Home Blog

ŠTA SE DESI KADA UMRETE? PROSLAVLJENI I SLOBODNI NA NOVOJ ZEMLJI!

0

Jer mislim da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti. Jer žarkim iščekivanjem stvorenje očekuje da se jave sinovi Božji. Jer se stvorenje pokori propadljivosti, ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom Da će se i samo stvorenje osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božje. Jer znamo da svo stvorenje zajedno uzdiše i tuguje do sada. A ne samo ono, nego i mi koji prve darove Duha imamo, i mi sami u sebi uzdišemo čekajući usinovljenje, izbavljenje tela našega. Jer se nadom spasosmo. A nada koja se vidi nije nada. Jer kad neko vidi nešto, kako i da se nada? Ako li se nadamo onome što ne vidimo. čekamo sa strpljenjem.“ (Rimljanima 8:18 – 25)

 

IZ KOG JE RAZLOGA BOG OTKRIO ŠTA ĆE SE DESITI KADA UMREMO

Razlog iz kog nam je Bog otkrio, u Svetom Pismu, šta će se desiti kada umremo je taj da znanje onoga što će nam se desiti po smrti otklanja strah i nasuprot njemu nas ispunjava nadom, sigurnošću i iščekivanjem. Kada nestane strah i kada nas preplavi nada u Boga otpočinjemo da živimo drugačijim načinom života. Naši životi otpočinju da isijavaju istinu da je bogatstvo koje je u Bogu daleko vrednije od trenutne privlačnosti greha.

NOVAC: VALUTA HRIŠĆANSKOG HEDONIZMA (1 Timoteju 6.)

0

Novac je valuta Hrišćanskog hedonizma u smislu da ono što činite njime – ili ono za čime žudite da činite njime – može uništiti vašu sreću zauvek. 1 Timoteju 6: 6 – 19 kristalno jasno ukazuje da način kojim se odnosite prema novcu vas uistinu može (i najverovatnije hoće) uništiti: „Pobožnost jeste veliki dobitak kad smo zadovoljni onim što imamo. Jer ništa ne donosimo na svet, i jasno je da ništa ne možemo ni odneti. A kad imamo hranu i odeću, budimo ovim zadovoljni. A koji hoće da se bogate, upadaju u iskušenje i zamku, i u mnoge lude i pogubne želje, koje guraju ljude u propast i pogibao. Jer je kore svakog zla srebroljublje, kome neki predavši se zastraniše od vere i navukoše na sebe muke mnoge. A ti, o čoveče Božji, beži od toga a idi za pravdom, pobožnošću, verom, ljubavlju, trpljenjem i poniznošću. Bori se dobrim podvigom vere, hvataj se za život večni u koji si i pozvan, i ispovedio si dobro ispovedanje pred mnogim svedocima. Zapovedam ti pred Bogom koji svemu život daje i pred Hristom Isusom koji posvedoči pred Pontijem Pilatom dobro ispovedanje: Da održiš zapovest čistu i besprekornu do javljanja Gospoda našega Isusa Hrista, koje će u svoje vreme pokazati blaženi i jedini Vladar, Car careva i Gospodar gospodara. On koji jedini ima besmrtnost i živi u svetlosti nepristupnoj, koga niko od ljudi ne vide niti može videti, Njemu čast i sila večna. Amin. Bogatima ovoga sveta zapovedaj da ne budu ponosni, niti da se uzdaju u bogatstvo nesigurno, nego u Boga živoga, koji nam daje sve izobilno na upotrebu. Neka dobro čine, neka se bogate u dobrim delima, neka budu darežljivi, društven, spremajući sebi dobar temelj za budućnost, da dobiju život večni.“ Svekoliko je jasno da nas ovaj deo Pavlovog pisma Timoteju uči da koristimo svoj novac na način koji će nam doneti najveću korist; drugim rečima, tekst podržava ono što sam nazvao Hrišćanskim hedonizmom – način razmišljanja i postupanja koji ne samo da je dozvoljen već je i od Boga naređen kako bi ispunili punoću i dužinu uživanja kao i da se svako zlo ovoga sveta ne ispoljava zato što su naše želje za srećom previše snažne, već usred toga što su isuviše slabe te se mi zadovoljavamo prolaznim uživanjima koja ne zadovoljavaju već uništavaju naše duše. Koren svakog zla jeste taj da smo tip ljudi koji prihvataju srebroljublje umesto Božje ljubavi.

DOLINA SENKI SMRTI – 23. Psalm

0

Da prođem i dolinom senki smrti, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom, štap tvoj i palica tvoja teše me.“ (Psalm 23.)

 

Znate, ovaj tekst sam bio ostavio po strani. Naime, moja je želja i obećanje bilo da ga čuvam kao dragocenu zalihu dok ne dođem u blizinu Jordana, i nadao sam se da ću tada, u mojim poslednjim satima, biti privilegovan uživanju u njegovoj slasti i da ću pevati u srećnom osećanju: „Da iako prolazim kroz tamnu dolinu senki smrti, ne osećam strah; Jer si ti sa mnom, i Tvoj štap i palica me i dalje teše.“

Pre nekoliko dana sam, međutim, shvatio da moram da pojedem ovaj nebeski hleb i momentalno sam to i učinio. Znam, roditelji govore svojoj deci: „Ne možeš i sačuvati svoju tortu i pojesti je“ međutim to pravilo nije primenjivo na Božje utehe. Da, možete uživati u obećanju a da ono i dalje ostane vama na raspolaganju. Da, i više od toga obzirom da se vaša vera hranila svojom snagom; ja sam okusio medenu slast ove strofe pre nekoliko dana kada me je nesaglediva nepogoda obavila, međutim i u tim momentima slast ove strofe je i dalje bila prisutna. Ja ću u njoj pronaći zadovoljstvo, u to nemam nikakve sumnje, kada se približim kapiji raja, međutim već sam je utisnuo u svoju dušu sa svim njenim bogatstvom i punoćom utehe blagoslovenog Duha Božjeg. Molim se Bogu da svakom verniku koji je opterećen nesagledivim brigama i strahovima ova strofa postane srcu draga, upravo kako sam je i sam doživeo u svom srcu.

Ova strofa je, bez i najmanje sumnje, prikladna iskustvu vernika u momentima koji prethode smrti, međutim sasvim sigurno joj to nije jedina namena. Ona ima neizrecivo divnu primenu umirućima, međutim ona je namenjena i živim vernicima. Ona je svekoliko namenjena živim vernicima. I ukoliko je u ovim danima i satima, pod brojnim mukama, vaše srce utonulo u vama i vi prolazite kroz smrtnu senku, preklinjem vas da ponavljate reči ove strofe i neka vam Gospod pomogne da osetite da su te reči, reči čiste Božanski nadahnute istinite – „Da pođem i dolinom senki smrti, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom, štap tvoj i palica tvoja teše me.“ Braćo moja i sestre, reči ove strofe, reči čitavog 23. psalma nisu u budućem vremenu i stoga nisu osmišljene za neki kasniji momenat vaših života. Ne odlažite, stoga, za budućnost ono što vam je ali toliko potrebno u sadašnjosti.

Iako hodam, u ovom momentu, kroz tamnu dolinu, Ti, O Bože si sa mnom! Tvoj štap i tvoja palica me teše. David nije umirao dok je pisao ovaj predivni psalm – i sam psalm je prepun radosnog i umirujućeg života. David leži na zelenim pašnjacima i prati svog Gospoda pored tihih voda. I ukoliko se oblak spusti na njega i on se oseti ugrožen smrću, David neovisno očekuje dobrotu i milost da ga prate svih dana njegovog života. Ova pesma nipošto ne sme ležati na nekoj od sporednih polica vašeg doma do vašeg poslednjeg dana već nasuprot treba da je pevamo uz sve instrumente, u svim danima naših života. Stoga mi dopustite da vas uvedem u ovom svetom satu u Domu Božjem u samu suštinu ove strofe i ove veličanstvene Davidove pesme.

Usmeravam vašu pažnju, braćo moja i sestre, na PROLAZ i STRAHOTE – „Doline senki smrtnih.“ Zamislite, molim vas, usku klisuru, poput nemilosrdnih klisura u visinama Alpskih planina, mesta na kome kamene gromade ostavljaju utisak kao da su naslagane do nebesa i gde je moguće videti sunčeve zrake ali samo kroz uski rascep u kamenim visinama. Muke se ponekad takođe gomilaju jedna na drugu, gomila na gomilu, i put postaje sumoran prolaz kroz koji hodočasnik, na svom putu ka nebesima, mora pronaći pravu stazu. Zamislite sada dolinu koja je u celosti okružena ogromnim planinama koje kao da se dodiruju u visinama i sada zamislite sužavajuću stazu, stazu koja je u tami poput ponoćne tmine. I upravo kroz tu dolinu, ili kamenu klisuru, nebeski pešak mora pratiti putanju koja mu je određena u večnom cilju beskrajnog uma. Upravo kroz tako sumoran rascep se probijaju mnoga Božja deca ovog momenta – upravo dok ovo izgovaram.

Dakle, prvo opažamo da je dolina senki smrti neizmerno sumorna. To je njena osnovna karakteristika. To je dolina senki – senki smrti. Smrt je užasna i sama senka smrti je hladna do te mere da smrzava do kostiju. I sam sam stojao pod stenama koje nisu samo stvarale osećaj hladnoće u meni već su izlile preteću jezu kao da je sam zagrljaj smrti bio oko mene i njegova hladnoća u meni. Čovek žuri da utekne od tako smrtonosne senke koja preti da ga pogodi nepovratnom hladnoćom. I kao takva, čini mi se, ta senka nije drugo do senke krila smrti kada čovek oseća da je u takvoj nevolji da više ne može živeti, dapače da ne bi ni želeo da živi kada bi to bilo moguće. Životna radost postaje kao pomračeno sunce i u hladnoći, mraku, pretećoj senki užasne tuge, čovek pokliće pod ledenim dodirom sumnje drhti, osećajući hladnoću i strah koji ga progone do ludila. O obraćam se i svim mladim srcima naše crkve koja, nadam se, ne znaju ništa o ovoj sumornosti. Ne poželite da je upoznate! Budite vedri dokle god možete. Pevajte dok možete. Budite ptice pevačice i letite i pevajte dok letite. Međutim među nama su brojni Božji ljudi koji više nisu u dobu ptica pevačica – koji su više poput sova. Sede sami i u tišini; ili ukoliko otvore svoja usta, to čine kako bi ispustili nezadovoljni huk. Bližnji nemanima i veoma odgovarajuće bližnji; toj i tako žalosnoj našoj braći je potrebna sva nežnost saosećanja koju možemo pružiti. Time više što čak i oni koji su vedri i raspoloženi, naime mnogi od njih, periodično prolaze kroz sumornu dolinu u kojoj je sve bolno i u kojoj njihove duše padaju na temperature koje su ispod nule.

