vezano za običaje, aktivnosti ili postupke – da li oni protivreče evanđelju? Ili iz pozitivističkog ugla, da li idu pravo po istini evanđelja? Da li običaji i aktivnosti lokalne crkve govore istinu koja čini evanđelje? Da li preslikavaju evanđelje? Da li predstavljaju običaj ili postupak koji bi tekao iz evanđelja?
Pavle ostavlja malo mesta sumnji, u okviru Poslanice Galatima, šta predstavlja srce evanđelja. Nije potrebno ići dalje od 16 stiha da bi to uvideli: „čovek se ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Isusa Hrista, i mi smo poverovali u Isusa Hrista, da se opravdamo verom u Hrista a ne delima zakona, jer se delima zakona niko neće opravdati.“ Srce evanđelja za Pavla je opravdanje samo kroz veru, nezavisno od dela zakona.
Mi svi kao i svi članovi lokalne crkve nikada ne možemo biti proglašeni nevinima i opravdanima u sebi. Svi ljudi su grešili. Svi ljudi su krivi po Božijoj optužnici i zaslužuju punu presudu osude. Dela zakona ne mogu spasti ljude pošto su prekršili Božiji zakon. Zakon optužuje i u isto vreme nameće pitanje na koji se način ljudi mogu opravdati. Na koji način Bog, sudija, može proglasiti ljude nevinim i opravdanim. Odgovor leži u činjenici da je Hrist živeo i umro kako bi uspostavio ljudsko opravdanje i podneo njihovu kaznu. Verom u Hrista njegova je pravednost uračunata ljudima i njegova smrt uračunata kao njihova. Samo vera ljude ujedinjuje sa Hristom. Dela ne. Ni jedno delo bilo koje vrste ne može povezati ljude sa Hristom, njegovom pravednošću i iskupljenjem. Ljudi skreću pogled sa sebe samih. Oni očajavaju svesni da ne mogu dostići perfekciju Hrista. Bacaju se ničice pred Njega – njegovu pravednost, njegovu krv. Samo Hrista radi Bog uračunava ljudima opravdanje, prihvata ih i iskazuje dobrodošlicu u Svoje okruženje za večnu ljudsku radost.
To predstavlja srce evanđelja – dobre vesti. Svaka lokalna crkva, svaki njen član, mora biti svesna neizmernosti novih, slatkih, nežnih, dubokih, snažnih, prelepih, otmenih, poniznih, dragih, mudrih, strpljivih, zabrinutih, služećih odnosa i ponašanja koji teku iz tog evanđelja. Čitanje druge polovine većine Pavlovih pisama omogućava uvid u život koji je u koraku sa istinom evanđelja.
Jedna od centralnih kadenci evanđeoskog života lokalnih crkava leži u uklanjanju nacionalnih/etničkih neprijateljstava i impulsu ka jedinstvu i harmoniji. Okrenuću se primeru na koji Pavle povezuje opravdanje kroz veru sa suštinom prethodne rečenice, „Ili je Bog samo judejski Bog? a ne i neznabožački? Da i neznabožački, Jer je zaista samo jedan Bog koji će opravdati obrezanog zbog vere i neobrezanog zbog te iste vere“ (Rimljanima 3: 29 – 30). Drugim rečima obzirom da postoji samo jedan način za sve ljude sveta da budu u miru sa Bogom i da budu Božija deca, imenom kroz veru u Isusa Hrista, stoga nikakve nacionalne i/ili etničke razlike ne mogu više biti uverljiv faktor razdvajanja onih koji veruju u Hrista. Opravdanje samo verom postavlja sve ljude na isto stanište potpune zavisnosti od milosti.
8) Jednom sa ispunjenih prethodnih sedam minimalnih preduslova, lokalna crkva i svi njeni članovi ne smeju sebi dopustiti urušavanje radosne slobode života, rada i bogosluženja, odmora i jela sa braćom i sestrama koji se razlikuju od njih. Drugim rečima lokalna crkva u svojoj punoći mora razbuktati ljubav prema evanđelju, radujući se iznova da su njeni članovi opravdani samo verom. Tada se mora prizvati evanđelskoj istini da opravdanje kroz samo veru i ništa više, predstavlja veličanstvenog ujedinitelja svih ljudi sveta koji veruju u Hrista.