O svakako sam svestan čak i ne izgovorenih misli moje mudre braće, „Pastore Trkulja ne bi trebalo širiti osećanje depresije.“ Sasvim ispravno mišljenje – uistinu ne bi trebao; ali svejednako to činim. I možda kada vaši umovi postanu zamoreni poput naših, ni vi se nećete nositi hrabrije od nas. „Ali ljudi koji su klonuli nadom, njih treba optužiti.“ Znam, znam takve ljude, međutim njih svekoliko moramo sažaljevati, a oni koji optužuju o tako grubo i hitro bi mogli jednom upoznati surovu prirodu depresije – i tada bi, u to sam uveren, smatrali da je grubost rasipati optužbe namesto uteha koje su ali toliko potrebne. Mnoga Božja deca su iskusila iskustvo koje je puno duhovne tmine i ja sam gotovo uveren da su ti od Božjih slugu koji su pod najvećom naklonošću, neovisno, propatili više puta tminu od drugih. Sam Abraham nije jasnije shvatio Božji zavet dok nije nastupio „gusti mrak i žrtvenik se dimljaše, i plamen ognjeni prolaziše između delova priloženih žrtvi“ (Postanja 15:17); jedan veći od Abrahama je u mladosti odveden Duhom Svetim u pustoš a ipak pre no što je položio svoj život u vrtu je iskusio neizrecivu težinu žalosti. U takvoj težini koju osećamo u srcima, a za koju postoji nasušna potreba, mnogim vernicima kao da je navučen zastor na um i na oči, zastor koji zaklanja svetlost večne ljubavi i odanosti. Blagosloven neka je Bog za planine radosti i doline mira i vrtove uživanja! Međutim postoji dolina smrtnih senki i mnogi od nas smo proputovali njenim zastrašujućim tminama.

Dapače, određeni periodi ljudskog života su opasni koliko su i sumorni. Putujući stazama Istoka, vodič mi je često bio neophodan obzirom da razbojnici koji su skriveni među stenama pucaju na putnike ili im prepreče put mačem ili strelom. Ime Kajber prolaza izaziva užas u sećanjima mnogih Hrišćana a Kajber prolazi su deo većine ljudskih života. Određene vremenske tačke ljudske istorije su naročito opasne. O, početnici u veri, nipošto ne želim da ulijem strah u vaše duše! Ne želim da vam propovedam da su putevi mudrosti užasni, obzirom da nisu. Ne. „Putevi su njeni mili i sve staze njene mirne.“ (Priče Solomonove 3:17) Međutim, i pored toga su prisutni neprijatelji na putu ka nebesima i postoje „Smrtonosni delovi puta“ na kojima kada neprijatelj sazna da vam je duh klonuo on vas, koji ste nespremni da se oduprete iskušenju, iznenada zaskače – i pre no što postanete svesni realnosti možete biti teško ranjeni i večno bolni u dušama vašim. U dolini senki smrti postoje oblasti u kojima svaki žbun skriva neprijatelja; u kojima iskušenja iskaču iz same zemlje kao vatrene zmije iz pustinjskog peska; gde je duša među lavovima, čak duše onih koji već gore večnom vatrom pakla! Ukoliko, u vašem hodočašću, još niste došli do tog mesta drago mi je zbog toga i nadam se da ćete ga biti u celosti pošteđeni, u odgovoru na tu tako neophodnu molitvu „Ne uvedi nas u iskušenje.“ Sa druge strane, ukoliko ste pozvani da idete kroz taj opasni tesnac, šta ćete učiniti? Naravno, izgovarajte iz srca kroz veru „Da, iako koračam kroz taj zastrašujući tesnac za koji sam čuo, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom, štap tvoj i palica tvoja teše me.“

Braćo moja i sestre, upamtite da Hrišćanin nikada nije u tolikoj opasnosti od mnoštva iskušenja koliko je u opasnosti od osećanja telesne sigurnosti svoga srca. Mi smo često u najvećem stepenu izloženi pogibli kada nismo pod iskušenjima – i najgori demon ovoga sveta možda uopšte nije demon. „Izbavi me,“ izgovorio je iskusan čovek, „od uspavanog demona, zato što ukoliko on riče na mene time me drži budnim i na oprezu. Međutim kada me ostavi na miru, tada moje srce pretpostavi da je u sigurnosti i time me zavodi u zabludu.“ Moja mlada braćo i sestre, ali i vi koji ste stariji, a koji se nađete (putem Božje promisli) u situaciji izuzetnih nevolja i iskušenja ne poželite nipošto lakši put, obzirom da ste sigurniji tada, kada ste na oprezu – od onih koji nisu žestoko iskušani već lagodno sede nesvesni ogromne opasnosti lenjosti i duhovne ravnodušnosti. Bolje je sagoreti u vatri borbe nego nestati u truleži.

Hladne planine iskušenja su daleko sigurnije od neproverenih dolina uživanja. Ja stoga nisam zastrašen pojavom opasnosti – niti bih da vi budete izuzetno zastrašeni zbog sumornog klanca koji stoji između vas i nebesa. Jedan od osnovnih razloga sumornosti je činjenica da je taj zastrašujući prolaz prekriven misterijom. Vi ne poznajete suštinu tuge. Senka – senke smrti – šta to zapravo znači? Vi ne možete raspoznati oblik koji lebdi nad vama. Vi ne možete uhvatiti neprijatelja. Nema nikakvog smisla isukati mač protiv senke. Džon Banjan predstavlja hodočasnika koji je podigao svoj mač kada je došao u dolinu senki smrti. On se mačem borio protiv samog đavola, međutim kada je ušao u ponoć te užasne doline mač mu nije bio ni od kakve pomoći. Sve je bilo tako prekriveno, uvećavajući već i tako mračnu tminu.

Čudna stvorenja, kako ih je nazvao, su lebdela unaokolo – čudni oblici i jedinstvene forme sumnje koje nije mogao obuhvatiti razumom ili prevazići argumentacijom. Čovek može skupiti hrabrost za borbu protiv onoga što mu je poznato, međutim zlo koje ne poznaje ga u celosti obeshrabruje. On ne zna šta je izazov a ipak čudan osećaj koji ubija svaku radost ga obuhvata. On ne može uvideti opseg svog poslovnog gubitka, međutim on strahuje da će sve nestati – on ne zna kada će prestati bolest njegovog deteta, ali čini se da smrt preti. Sve sumnja i slutnja i zlo svog zla je nesigurnost. Ono što je uplašilo Valtasara kada su se pojavile reči na zidu je bila – nemam nikakve sumnje – činjenica da je on video šaku međutim nije mogao videti ruku i telo kome je ta šaka pripadala. Izgledalo je toliko zastrašujuće videti mistični rukopis kako se pojavljuje na zidu – i ništa više od toga. Na isti način se, ponekad, i nama čini da ne možemo da ustanovimo okolnosti u kojima se nalazimo – ne možemo razumeti Božje postupke u odnosu na sebe same. Čini nam se da smo u nesporazumu sa Božjim proviđenjem; kao da smo stigli do mesta na kome se spajaju dva mora ali ne razumemo morske struje. Naša iskušenja su uporediva sa uraganom obzirom da mi ne znamo kojim će putem uragan poći – a mi smo uhvaćeni u kovitlac.

Takve stvari se događaju Božjim ljudima s vremena na vreme. I šta bi trebalo da učine kada se nađu u tim teškoćama, tim misterioznim nevoljama koje nisu u stanju ni da opišu? Oni moraju – i neka im Bog pomogne da uspeju – kao što je učinio ovaj blagosloveni čovek koji je u miru i sigurnosti vere otišao svojim putem pevajući – Da, iako prolazim kroz dolinu zasenjenu misterioznim krilima smrti i iako ne znam ništa o svom putu niti ga mogu razumeti, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom. Ti znaš moj put. Ne postoje misterije za Boga. Ti u svojoj ruci držiš nit ovog lavirinta i sigurno ćeš me izvesti iz njega. Zašto bih se stoga bojao? Tvoj štap i palica tvoja me teše! Sumor, opasnost, misterija – svo troje nestaju kada vera upali svoju nebesku lampu, napunjenu zlatnim uljem obećanja. Niti je to sve; ideja samoće je sadržana u tekstu. Put je usamljen i hodočasnik peva, „Da, pođem“ – kao da je hodao sam, kao da niko nije delio njegov zamagljen put. Samoća je veliko iskušenje nekim duhovima dok neki od nas znaju mnogo više o njenom značenju, obzirom da mi živimo u samoći, u duhovnom smislu. Ali neko od vas će reći, „Da li se viđaš sa drugima?“ Da, i ne postoji veća samoća od te. Kada vas vaša poslovna pozicija postavi same kao na vrh planine, svakako ćete shvatiti značenje mojih reči. Ovce imaju obilje društva međutim pastira je malo.

Oni koji nadziru duše dolaze u situaciju u kojoj su odvojeni od bilo kakve ljudske pomoći. Niko ne poznaje vaše brige niti može i pretpostaviti teret koji je na vašoj duši. I oni koji pokušaju da se saosećaju sa vama ne uspevaju u svojoj velikodušnoj nameri. Neki od vas, sasvim je moguće, ste u situaciji u kojoj negodujete „Niko nikada nije bio iskušavan poput mene. Osećam se kao da me je Bog postavio za metu svojih strela.“ Ili možda gunđate „Možda ima mnogo drugih koji su više mučeni od mene, međutim ni jedna njihova muka nije ni slična mojoj jedinstvenoj muci.“ Braćo i sestre to je pravedno promišljanje i predstavlja suštinski deo gorčine vaše čaše – da bi negodovali da ste sami. Ali nećete li reći , zajedno sa vašim božanskim Gospodom, „Mene samog ostavite; ali nisam sam, jer je Otac sa mnom.“ (Jovan 16:32) Sada je vreme za veru. Kada verujete Bogu i prijatelju, nameće se pitanje – da li je Bog onaj kome verujete ili je to prijatelj. Ali kada vas je prijatelj napustio i jedino je Bog u blizini, pitanje više ne postoji. Ukoliko ja i vi koračamo zajedno i pas nas prati, ko može znati ko je gospodar psa? Međutim, kada vi odete ulevo a ja skrenem desno, svaki čovek će videti ko od nas poseduje psa po tome koga pas prati. Ukoliko možete verovati samo Bogu, u tom slučaju je vaše poverenje samo u Njemu. I ukoliko, kada potoci koje su načinila stvorenja presuše, se možete sagnuti do Tvorčevog izvora koji se preliva i piti iz njega, u tom slučaju ste vernik i ne postoji ni najmanja sumnja u to. Uistinu je veoma korisno biti „uteran“ u samoću kako bi mogli dokazati da li isključivo verujemo Bogu ili ne. Loše je stojati jednom nogom na moru a drugom na zemlji. Anđeo je stajao na taj način i to je prikladno za anđela – međutim to nipošto nije sigurna pozicija za tako opterećena stvorenja kao što su muškarci i žene! Obe naše noge moraju biti na Večnoj Steni, jer će u suprotnom noga koja je u nestabilnom moru prouzrokovati naš pad. „Samo u Bogu se smiri, dušo moja.“ (Psalm 62:5) Kada je jedino utemeljenje vere moć i Božja vernost, ona spoznaje slavu bez ičije pomoći i peva razdraganog srca, „Da, iako koračam kroz tamnu dolinu smrti, zanemaren ljudskog društva, neću se bojati zla, pošto je moj Bog blizu.“

Dozvolite mi, braćo moja i sestre, da nadalje napomenem da iako je dolina sumorna, opasna, misteriozna i usamljena, ona je ipak često prolažena. Mnogo je više onih koji prolaze tim putem nego što neki ljudi mogu i sanjati. Među onima koji javno prikazuju radosno držanje su mnogi koji su blisko upoznati sa tom sumornom dolinom – oni su je često prepešačili – i možda su i u ovom momentu u njoj. Kada na sebe navučem odeždu žalosti pokušavam da je privežem za bedra pod moje spoljašnje odelo a ne na način na koji bi bila vidljiva svima, jer nije li sam Gospod rekao, „Kada postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij, da te ne vide ljudi gde postiš“ (Matej 6:17) Zašto bi hteli da deprimiramo druge? Već ima dovoljno žalosti u svetu i bez našeg širenja zaraze kroz obznanjivanje svojih nevolja i problema. Bio sam, godinama u nazad, u prilici kada su mi brojni ljudi slali svoje knjige da ih pregledam i opazio sam da sadrže mučne priče o siromaštvu. Nisam se dugo zadržavao nad tim knjigama. Vidim i previše tuge i žalosti u životu – i nisu mi potrebne knjige koje će još dublje uznemiriti moje srce. Ukoliko ljudi moraju pisati dela fikcije, mogli bi podjednakom lakoćom pisati knjige koje su ispunjene srećom, namesto da lome ljudska srca čistim izmišljotinama. Međutim tako jeste – neki vole da ispričaju priču svoje tuge i nije ih uopšte briga na koji način njihova priča utiče na druge ljude – uistinu bi mogli i morali imati malo više uviđavnosti za svoje saživotnike. Ukoliko moje srce krvari, iz kog razloga bih mogao poželeti da povredim druge. Ponekad se hrabrost oslikava u našoj tišini.

Savršena je istina da je ogroman broj najboljih Božjih slugu prekoračao dubinu Doline Senki i to bi trebalo da ohrabri neke od vas. Otisci stopala svetih su u Dolini Plača. Svetci su marširali kroz Via Dolorosa – zar ne vidite tragove njihovih stopala? Iznad svih tragova zapazite trag jednih stopala. Da li ga vidite? Kleknite i uprite pogled u njega. Ukoliko pažljivo gledate prepoznaćete otisak eksera. Podjednako koliko je istinita Božja Reč, vaš Gospod je osetio hladnoću smrtne-sene. I nema sumora duha, izuzimajući njegove grehe, kojima Isus nipošto nije podlegao. Nije prisutna teškoća duše, ili nemir srca koje je oslobođeno greha, greha koji naš Gospod nije znao. On kaže, „Sramota satre srce moje, iznemogoh.“ (Psalm 69:20) Otisak stopala Gospodara života je utisnut u kamen zauvek, čak i u dolini senki smrti. Nećemo li mi onda u radosti prići krstu i smrti u Jerusalimu kada Isus ide pred nama? Privešću kraju svoje napomene o toj Via Mala užasa ukazujući vam da ma kako ona bila tamna i sumorna, ona nipošto nije neosvećen prolaz. Ni jedan greh nije neophodno povezan sa tugom srca, kao što je Isus Hrist naš Gospod jednom prilikom rekao, „Žalosna je duša moja do smrti.“ (Matej 26:38) U njemu nije bilo greha i posledično ga nije bilo ni u Njegovoj dubokoj depresiji.  Mi nikada nismo spoznali radost ili žalost koje nisu svekoliko neuprljane zlom, međutim u bolu samom, nema neophodno grešnog povoda. Čovek može biti srećan kao ptice u vazduhu i ne mora biti greha u njegovoj radosti. Takođe čovek može biti neizmerno tužan a da u njegovoj tuzi ne postoji povod koji vuče koren iz greha. Ne tvrdim da ne postoji greh u našim osećanjima, međutim, sama osećanja ne moraju biti grešna.

Ja bih, stoga, pokušao da ohrabrim svakog mog brata i svaku moju sestru koji su tužni, obzirom da njihova tuga nije apriori podložna optužbi. Ukoliko njihov posrnuli duh proizilazi iz nevere, u tom slučaju neka se šibaju i plaču Bogu da budu oslobođeni toga. Ali ukoliko duša peve, „Da me i ubije, opet ću se uzdati u njega.“ (Jov 13:15) njeno probadanje nije greška. Ukoliko čovek zaplače, „Klonula je u meni duša zato što te pominjem.“ (Psalm 52:6), to što mu je klonula duša nipošto nije greh. „Ako treba“ piše Apostol, „vi ste ožalošćeni različitim iskušenjima.“ (1 Petrova 1:6) Dakle ne samo, „Ako treba vi ste u iskušenjima“ već, „vi ste ožalošćeni iskušenjima“. Postoji potreba za tugom, jer upravo u žalosti duha pronalazimo suštinu iskušenja. Ne govori li Solomon, „Modrice od boja i udarci koji prodiru do srca jesu lek zlome.“ (Priče Solomonove 20:30) Ukoliko udarac nije toliko snažan da ostavi modricu, u tom slučaju nam nikakva kazna neće biti od pomoći. Žalost duha nije, stoga u svakoj situaciji, stvar za koju treba da osudimo sebe iako bi svekoliko bilo za savetovati da uvek okrenemo strogu stranu prema sebi. Ma koliko mi obuzdavali sebe u javnom iskazivanju bola koji osećamo u srcu, moramo u isto vreme biti veoma oprezni da ne optužujemo druge – obzirom da putanja tuge nije istovetna putanji greha, je ona sveti put posvećen molitvama nebrojenih hodočasnika koji su sada sa Bogom – hodočasnika koji su prolazeći kroz dolinu Plača je načinili izvorom i kiša je ispunila udubljenja. O tome je napisano „Idu zbor za zborom, javljaju se pred Bogom na Sionu.“ (Psalm 84:7)

Sledeće o čemu ću vam govoriti, braćo moja i sestre, mogu nazvati HODOČASNIK I NJEGOVO NAPREDOVANJE. „Da pođem i dolinom senki smrti.“ Hodočasnik, što prvo primećujete je u celosti miran u pogledu svog turobnog puta. Ne mislim da je ma i upola tako teško podneti nevolju kao što je teško misliti o njoj unapred. Pravilno je pesnik napisao da mnogi od nas „Osete hiljadu smrti plašeći se jedne.“

Predznaci nevolja su često izgledaju surovije i opasnije od same nevolje. Mi patimo više od straha pred nečim nego u izdržavanju udarca. Mi ovde imamo vernika koji je miran u očekivanju nevolja – „Poći ću“ kaže „kroz dolinu senki smrti. Očekujem da ću to učiniti, međutim se neću bojati zla.

Da li ti brate moj osećaš da ti se približava nevolja? Da li su znaci oluje svugde oko tebe? U tom slučaju usmeri svoj pogled hrabro u budućnost! Ne dozvoli da ti klone srce u isčekivanju groma i oluje. David je rekao „Ako protiv mene vojska u logor stane, neće se uplašiti srce moje, ako se na mene rat digne, ja se ni onda neću bojati.“ (Psalm 27:3) Uistinu, ulogoreni neprijatelji nas više brinu čak i od samog sučeljavanja sa njima. Jednom kada se neprijatelj podigne uz ratni urlik i napadne, u nama se budu vrlina i sučeljavamo ga bez straha. Sa druge strane, dok on odugovlači i drži nas u neizvesnosti, naša srca su sklona da sebe izjedu od nevolje. Mi vidimo našeg smrtnog neprijatelja u njegovom kampu, ali ne znamo da li će nas napasti u sred noći ili u praskozorje. Mi ne znamo kada će napasti – i ta napetost uznemirava dušu i stoga slava veri koja kaže „Iako znam da ću uskoro patiti, u očekivanju toga ja sam miran. Ne bojim se zla“ Braćo moja i sestre, molite se da budete mirni i staloženi u očekivanju iskušenja – to čini polovinu pobede u borbi! Nije li napisano za vernika, „Ne boji se zla glasa, srce je njegovo stalno, uzda se u Gospoda.“ (Psalm 112:7) Čak šta više, hodočasnik je postojan u svom napretku. „Da, iako prolazim kroz dolinu,“ on govori. On ne trči u žurbi. On mirno korača u tišini.

Mi prečesto žurimo srljamo u pravcu nevolja, poput onih koji govore „Ako lek mora biti uzet, dajte da ga progutam što je pre moguće.“ Postoji vreme za sve stvari. Sačekajmo dok nevolja ne dođe od Božje ruke, obzirom da će je On vremenski utanačiti do u sekund. „Dajte. Recite mi najgore što moram čuti“ viče jedan „osećam tako neizdrživu neizvesnost da je moram prekratiti na jedan ili na drugi način.“ Međutim, dragi moj prijatelju, vera nije tako zastrašujuća žurba.  – „Ko veruje neće se plašiti“ (Isaija 28:16) Vera je brza kada treba da služi Boga, dok je sa druge strane strpljiva kada treba da čeka na Boga. Nema žurbe kod Psalmiste „Da pođem“ izgovara – tiho, smireno, staloženo. Stupanje iskusnog Božjeg čoveka je korak. Mladi lete – „Podižu se na krilima kao orlovi, trče i ne sustaju, hode i ne umaraju se.“ (Isaija 40:31) Međutim, kada Božji čovek postane starešina u crkvi, obdaren neiscrpnom snagom, on hoda i ne umara se. Hodanje je komandni korak Hristovih veterana – sve ostalo je za regrute. Dakle David, u suštini, obznanjuje – Koračaću kroz dolinu senki smrti podjednako tiho kao što hodam po svom vrtu u predvečerje, ili kao kada se uputim ulicom nekim poslom. Moja bol me ne čini nesposobnim za službu. Nisam uznemiren ili zabrinut zbog toga. Neka vam Bog podari, moja braćo i sestre, mirnu veru. Molim se da i meni podari obzirom da mi je veoma potrebna. Često sam ispovedao svoju potrebu za njom i ispovedao u sramoti i zbunjenosti obzirom da ja služim blagoslovenog Gospoda i da nikada ne bih trebao da osetim strah, ni telesnu bol koji bi proizveli strepnju u srcu. O sveti Utešitelju razaspi po mom srcu mir Božji.

Sledeća tačka o hodočasnikovom napretku predstavlja njegovu sigurnost u svoja očekivanja. „Da iako koračam kroz dolinu.“ Prisutna je svetla strana u reči „kroz“. On očekuje da izađe iz sumornog i turobnog prolaza u svetliju zemlju. Upravo kao što životni voz ulazi u mračni tunel nevolja, on u sebi govori „Izaći ću na drugu stranu. Možda će biti jako tamno i možda ću morati da prođem kroz samu utrobu zemlje, međutim ću sigurno izaći na drugu stranu.“ Isto tako je i sa Božjom decom. Ukoliko Njegov put ka nebesima leži po dnu mora, otežan korenjem planina gde je zemlja svojim rešetkama svuda oko njega, on će proći put u savršenoj sigurnosti. Jonin put do nebesa je izgledao slično i poseban prevoz mu je bio obezbeđen, „Gospod zapovedi, te velika riba proguta Jonu.“ (Jone 1:17)

Slobodan sam da pretpostavim da je to bio uistinu jedinstveni primerak ribe. Morski biolozi ne mogu da pronađu kita, kako kažu, niti treba da ga traže, obzirom da Sveto Pismo govori „Gospod je stvorio ribu.“ On je znao kako da je stvori kako bi držala Jonu i riba je smestila svog putnika i donela ga pravo do obale. Proviđenje čini posebnu pripremu za svakog iskušanog svetca. Ukoliko ste Božji sluga i pozvani za veoma specifičnu proveru, neko jedinstveno proviđenje, proviđenje kakvo nikada niste videli ni čuli o sličnom, svesrdno se molim da ćete u sigurnošću prikazati na svom primeru božansku dobrotu i vernost. O, da imamo više vere. O da imamo više vere, sam život bi bio srećan, izazovi bi bili lagani. Braćo moja i sestre, nije li lagana stvar proći kroz senku? Ukoliko jedno jutro ustanete i besciljna šetnja vas navede na puteljak na kome su pauci izvezli mreže na hiljadu mesta, vi ih jednostavno razmaknete – a ipak ima daleko više snage u paukovoj mreži nego u senci!

Psalmista govori bez straha, obzirom da on posmatra dolazeća iskušenja kao hod kroz senku. Iskušenja i nevolje, ukoliko posedujemo veru, su samo senke i ne mogu nas usporiti na putu ka nebesima. Ponekad Bog preobrati nevolje na taj način da nam one čak pomažu na putu ka slavi! Stoga koračajmo i nikada ne osećajmo strah. Budimo sigurni da ukoliko uđemo na jednom kraju svetog puta nevolja, da ćemo izaći na drugom kraju. Ko da nas spreči kada je Bog sa nama? Glavna specifičnost o hodočasniku i njegovom napretku je ta da je on savršeno nevin u pogledu straha. On kaže „neću se bojati zla“. Prelepo je videti dete koje je u savršenom miru usred opasnosti koje straše one koji su sa njim.

Čitao sam svojevremeno tekst o mladiću koji je bio na brodu koga je zahvatila nezamisliva bura i svi su bili obezglavljeni znajući da je brod u velikoj opasnosti da potone. Na čitavom brodu nije bilo mornara, a posebno ne putnika, koji nije bio ispunjen strahom. Taj je mladić, međutim, bio savršeno srećan i poprilično zabavljen zbivanjima nasuprot tome da bude uznemiren ljuljanjem broda. Upitali su ga zašto je tako srećan u tako potencijalno tragičnom momentu. „Pa,“ odgovorio je „moj otac je kapetan. On zna kako da upravlja brodom i po najžešćoj buri“. On nije mislio da je moguće da brod potone dokle god njim upravlja njegov otac. Prisutna je doza ludosti u njegovom samouverenju, međutim neće je biti uopšte u vama ukoliko verujete u podjednako bezuslovno u svog Oca koji može i hoće dovesti u luku svako plovilo koje je Njemu počinjeno. Dakle, počinite se Bogu i budite neuznemireni ikakvim strahom od zla. Ovaj hodočasnik, iako oslobođen straha, to oslobođenje od straha ne proizilazi iz njegovog fanaticizma ili neznanja obzirom da on pruža valjan razlog svoje slobode od straha. „Neću se bojati zla, jer si ti sa mnom.“

Da li je ikada pod nebeskim svodom pružen bolji razlog za neustrašivost od ovoga – da je Bog sa nama? On je na našoj strani. On je obećao da će nam pomoći. On nas nikada nije obmanuo. On bi morao prestati da bude ono što jeste pre no što odbaci i jednu dušu koja veruje u Njega. Gde onda, braćo moja i sestre, da tražimo mesto strahu? Dete je sigurno pošto je majka sa njim – koliko više bi mi morali biti mirnih srca obzirom da je svemogući, sveznajući i nepromenljivi Bog na našoj strani? „Koga treba da se bojim?“ Koga bi trebalo da izaberemo i počastimo svojim strahom? Postoji li iko koga treba da se bojimo? „Ko će optužiti izabrane Božje? Bog je onaj koji opravdava. Ko će osuditi? Hristos je onaj koji umre, pa još i vaskrse, koji je sa desne strane Bogu, koji i posreduje za nas.“ (Rimljanima 8:33 – 34) Ko nas dakle može povrediti? Neka se nebesa rastvore i zemlja da se istopi u užarenosti, ali ne dozvoli da i jedno srce Hrišćana zatrepti u sumnji. Neka stoji kao veličanstvena planina čiji temelj je potvrđen zauvek, jer Gospod Bog neće napustiti Svoje ljude ili prekršiti Svoj zavet. „Neću se bojati zla, jer si ti sa mnom.“

Braćo moja i sestre, ovde imamo još nešto, pored slobode od straha i suštinskog razloga za to, obzirom da se istiniti vernik veseli uzvišenom saputništvu. „Ti si sa mnom.“ Ti – Ti, Ti – Car nad carevima, pred kim svaki serafim skriva svoje lice, u sramoti pred strašnim veličanstvom njegovog Tvorca. „Ti si sa mnom.“ Ti, pred kojim najveći od velikih tonu u potpuno ništavilo – TI si sa mnom! Kako samo mora biti hrabar taj čovek koji hoda sa lavom iz Judinog plemena kao svojim zaštitnikom. Kako smirene korake mora taj čovek činiti dok stupa na kamen i svestan je toga. „Ti si sa mnom.“ Uzdrhtali brate, ti bi se osećao savršeno sigurno ukoliko bi otvorio svoje oči da vidiš čete anđela koji te okružuju. Ti bi se radovao u svojoj sigurnosti ukoliko bi video konje i vatrene kočije koji te okružuju. Ali sva ta odbrana je ali ništa u poređenju sa onom koja je uvek oko tebe. Bog je bolji od nebrojenih kočija. „Kola Božjih ima sila, hiljade hiljada“ (Psalm 68:17) ali slava toga je „Među njima je Gospod, Sinaj u svetinji.“ (Psalm 68:17) Bog je sa svakim od Svoje dece! On živi u nama i mi živimo u Njemu. „Ja u njima i ti meni.“ (Jovan 17:23)  govori Hrist. Životno, večno jedinstvo postoji između svake verujuće duše i Boga – i stoga kakav razlog može postojati za strah? „Ti si sa mnom.“ O za milost hrabrim hodočasnicima da čine stalni napredak uz nebeskog saputnika kao našoj slavi i odbrani.

U konačnom delu ovovečernje propovedi ću se okrenuti onome što je najočiglednije u čitavom tekstu – DUŠI I NJENOM PASTIRU – obzirom da David piše „Štap tvoj i palica tvoja teše me.“ Braćo moja i sestre, čitav 23. psalm je o pastiru i o duši koja se oseća kao ovca. Štap i palica, simboli pastira su utešitelji svetih. Čemu služe štap i palica? Prvo uzmite u obzir da je štap korišten za brojanje ovaca. „Opet će prolaziti stada ispod ruku brojčevih.“ (Jeremija 33:13)

Veoma je blagoslovena stvar kada duša može reći „Gospod me ubraja kao jednog od Njegovih. Ja sam u dolini senki smrti, ali ja sam jedan od Gospodnjeg kupljenog stada. U velikoj sam tuzi, ali sam ubrojan sa Njegovim iskupljenima.“ Dobri Pastir čuva sve Svoje ovce i On će ih sačuvati i u sumornoj dolini. „Pozna Gospod one koji su njegovi.“ (2 Timoteju 2:19) I Gospod će se pokazati u svoj moći u zaštiti svojih. On kaže „Ja dajem život večni (svojim ovcama), i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje.“ (Jovan 10:28) Ukoliko me ubroji među Njegove, iako sam najgori od svih i najslabiji u veri i najniži u milosti, ipak će me Gospod zaštititi. Obzirom da mogu reći „Moj je dragi moj, i ja sam Njegov(a)“ (Pesma nad Pesmama 2:16) siguran sam u svaku dobru stvar. Nama nije potrebna bolja uteha, od one kada su se Njegovi učenici radovali zato što su im se demoni pokorili, te im je njihov Gospod je rekao „Ali se tome ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima.“ (Luka 10:20) Ukoliko je svojim štapom Pastir Izrailjev upro u vas kao su Svoga, možete biti presretni pošto Gospod neće izgubiti ni deo od Svog nasledstva, niti će dopustiti neprijatelju da razori Njegovo stado.

Sledeće, palica je korištena za red. Pastir nije samo čuvar već i gospodar svojih ovaca. Upamtite da je Spasitelj vaš Suveren. Nazivate Ga Gospodom, i Gospodarom i to činite pravilno. Osećate li duh poslušnosti? Verujem da ga osećate, obzirom da mu dugo služim. Ja nisam ono što bih trebao biti, niti ono što bih hteo da budem, već moje srce žudi da sluša Njegovu volju. Ja prihvatam Njegov zakon za svoj zakon i želim da uvek budem jedan od Njegovih najiskrenijih podanika. Uživam pri pomisli da Gospod vlada. Moje srce to uzvikuje, i sam bih ispovedio tu istinu na svakom trgu svakoga grada. Neka Isus Hrist vlada za uvek i uvek. Uživanje je upravo u tome da Isus vlada. Njegov štap i palica su simboli Pastira-Cara i dok se mi pokoravamo Njegovoj vrhovnoj vlasti, pronalazimo ohrabrenje u Njegovoj carskoj moći i dostojanstvu.

Treće značenje, obzirom da su reči prepune doktrine – je sledeće – šta i palica su osmišljeni za vođenje. Palicom pastir upravlja svojim stadom. Ne postoji bolje osećanje od vere da nas Gospod vodi. „Po svojoj volji vodiš me, i posle ćeš me odvesti u slavu.“ (Psalm 73:24) Mi nismo još uvek ni do pola razbuđeni kao ovce Hristove, međutim ukoliko bi kristalno jasnim pogledom pratili našeg Gospoda, uvideli bi da nas nežno vodi pravim putem. Kada ne znamo kojim putem da krenemo, nismo ostavljeni da načinimo blesav izbor, već čujemo glas iza sebe kako govori „Ovo je put, hodajte po njemu.“ Blagoslovena je stvar da kada smo u nevoljama, možemo biti u potpunosti uvereni da nas je Gospod lično doveo dovde, jer smo tada sigurni da smo na pravom putu, obzirom da naš Pastir nikada ne vodi pogrešnim putem. Ukoliko pratimo gde nas Isus vodi, naš je Vodič odgovoran za pravi put.

Sledeće značenje štapa i palice je da požuruju stado u pravom pravcu. Ovce su ponekad lenje i neće da se pomeraju. I tada ih pastir dotakne svojim štapom i svojom palicom. Da li ste ikada osetili božanski potisak da učinite nešto? Braćo i sestre moje, ovčija vuna je toliko debela da one jedva osete dodir palice ili štapa. Veličanstveni Pastir svekoliko poznaje način na koji da ih dodirne. On ih može tako dotaći, kada ovce počnu da zaostaju, da iznenada odskoče i potrče napred i vi se pitate šta ih je to navelo da se nađu na samom čelu stada tako voljno. Ukoliko sam nevoljan i osećam da me ubrzava pravim putem – ukoliko me navodi na molitvu, ukoliko me navodi da još više poštujem Boga – u tom slučaju me štap i palica uistinu teše. Srećna je stvar, braćo moja i sestre, biti bolom naveden na put nebesa. Zla je naravno stvar osećati se bezbrižnim i komfornim i ne činiti ništa – užasna je stvar tonjenje u apatiju kao i nebriga da li ćete iz nje izaći ili ne. Međutim je veoma dobro biti ispitan i na taj način načinjen željnim veće količine božanske milosti. Mudrog čoveka teši spoznaja da mu štap i palica čine na dobro. Štap i palica svakako nose značenje kazne, obzirom da ukoliko ovca zaluta, pastir je povuče za nogu ili je svojom kukom koja je na štapu „uveri“ da ne može lutati bez patnji. Dakle Gospod nas kažnjava. Neka je blagosloveno Njegovo ime za kaznu koju od Njega primamo iako ponekad nije na radost već na žalost, „Jer svako opominjanje, dok traje, ne čini se da je radost, nego žalost, ali posle daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izvežbani.“ (Jevrejima 12:11)

O kako su samo blagoslovene reči „ali posle“! Ponižavajuće je za Boga da vas primeti do mere kada je potrebno da vas kazni. Čovek ne bičuje tuđu decu i kada Bog kazni vernika i kada se duša koja je u njemu slomi, neka taj vernik u sebi izgovori „Jer koga ljubi Gospod onoga i grdi, i bije svakoga sina koga prima.“ (Jevrejima 12:6) Sladak je bol koji zapečaćuje Očevu ljubav.

Konačno, pastiri koriste štap i palicu kako bi zaštitili svoje stado. Njima se suprotstavljaju poljskim zverima kako jaganjci ne bi bili rasporeni. I, O kako je veličanstven Hrist kada se pojavi sa oružjem Njegove večne moći da se bori protiv lava koji bi raskidao vašu dušu. Razmišljajte o Njemu dok na nebesima posreduje za svoje ljude, posreduje zaslugom svoje krvi, koristeći Svoje posredovanje kao štap i palicu kojom pobeđuje vuka i rasteruje lava i medveda kako niko od njegovih ne bi bio uništen. On mora, On će zaštiti svoje izabrane! Vi možda pomišljate da je Hrist iskupio i kupio svoje ljude krvlju svojom ali da će ih izgubiti – ja u to ne verujem ni jednoga sekunda. Kada nešto kupite po najvećoj ceni, tada se o tome brinete – i ako to zahteva vaš život – nećete se olako odreći toga. „Koža za kožu, i sve što čovek ima daće za dušu svoju.“ (Jov 2:4) A kada je jednom dao svoj život, ono što je njime kupio mu je draže od čitavog sveta; Hrist bi pre izgubio svoj život nego da izgubi Svoj narod. On je jednom umro da ih spase, i dok On ne umre ponovo oni neće nestati. Nije li sam Hrist rekao „Jer ja živim, i vi ćete živeti.“ (Jovan 14:19) Ukoliko oni ne žive, On ne živi. Njegov je život ušao u njih i nikada ih ne može napustiti. „Ja dajem život večni (svojim ovcama)“ a šta može značiti život večni do života koji traje bez kraja. O neka podari Bog svima ovde prisutnima veru o kojoj sam govorio.

Možda neki od vas nikada nisu poverili svoje duše Hristu. Vi znate da je vera put spasenja – zašto je ne pratite? Jednostavno verujte Hristu. Jednostavno mu sada, odmah, verujte! Veličanstvena je promena koju vera izaziva u srcima. Kada poznajete čoveka i volite ga. Ne možete biti neprijatelj čoveku kome verujete. Posledica vere na nevolje je veličanstvena – menja čitavu njihovu prirodu. Bog vam je pružio mogućnost da znate Hrista, jer oni koji znaju Njegovo ime će položiti svu svoju veru u njega, i kada Ga upoznate i kada Mu verujete, tada ćete sebe sa nama posvedočiti u Hristu. „Blagosloven je čovek koji se uzda u tebe“ (Psalm 84:12)

 

OČE NAŠ I BOŽE NAŠ HVALA TI NA OVOJ VEČERI I NA TVOJOJ REČI KOJA OSVETLJAVA PUT NAŠIH ŽIVOTA. ZAHVALNI SMO TI ŠTO NAM PRUŽAŠ VEČNU ISTINU, ISTINU KOJU SI U SVOM PROVIĐENJU ODREDIO PRE STVARANJA SVETA I ISTINU U KOJOJ SMO SA TOBOM NA NOVOJ ZEMLJI I NOVIM NEBESIMA. MOLIMO TI SE DA SVOJIM DUHOM OSNAŽUJEŠ NAŠU VERU KAKO BI PRONOSILI TVOJU REČ ŠIROM OVOGA PALOGA SVETA. MOLIMO TI SE U SVOJE I U IME NAŠEG GOSPODA I SPASITELJA ISUSA HRISTA. AMEN.

IZAZOVI INTIMNOSTI U BRAKU

0

Vratimo se u Knjigu Postanja 2 poglavlje, počevši sa osamnaestim stihom. Dakle Knjiga Postanja 2. poglavlje i priča o stvorenju. U 18. strofi čitamo sledeće reči, „I reče Gospod Bog: „Nije dobro da je čovek sam. Da mu načinim druga prema njemu.“ Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zveri poljske i sve ptice nebeske i dovede Adama kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju onako da joj bude ime. I Adam nadenu ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj, ali se ne nađe Adamu drug prema njemu. I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa, pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom. I gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je Adamu. A Adam reče: „Gle eto kost od mojih kosti, i telo od moga tela. Neka joj bude ime Žena, jer je uzeta od čoveka. Za to će ostaviti čovek oca svoga i mater svoju, i pripiće se uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo. A behu oboje goli, Adam i žena mu i ne beše ih stid.

Treće poglavlje potom uvodi kobni zapis koji nadnosi tamne oblake slutnje „Ali zmija beše lukavija od svih zveri…“ i potom sledi lukavi način na koji je zmija pokušala da zavede naše praroditelje lažima koje im je izgovorila, i potom čitamo u šestom stihu treće strofe; „I žena videći da je plod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, ubra roda sa njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi.“ Sada, braćo moja i sestre, pre nego što nastavim propoved – kada čitamo ovaj zapis prvog kršenja Božjeg zakona, o padu čovečanstva, ono što hoću da osvetlimo jeste pitanje šta je bila prva i momentalna posledica pada čovečanstva? Ne moramo pogađati obzirom da nam Sveto Pismo pruža odgovor u sedmom stihu trećeg poglavlja: „Tada im se otvoriše oči, i videše da su goli, pa spletoše lišća smokvina i načiniše sebi pojas. I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi. I sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu. A Gospod Bog viknu Adama i upita: „Gde si?“ A on reče: „Čuh glas tvoj u vrtu, pa se uplaših, jer sam go, te se sakrih. A Bog reče: „Ko ti je rekao da si go?“ Da nisi jeo sa onoga drveta što sam ti zabranio da jedeš sa njega?

Braćo moja i sestre, ovaj deo zapisa je do te mere ispunjen značenjem, Biblijskog zapisa pada čovečanstva, ali na samom kraju drugog poglavlja Knjige Postanja pošto smo primili istinu o stvaranju, o stvaranju čoveka i žene i kako se oni moraju pripiti jedno uz drugo da postanu jedno telo – poslednja strofa drugog poglavlja ostaje u vazduhu poput glagolskog priloga i ostavlja utisak da je povezana sa drugim poglavljem ne naučnim postskriptom. Čitamo te reči: Oboje su bili goli. Čovek i njegova žena. I ne beše ih stid. Sad, kako možete čitati ove reči a da ne načinite korak unazad od teksta i sami sebi postavite pitanje: O čemu se ovde uopšte radi? Kakva je važnost u činjenici da je Bog stvorio čoveka i ženu gole, i da su oni u svojoj obnaženosti, u potpunoj golotinji bili bez osećanja sramote ili stida?

Jedna od vrednih mogućnosti koje nam pruža Sveto Pismo jeste da ispitamo motiv golotinje kroz čitav njegov opus. To je fascinantna tema i već sam o tome pisao obzirom da je izvanredno koliko je važno i duboko pitanje na koji način metafora golotinje deluje u Biblijskoj i iskupiteljskoj istoriji. Namerio sam da Vam govorim o preprekama intimnosti i neophodno je da shvatite da je sama formulacija „intiman brak“ ništa drugo do apsolutno nepotrebno ponavljanje očiglednog – naime ukoliko brak jeste brak, po samoj prirodi zajedništva je prisutna određena neizbežna doza intimnosti. Rekavši to, nastavljam zaključkom da naravno (iako prečesto veoma tužno) da postoje stepeni intimnosti i oni mogu predstavljati blagoslov braka ili sa druge strane moć njegovog razaranja. Čitajući ankete, što je nešto čemu inače ne pridajem ali nikakvu pažnju, razvedenih ljudi – i pošto su bili upitani šta su bili faktori koji su ih naveli da okončaju svoje brakove – javljaju se četiri zajednička faktora. Sada, ja nipošto nisam pristalica samo dijagnoziranja, međutim upravo samo dijagnoza ispitanika pokazuje je da je faktor koji je na četvrtom mestu liste stvari koje doprinose raspadu braka – problem sa rodbinama. To je pod brojem četiri ali je svekoliko među prvih pet faktora. Svesni ste postojanja uzrečice da iza svakog velikog čoveka stoji žena koja je bila uverena da on nikada neće uspeti (njegova tašta). Ni jedan čovek ikada rođen nije bio vredan da bude muž rodbininoj ćerki. I ni jedna ćerka nije rođena koja bi bila vredna da postane žena po oceni muževljevih roditelja. Dakle porodični problemi mogu stvoriti ogromnu tenziju u braku, međutim neću govoriti dalje o tome. Na trećem mestu se nalazi faktor upravljanja novcem. Ukoliko dvoje ljudi stupe u brak, i neovisno od količine novca koju poseduju – čak i ukoliko su oboje milijarderi, pojaviće se ali apsolutno neminovno nesuglasice oko toga na koji način taj novac treba da bude upotrebljen obzirom da je potencijalna žudnja za trošenjem u okviru braka beskrajna dok su porodična sredstva ipak ograničena. Svaki dinar potrošen na ovu stvar predstavlja propuštenu mogućnost trošenja istog na nešto drugo. Stoga će uvek biti prisutna tenzija između novog frižidera i novog kompjutera. Nikada nisam shvatio zašto je moja žena uvek želela nov kompjuter kada sve što sam ja želeo je nov frižider. Šalu na stranu, mi smo svakako svesni barijera intimnosti koje se pojavljuju u odnosu na bračnu ekonomiju… Drugi najčešći faktor koji ljudi naglašavaju kao uzrok raspada braka je seksualna nekompatibilnost. Drugim rečima konflikt oko supružničke dimenzije braka. Neću ni o ovome govoriti dalje. Međutim, kao najvažniji faktor koji dovodi do razaranja braka je opšte prepoznat faktor propasti komunikacije između muža i žene. Dakle u samom srcu pobožnog intimnog braka mora postojati neka vrsta zdrave komunikacije. Upravo iz tog razloga sam otpočeo ovo večernju propoved čitanjem teksta, tog na izgled, čudnog teksta o golotinji. Iz kog su razloga Adam i Eva opisani kao goli i bez osećanja stida, i kakav mogući uticaj to može imati na pobožan brak? I dok pogledom prelazim po ovoj veličanstvenoj crkvi ove večeri, primećujem da je prisutno mnogo ljudi koje poznajem ali i neke  koje ne poznajem, i nemam predstavu za koji fudbalski tim navijate, kakvu muziku volite i tome slično ali primećujem da je svako od vas obučen u odeću po sopstvenom izboru; međutim dok posmatram ovu kongregaciju još nisam video nikoga ko je golišav ili golišava. Vi ste svi obučeni. I drago mi je da jeste, obzirom da od samog pada čovečijeg je prisutan određen nivo stida ili sramote koji se pripija golotinji. Naravno znam da živimo u kulturi koja je sa ove strane seksualne revolucije i u kojoj imamo narcisističku infantilnu preokupaciju ljudskom golotinjom. Posledično je pornografija postala multi bilionski biznis dok se časopisi utrkuju u prikazivanju golog ljudskog tela – bilo muškog ili ženskog – neprekidno viđamo prikazanu golotinju u filmovima i tako dalje. Mi čak imamo fenomen u okviru naše kulture u obliku prekida važnih sportskih događaja kada neko ko je dopola lud skine sve sa sebe i počne da trči preko terena. Međutim primetio sam, da neovisno od navedene preokupacije golotinjom, da su  zavese na kabinama za tuširanje i zastori na prozorima i dalje nezaobilazni proizvodi našeg potrošačkog okruženja. Takođe sam zapazio da one koji vole da se skinu do gole kože i istrče na fudbalski teren nazivamo sumanutim osobama a ne sportskim fanaticima. Razlog tome je da je i dalje prisutan osećaj stida kada vas neko vidi golišavog – u javnosti. Sad, to je duboko ukorenjeno u ljudsko stanje. A nije uvek bilo tako. Po stvorenju mi nismo nosili nikakvu odeću; pre nekoliko decenija antropolog po imenu Dezmond Moris je napisao bestseler pod naslovom „Goli majmun“ i u tom delu Moris je ukazao da postoji preko osamdeset vrsta primata majmuna i da od tih osamdeset i nešto vrsta postoji samo jedan primat majmuna u zoološkom popisu ovoga sveta koji nosi veštačku odeću. Naravno to se odnosilo na životinju – homo sapijens. Naravno mogli bi smo otići u istraživanju izvan grupe primata i posmatrati ostatak životinjskog carstva i zaključiti ne samo da su ljudi jedini koji oblače veštačku odeću među majmunima, već da smo mi jedini koji oblače veštačku odeću u čitavom životinjskom carstvu. Ptice i pčele, žirafe, beli medvedi, mravojedi, slonovi i sve ostale vrste žive gole i ne stičemo utisak da osećaju stid. Sad, periodično ćete videti neke životinje obučene u veštačku odeću – primera radi kada sam bio na Džeksonovom trgu u Nju Orleansu sam video mazge i konje koji vuku kočije i koji imaju na glavama šešire na kojima su izrezane velike rupe za njihove podjednako velike uši – ali to su ljudski šeširi, napravljeni od strane ljudi; do sada nikada nisam video ni čuo za kompaniju koja je u vlasništvu mazgi i u kojoj rade mazge iako jesam video neka preduzeća u vlasništvu i pod upravom magarčina. Ili ponekad možete videti pse koji na sebi imaju džempere ali iznova ti džemperi su dizajnirani i načinjeni od strane ljudi. Međutim u čitavom domenu života samo mi nosimo odeću. Zašto? To ne možemo objasniti prostim utilitarističkim objašnjenjem da se oblačimo kako bi nam bilo toplo. Mi se ne oblačimo samo da bi izgledali lepo već nosimo svoju odeću prvenstveno kako bi sakrili svoju golotinju. Istog momenta kada je greh ušao u svet, prvo svesno shvatanje ljudske krivice je spoznaja golotinje. Kao što sam vam pročitao iz trećeg poglavlja, čovek i žena su znali da su goli i stideli su se; i šta su uradili čim su osetili stid – oni su se sakrili. Upotrebili su smokvino lišće kako bi se pokrili obzirom da su odjednom postali osramoćeni i nisu želeli da budu viđeni u stanju u kakvom su bili neposredno pre prvog greha. Kada su čuli Boga koji je išao po hladu vrta namesto da mu pritrče u potpunom oduševljenju jedinstva sa Njim oni su pobegli od Njega. Sakrili su se od Njega. I kada je Bog pitao „zašto se sakrivate?“ odgovorili su „zato što smo goli“ i „stidimo se“. „Ko vam je rekao da ste goli? Da li ste jeli sa tog drveta? Vidite momentalno je stvorena karika između greha i stida. I od tog momenta je svet uveden u pokušaj da pokrije svoju sramotu i stid kao i u želju da prikrije ono što zapravo jeste. Jedno od veličanstvenih dela milosti o kojima čitamo u Svetom Pismu, koje ujedno predstavlja potpuno otkrovenje ljudskog iskupljenja, je čin iskupljenja kada Bog u svojoj milosti nije uništio Adama i Evu kao što ih je upozorio da će učiniti, već je umesto toga načino odeću za njih. Bog je svekoliko mogao reći, stidite se zato što ste goli? Ne interesuje me! Odlazite i hodite po površini sveta i neka svako gleda u vašu golotinju i što se mene tiče ostanite u svom stidu; međutim namesto toga Bog im je podario odeću. I to je u nekom smislu najava evanđelja u kome Bog obezbeđuje savršeno pokriće naše golotinje kada nas oblači u Hristovu pravednost. Međutim kakve sve ovo ima veze sa intimom braka? Od Edemskog vrta do sada, od momenta kada smo postali svesni neprijatnosti zbog svoje golotinje, od momenta kada smo poželeli da svako u svetu ne spozna šta smo realno mi, od momenta kada smo počeli da se skrivamo, pojavila se na neki način praiskonska nostalgija, želja da pronađemo mesto gde iznova možemo biti goli i bez stida. Mesto u kome bi mogli biti otvoreno spoznati, bez maske, bez prikrivanja, bez skrivanja u senkama. I Bog nam je pružio to mesto… U svetosti braka. Bog nam je pružio mesto u kome iznova Njegova stvorenja mogu skinuti svoju odeću, da budu gola i bez stida. Svedoci smo rečnika koji sadrži krupnu reč „revolucija“ kao i toga da sve više ljudi živi zajedno namesto u braku i mi možemo posmatrati to i reći da je to toliko nemoralno, obzirom da i jeste jer predstavlja izdaju u odnosu na Tvorca, no pored nemoralnosti je prisutna i ponižavajuća glupost u tome. Ne mogu da poverujem da bi se žena obnažila (ili da budem direktniji skinula gola) pred čovekom koji se nikada nije obavezao pred Bogom za njen čitav život i njeno potpuno dobrostanje. Ona je u najranjivijoj situaciji u kojoj je moguće da bude na ovoj planeti… I muškarac joj kaže hajde budi gola, nema opasnosti. Nije sigurno dapače je krajnje opasno. I ljudi bivaju povređeni do nezamislivih granica. Međutim kada Sveto Pismo koristi metaforu golotinje ono nipošto ne govori isključivo o nepostojanju odeće, suština ide daleko dublje od toga, i kada Sveto Pismo govori o seksualnom sjedinjenju između muža i žene, reč koja je upotrebljena je reč „upoznati“. Čitamo da je Adam upoznao svoju ženu i ona je začela, ili Abraham upozna svoju ženu Saru i ona je začela – to naravno ne znači da su se oni jednostavno predstavili jedno drugome i na osnovu takvog spoljašnjeg poznavanja se iznenada pojavila trudnoća. Gde Sveto Pismo govori gospođo ja sam Adam i Eva je sada trudna, ne, niti se Sveto Pismo upušta u upotrebu eufemizama kako bi izbeglo da bude izravno o seksualnom sjedinjenju između muškarca i žene već postoji nešto što je od duboke važnosti i nešto što je duboko teološko pri upotrebi reči „upoznati“ za obuhvatanje pojma intimnosti braka. Zato što ono što se dešava u zajednici dvoje ljudi u kontekstu braka je otkrovenje, razotkrivanje i ne samo tela braćo moja i sestre, već duše… uma… srca i na ovom mestu pronalazimo ironiju u toj suludoj tradiciji koju pratimo – tradiciji zabavljanja. Promislite na koji se način opošljava „zabavljanje“ – muškarac i žena imaju dogovor da izađu i u pripremi za taj događaj muškarac koristi svoj deodorans, obrije se što je pažljivije moguće, koristi afteršejv, oblači svoju najbolju garderobu, uglancava svoje cipele – i ja ne govorim o odlasku u crkvu na ovom mestu već govorim o izlasku sa devojkom. Istovetno devojka u miru svoje sobe izčešljava svoju kosu, stavlja šminku, oblači najizazovniju odeću; obzirom da oboje od ovih ljudi su duboko zainteresovani da ostave najbolji mogući utisak jedno na drugo pri prvom izlasku. I oni izlaze i stvari se odvijaju veoma dobro i oni se odlučuju za sledeći zajednički izlazak. I treći i četvrti i peti i sada već izgleda da se stvari odvijaju u ozbiljnom pravcu, i upravo u toj instanci počinjemo da zapažamo novu dimenziju u njihovom odnosu. Momak počinje da se pita da li ću joj se podjednako dopadati ukoliko prestanem da se prskam deodoransom, hoće li i dalje biti impresionirana samnom ukoliko ne upotrebim afteršejv ili ukoliko se jedan dan ne obrijem baš tako pažljivo kao ranije; ona sa druge strane brine „šta ukoliko vidi moju kosu kada nije savršeno stajlirana; i oni počinju da testiraju „temperaturu“ vode (tako da se izrazim) – otpočinju da otkrivaju malo više o sebi jedno drugome kako bi ustanovili da li je „stvar“ sigurna. Potom priznaju grehe koje su počinili u davnoj prošlosti, međutim igra i dalje traje. Igra žmurke. I posle nekog vremena konačno stupaju u brak. I u tom okruženju koje je Bog podario vama, proces skidanja maske se ili nastavlja ili počinjete da gradite nove barijere sakrivanja. I ono što razara više brakova od bilo čega drugog je to da pošto ste u braku i kada treba da ste goli i bez stida vi se povlačite u skrovište. Počinjete da lažete jedno drugom, počinjete da sakrivate vaše misli, emocije, vaše brige jedno od drugoga.

Soren Kjerkegard, Danski egzistencionalista piše u svom opisu ljudi – paradoksična priroda golotinje se preslikava u ideji čoveka kao homo absconditus , Luter je koristio termin Deus absconditus kada je pisao o srivenosti Boga i sada Kjerkegard okreće termin i govori o homo abconditusu srkivenošću čoveka i kaže da postoji unutrašnja potreba za absconditus dimenzijom ljudskog bića. Nastavlja, da bi osoba bila u celosti uključena u život u egzistencialnom domenu on mora napustiti maskembal. Kjerkegard piše u svojoj knjizi „Ili ili“ život je maskembal ti objašnjavaš i za tebe je to neiscrpan materijal za zabavu i do sada niko nije uspeo da te upozna. Svako otkrovenje koje izgovoriš o sebi je obmana, to je jedini način na koji želiš da te ljudi vide, da se prikažeš, međutim tvoja istinita i stvarna preokupacija ostaje u skrivanju i ti uspevaš u tome obzirom da je tvoja maska najzagonetnija od svih. U stvari ti si ništa, ti si samo odnos, dragom pastiru pružaš malaksalu ruku i momentalno tvoja maska i sva moguća pastirska osećanja veličanstvenog duhovnog oca obmanjuješ bratskim poljupcem. Da li ne znaš da dolazi ponoćni čas kada svako mora da odbaci svoju masku, da li misliš da će život zauvek dopuštati da bude ismevan? Da li misliš da ćeš uspeti da se izvučeš sa zabave baš pred ponoć, pre nego što se kočija pretvori u bundevu? Sad, stvar koju razumemo kao Hrišćani, je da ne postoji ništa skriveno što neće biti otkriveno i da Bog zna ali apsolutno sve što je uopšte moguće znati o nama, u stvari to je veličanstveni aspekt Hrišćanskog života – stizanje do tačke u kojoj imate spoznaju da vas Bog poznaje… i da vas voli; i ne voli vas zato što vas poznaje već vas voli uprkos tome što vas poznaje; i to treba da bude reflektovano u ljudskom odnosu braka. Preko pedeset posto ljudi ulaze u brakove koji će se završiti razvodom… Kako se osećate kada shvatite da vas je ljudsko stvorenje sa kojim ste bili najintimniji, koje zna više o vama od bilo koje druge osobe na svetu odbacilo? Da li shvatate razloge iz kog je razvod toliko razoran i tako bolan? Zbog toga što je intimnost razorena, zato što se nekome nije dopalo ono što je otkrio ispod maslinovog lišća. Uvek sam govorio da je najsnažniji dokaz na svetu koji sam doživeo, dokaz Božje ljubavi je taj da poznajem osobe čiji bračni partneri ih poznaju bolje od bilo koga drugog na planeti jesu njihove žene i muževi. I pogodite… Oni se vole. To je neverovatna milost. Međutim milost je time veća iz razloga što se oni i dalje ne poznaju u potpunosti – i ostaje činjenica da što više saznaju jedno o drugome to više vole jedno drugo. I verujem da svako ljudsko biće u ovom svetu ima život koji je vredan da bude ispisan i da postane best-seler, prisutno je toliko drame, toliko zanimljivosti, toliko komplikovane dubine u svakom ljudskom biću ovog sveta da kada bi odlučili da sebi postavimo zadatak da ih upoznamo imali bi više nego dovoljno materijala da napišemo dramatičnu knjigu. Ali to nije prioritet. Mi ćemo potrošiti čitavo bogatstvo i godine svog rada da savladamo određeni fakultet kako bi dobili diplomu specifične oblasti, kako bi zarađivali što više u određenoj sferi, to može biti stomatologija, matematika, može biti filozofija ili jezici ili bilo koja druga oblast i mi ulažemo toliko truda da savladamo disciplinu koju studiramo koja će nas pripremiti za život ALI nećemo preći na drugi deo dnevne sobe kako bi saznali ko je naša žena ili ko je naš muž. Najveće blago koje nam je Bog darovao u ovom svetu. Upamtite, braćo moja i sestre, daleko pre nego što je Bog izgovorio „volite svoje žene“ naredba u Knjizi Postanja jeste muževi upoznajte svoje žene. Kao što je Adam znao Evu, kao što je Abraham znao Saru, kao što Isus poznaje svoju crkvu.

Jedna od tragedija dvadeseto vekovne filozofije je ta da egzistencijalistički filozof Žan Pol Sartr, koji je bio jedan od najbriljantnijih mislilaca te ere, međutim izvrnut i izopačen piše da je suština ljudskog bića da bude subjekat i ono što nas uništava je kada smo svedeni od strane drugih ljudi do nivoa predmeta. Sartr piše o tome kako ljudi bulje jedni u druge, a mi znamo da u pristojnom društvu treba da se sudarimo pogledom ukoliko nekoga sretnemo na ulici ili u crkvi kao i da nipošto ne treba da stanemo i buljimo u osobu. Kada bih ja gledao samo u pravcu jedne jedine osobe ove kongregacije četrdeset i pet ili pedeset minuta propovedi ukoliko ta osoba ne bi napustila crkvu pre kraja propovedi svekoliko bi učinila ali baš sve da ja budem udaljen iz crkve i to iz razloga što sam je sveo do nivoa predmeta. To je osnovni razlog straha, dapače fobije koju ljudi imaju u odnosu na javno izlaganje. Jer obzirom da ja treba da ostvarim vizuelni kontakt sa svima vama, svi vi ste fiksirali svoj pogled na jednog mene; i ukoliko bih se zaustavio da razmislim o tome postao bih momentalno svestan da ono što vi činite nije samo da slušate ono što ja govorim, već gledate na moju leptir mašnu, na moje odelo, na moju gestikulaciju, zašto mu je kosa takva kakva jeste, i tako dalje – ali dok se sve to odvija ja se podređujem vašoj neprekidnoj kritici. Drago mi je da imam svoje odelo na sebi. I Sartr je rekao da mi to ne možemo da podnesemo, da ne možemo podneti da budemo podređeni pogledima drugih ljudi pošto nas to dehumanizuje, oduzima nam osobenost, postajemo kao majmuni u zoološkom vrtu ili kao umetnička dela u galeriji. Savršeno je u redu otići u Luvr i sesti na klupu i satima posmatrati jednu jedinu sliku, ali pokušate li da isto učinite slikaru bićete uhapšeni. Sartr tu misao uzvisuje i kaže da ukoliko postoji Bog naši su životi živi pakao… Obzirom da pod Božjim pogledom svaka mana, svaka mrlja je poznata i ja treba da živim u neprijatnosti osećanja sopstvenog stida. Stoga, Sartr zaključuje, nije moguće da postoji Bog. Obzirom da bi život pod pogledom svemogućeg Boga bio neizdrživ. Vidite ono što Sartr iznosi je interesantno pošto ljudi po svojoj prirodi ne žele da ih Bog posmatra. Ljudi ne žele da ih Bog gleda već da ih previdi. Velika tragedija je ta što je Sartr nikada nije doživeo iskupljujući Božji pogled, kao što je to doživeo David. David je bio toliko oduševljen da i u svom neizmernom pokajanju govori „Gospode! Ti me kušaš i znaš.“ (Psalm 139:1) i nastavlja „Iskušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje.“ (Psalm 139:23) Hoću da me znaš, neću ništa da skrivam od tebe, o Bože hoću da budem go pred tobom i da budem bez stida. Jedno od najpesimističnijih dramskih komada ikada napisanih je Sartrovo delo „Nema izlaza“. Evo šta on kaže na kraju komada dok je jedan od likova u sobi i miluje bronzanu statuu izgovarajući „Ova bronza, da sada je trenutak, gledam na ovo delo koje je na postolju i shvatam da sam u paklu. O sve je osmišljeno unapred – znalo se da ću stojati na ovom mestu mazeći ovu bronzanu stvar od svih tih očiju svih vas koji ste u sobi, očiju koje su uperene u mene, pogleda koji me izjedaju, – iznenada se okreće – šta samo vas je dvoje? Mislio sam da vas je više. Mnogo više. Dakle, ovo je pakao. Nikada nisam verovao. Sećate se svih onih stvari kojima su nas učili o sobama za mučenje, vatri i sumporu, neugasivom plamenu, sve to su neistine. Nema potrebe za užarenim žaračima. Pakao su drugi ljudi. To je čovek koji nikada nije pronašao mesto u kome može biti go i bez stida. Glavna karakteristika braka je poznavanje jedno drugog u kontekstu milosti kada žena postaje Hrist mužu i muž postaje Hrist ženi kako bi ona mogla biti gola i to ne samo u telu već i u mislima, u životu i duši sa mužem i da zna da je sigurna. I da ona čini muža na isti način sigurnim dok saznaje sve više i više i više o njemu.

 

OČE ZAHVALJUJEMO TI SE NA MILOSTI KOJOM SI POKRIO NAŠU KRIVICU NA TOME ŠTO SI NAM PRIUŠTIO UVID KOJI GOVORI DA NAS POZNAJEŠ A DA NAS I PORED TOGA VOLIŠ. MOLIMO SE DA MI ODRAŽAVAMO I ODSLIKAVAMO TO ISKUPLJENJE U NAŠIM BRAKOVIMA. U NAŠE IME I U HRISTOVO IME. AMEN.

JAKOVLJEVA POSLANICA – OTVORENO PISMO MARTINU LUTERU

0

Pre pet stotina godina, zakucao si svojih 95 teza na vrata crkve u Vitembergu. Pristojnosti radi da se predstavim, ja sam 21. vekovni pastor Reformatske Hrišćanske Crkve koji je neizmerno zahvalan na ključnom delu koje si ti odigrao u dobroj Božjoj promisli.

Sudeći po svim dostupnim izvorima, srednjevekovnoj crkvi je uistinu očajnički bila potrebna reforma. Blistavi dragulj spasenja samo kroz veru je bio svekoliko zasenjen, u mnogim delovima sveta čak u celosti izgubljen. I to je neminovno širom otvorilo vrata desetinama drugih obmana, grešaka i sinkretističkih lutanja.

Božjom voljom, ti si bio varnica koja je upalila i sagorela vekove ispunjene greškama i obmanama.

Kristalno je jasno da nisi poznavao strah, nasuprot mnogim tvojim savrenicima, da izraziš, da na svetlost dana izneseš duboko ukorenjene greške u shvatanju i to ne samo svojim protivnicima već i svojim prijateljima. Brate Martine, neki od nas, koji iako sebe smatramo tvojim iskrenim prijateljima, se ne potpisujemo ispod nekih od tvojih rasuđivanja – u većoj ili manjoj meri sa tvojim specifičnim stavovima – i ja očekujem da ti, od svih ljudi, ne bi bio iznenađen da čuješ naše razloge te da ih potom prihvatiš.

 

POSLANICA OD SLAME

Iako možda ne predstavljaju najviše problematične, međutim u najvećoj zamislivoj meri zahtevaju pojašnjenje, među Reformatama, tvoje reči o  poslanici brata našeg Gospoda, Jakova. 1522. godine si napisao u predgovoru tvog prevoda Novog Zaveta na Nemački jezik, „Jakovljeva poslanica je usitinu prava poslanica od slame, u poređenju sa (Rimljanima, Galatima, Efescima, 1 Petrovom i 1 Jovanovom), obzirom da u sebi ne sadrži ništa od suštine evanđelja.“

Neprikosnoveno sam svestan da si navedene reči ispisao rano u svojoj karijeri. Uistinu ovu rečenicu si povukao iz svih narednih izdanja, međutim nigde nisam bio u stanju da pronađem bilo kakvu jasnu retrakciju navedene rečenice, niti bilo kakvu očiglednu promenu tvog stava. Dapače, u toku života si izgovorio mnoštvo negativnih tvrdnji o Jakovljevom pismu, i pored toga što si s vremena na vreme (veoma retko) svoje takve izjave ublažavao međutim veoma odmerenim odobravanjem. U današnjoj crkvi, brate Martine, si poznat i prihvaćen kao potcenjivač Jakovljeve poslanice.

Ali, naravno da se neću zavaravati pomisli da sam sposoban da ubedim čoveka tvog intelekta i tvog srca, međutim u ovom otvorenom pismu, bih želeo da osnažim poverenje drugih čitalaca u pouzdanost i suštinsku vrednost Jakovljeve poslanice.

 

NE KAKO NEKI PRETPOSTAVLJAJU

Kada si okarakterisao Jakovljevu kao poslanicu od slame, nisi doveo u pitanje njeno mesto u opusu Svetog Pisma, već si pokušao da pojasniš njeno mesto u pogledu iskazivanja samog evanđelja (specifično, o spasenju samo kroz veru). Kada si upotrebio reč „slama“ pretpostavljam da si u mislima držao Pavlovu kategorizaciju iz 1 Korinćanima 3:12Ako li ko zida na ovome temelju (Hristu) zlato, srebro, drago kamenje, drva, seno, slamu…“ Jasno je da nisi bio spreman da u celosti odbaciš Jakova (i posle svega si ga nazivao Svetim Jakovom), međutim si se trudio da ustanoviš posebno obeležje o tome da li, ili ne, Jakov razotkriva Hrišćansko evanđelje.

Jakov, to je kristalno jasno, ne ulazi u široku ekspoziciju Isusove ličnosti i njegovih dela, svakako ne kao što je to učinio Pavle u Rimljanima, Galatima i Efescima. To je sušta istina. Jakovljeva kratka poslanica predstavlja poziv Hrišćanima da žive evanđelje koje ispovedaju, nasuprot tome da samo veruju u njega. Jakov ne prenosi temeljne istine i to je u redu. Ni jedna Biblijska knjiga sama u sebi i po sebi, niti ijedna poslanica – čak ni poslanica Rimljanima – ne iznosi sveobuhvatnu priču, niti iznosi ali baš sve suštinske detalje. Bog, njegov Sin, njegovo evanđelje, njegov svet i Hrišćanski život su izdašno komplikovaniji od jedne poslanice.

Da li bi, brate Martine, svako tvoje pojedinačno iz opusa tvojih pisama podržavalo tvoju kritiku Jakova? Različiti delovi opusa Svetog Psima predstavljaju ali sastavne delove celine. „Oko ne može reći ruci: „Ne trebaš mi.“ Ili opet glava nogama: „Ne trebate mi.“ (1 Korinćanima 12:21)

Pojasniti da Jakovljeva poslanica predstavlja drugačiji deo celine od, recimo, poslanice Rimljanima je uistinu valjano i vredno truda. Naravno, trebali bi (kao što i jeste slučaj) imati dovoljno prostora u shvatanju Svetog Pisma da to svekoliko i sami ustanovimo. Međutim, ti tvrdiš više od toga, i ja prihvatam da je to slučaj sa pionirima poput tebe brate Martine, da žudite da promenite svet  kroz preuveličavanje. Svekoliko je, i ovo ispisujem u istom dahu, dužnost onih koji dolaze posle Vas, koje naravno neizmerno vole i cene – poput Kalvina – da prečiste i utanače takve tvrdnje na takav način da rezultat ne proizvede jednaku i suprotstavljenu grešku.

 

NIŠTA OD EVANĐELJA?

Brate Martine, sasvim je moguće da bi se i ti sam munjevito odrekao netačne izjave i bez mog truda, međutim ukoliko bi bilo od pomoći iznošenje određenih podataka, pružam svoj skroman doprinos. U cilju usredsređivanja moje tvrdnje, dopustim mi da iznesem da nipošto nije slučaj da Jakovljeva poslanica „ne sadrži ništa od prirode evanđelja.“

Ključno mesto na koje ću ukazati je Jakovljeva 1: 18 – 24 „Jer nas je dragovoljno rodio rečju istine, da budemo kao prvina od njegovih stvorenja. Zato, draga braćo moja, neka bude svaki čovek brz čuti a spor govoriti i spor gneviti se, jer gnev čovekov ne tvori pravde Božje. Zato odbacite svaku nečistotu i ostatak zlobe, i sa krotošću primite usađenu reč koja može spasti duše vaše. Budite pak tvorci reči, a ne samo slušaoci, varajući sami sebe. Jer ako ko sluša reč a ne tvore, on je sličan čoveku koji gleda lice tela svoga u ogledalu, jer se ogleda, pa otide, i odmah zaboravi kakav beše.“ Upravo ovi stihovi čine temelj Jakovljevog poziva na delovanje toliko kristalno čistim i jasnim. Ključna reč je „REČ“ koja se pojavljuje četiri puta u ovom delu (u 18, 21, 22 i 23 strofi). Reč evanđelje se ne pojavljuje u ovoj poslanici, ali to nipošto ne znači da je odsutna njegova suština.

 

PONOVO ROĐEN, KAKO?

Prvo pominjanje pronalazimo u 18. strofi u izrazu „reč istine“; naravno neminovno se nemeće pitanje „O čemu je Jakov razmišljao upotrebivši ovaj izraz?“ Ova „reč istine“ ne predstavlja opšte istinite činjenice o svetu, ili čak o svetom spisima, već o onome što predstavlja centar i sumu Biblije, ništa manje od životne poruke našeg Gospoda, njegovoj smrti i vaskrsenju grešnika.

Jer na je dragovoljno rodio rečju istine, da budemo kao prvina njegovih stvorenja.“

Niko nije iznova rođen (dragovoljno rodio) prosto na osnovu istine o prirodi ili čak opštim Biblijskim otkrovenjem, već specifično „ISTINOM“ kao što je i Pavle naziva u pastorskim poslanicama (1 Timoteju 2:4; 3:15; 4:3; 6:5; 2 Timoteju 2:18, 25; 3:7 – 8; 4:4; Titu 1:1, 14) istinitom rečju evanđelja. Petar takođe piše, „Vi ste iznova rođeni ne od semena truležnog nego netruležnog, rečju Božjom.“ (1 Petrova 1:23) Kao da Petar očekuje naše pitanje, „A šta je ta reč?“, te on odgovara „To je reč koja je evanđeljem propovedana vama.“ (1 Petrova 1:25). Pavle nam je takođe učinio uslugu svojom kristalnom jasnoćom kako u Efescima 1:13U kome i vi, čuvši reč istine, evanđelje spasenja vašega, i poverovavši u Njega, biste zapečaćeni obećanim Duhom Svetim.“ tako i u Kološanima 1:5Zbog nade koja vam je pripremljena na nebesima, o kojoj ranije čuste u istinitoj reči evanđelja.

 

SPAŠENI? ČIME?

Sledeće mesto pronalazimo u 21. strofi „Primite usađenu reč koja može spasti duše vaše.“ Šta je uistinu ta „usađena reč“? Iznova Jakov nije štedljiv. Ta reč „može spasti duše vaše.“ Ta „reč“ nipošto nije opšta istina koja proizilazi iz prirode, ili čak ni iz mnogih različitih pomoćnih istina otkrivenih u opusu Svetog Pisma. Ona je poruka evanđelja.

  1. strofa ustanovljava da Božju evanđeosku reč, koja je način kojim nam je omogućeno ponovno rođenje (18. strofa), On usađuje u nas kroz veru. Ideja te reči koja je usađena odzvanja novo – zavetno obećanje koje pronalazimo u Jeremiji 31:33Ovo je savez što ću učiniti sa domom Izrailjevim posle ovih dana“, govori Gospod: „Postaviću savez svoj u njih, i na srcu njihovu napisaću ga, i biću im Bog i oni će mi biti narod.“ tako i u Jezekilju 36: 24 – 32 „Jer ću vas uzeti iz naroda, i pokupiću vas iz svih zemalja, i dovešću vas u vašu zemlju. I pokropiću vas vodom čistom, i bićete čisti, ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svih gadnih bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesnato. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete. I živećete u zemlji koju sam dao ocima vašim, i bićete mi narod i ja ću vam biti Bog. I oprostiću vas svih nečistota vaših, i dozvaću žito i umnožiću ga, i neću pustiti na vas gladi. I umnožiću rod na drveću i rod na njivi, te nećete više podnositi sramote među narodima zbog gladi. I opomenućete se zlih puteva svojih i dela svoji koja ne behu dobra, i samo ćete sebi biti mrski za bezakonja svoja i za gadove svoje. Neću vas radi učiniti, govori Gospod, znajte, posramite se i postidite se puteva svojih, dome Izrailjev.“ U evanđelju Bog zapisuje svoj zakon na našim srcima dok usađuje i uzgaja poruku svoje milosti u nama. Takav evanđeoski razvoj neminovno dovodi do dela, međutim ne počinje delima, već primanje poruke u duši kroz veru.

 

TVORCI ČEGA?

  1. strofa nas dakle uvodi u Jakovljev čuveni deo o „tvorcima reči“ (22 -25. strofa) Prateći Jakovljevu upotrebu „REČI“ kroz njegove misli, i prihvativši da na ovom mestu „REČ“ (22 – 23. strofa) predstavlja „nadimak“ za ono što nazivamo evanđeljem; i ukoliko pravilno preobličimo Jakovljevu misao u „budite tvorci evanđelja“ stižemo do suštine. Brate Martine, iz tvojih izjava o Jakovu, uzimam za slobodu da pretpostavim da bi ti o ovome promišljao kao o „tvoriteljima zakona“ pre nego o „tvoriteljima evanđelja.“

Razlika se uistinu može činiti nebitnom, međutim koliko je ona značajna u realnosti. To je Jakovljev poziv da ne budemo samo oni koji se drže zakona – već dapače kao što Pavle piše da „živimo dostojno evanđelja Hristova“ (Filipljanima 1:27) To predstavlja poziv da naše ponašanje i naši životi budu „pravo istini evanđelja“ (Galatima 2:14). Jednostavno nije adekvatno tvrditi da takva izjava – i uistinu čitavo pismo – „ne sadrži ništa od suštine evanđelja.“

 

ON DAJE, MI PRIMAMO

Ostavivši po strani prosto praćenje reči evanđelja kroz ovaj ključni deo prvog poglavlja, moramo zapaziti otkrovenje dobre vesti Božje i njegovih obećanja dobre vesti. Zamislite samo učinak specifičnih izraza milosti na čežnjive duše prvog poglavlja. Onima koji ne poseduju mudrost Bog „daje jednostavno i bez grdnje“ (Jakovljeva 1:5). Onome ko održi veru u iskušenju, „primiće venac života, koji Gospod obeća onima koji ga ljube“ (Jakovljeva 1:12) „Svaki dar dobri i svaki poklon savršeni odozgo je, silazi od Oca svetlosti, u koga nema izmenljivosti ni senke promene“ (Jakovljeva 1:17).

Brate Martine, ti si za nas tako briljantno otelotvorio život primanja Božje milosti. Kakav si samo ti bio „tvorac evanđelja“! Ti nisi bio čovek mrtve vere, već vere koja je bila živa i aktivna, čak i po cenu da bude prebrza – i Bog je često svoje dobre namere izlio kroz tvoj nagon za delovanjem.

Verujem da je bilo preuranjeno i možda čak i pomalo neoprezno izraziti tako neopreznu izjavu o delu Svetog Pisma. Ti naravno nikada nisi mogao očekivati kako će sećanje na tu izjavu živeti dugo posle tebe, i pretpostavljam, da imaš način da sa nebesa nama pojasniš stvari da bi upravo to i učinio. U nestrpljenju očekujem dan kada ćemo se zajedno smejati ovome licem u lice u novom stvorenju.

PREOBRAŽAJ SINA

0

Otvorite svoje Biblije, molim vas, na deveto poglavlje evanđelja po Marku… Marko, deveto poglavlje. Ove večeri ćemo svoju pažnju usmeriti na deo od druge do osme strofe. Petrovo ispovedanje, koga se svakako sećate, je predstavljalo zenit osmog poglavlja. Ispovedanje iz 29. strofe u kome Petar izgovara „Ti si Hristos“, tu ispovest su zabeležili i Matej i Luka, a potpuno svedočenje koje je on izgovorio ispred svih Isusovih pratioca je bilo „Ti si Hristos, Sin Boga živoga.“ (Matej 16:16)

Petrovo svedočanstvo predstavlja najvišu tačku evanđelja po Marku. Sve što mu je prethodilo je vodilo upravo ka toj tački, i sve što je sledilo navedeni događaj u suštini predstavlja na svekoliki način silaznu spiralu koja završava na krstu. Priznanje Isusa za Hrista, Mesiju, Sina Boga živoga je ništa drugo do iznošenja pravedne i apsolutne istine o Njemu. Petar je izgovorio ovaj, nazovimo ga istiniti zaključak, ne samo u svoje već i u ime svih učenika i pratioca Isusa Hrista. Ono što je Petar rekao je potvrđeno u delu koji je pred nama. Petar je to izgovorio kroz veru a ubrzo će to videti i sopstvenim očima.

Ovo je veoma važan deo života Apostola, kao uostalom i za naše živote. Prizovite pamćenju da je Petar posvedočio „Ti si Hristos, Sin Boga živoga“ u očekivanju da će Carstvo Nebesko nastupiti upravo tada, praktično momentalno. Međutim, još dok je praktično eho njegovih reči odjekivao Isus „ih poče učiti da Sin Čovečji treba mnogo da strada, i da će ga odbaciti starešine i prvostveštenici  i književnici, i da će ga ubiti, i da će posle tri dana vaskrsnuti.“ (Marko 8:31)

Ovo Hristovo učenje je bilo do te mere odurno Petru i ostalim učenicima da je Petar u neznanju počeo da kori Isusa; „A Isus, okrenuvši se i pogledavši učenike svoje, zapreti Petru govoreći – Idi od mene, satano; jer ti ne misliš ono što je Božje nego ono što je ljudsko.“ (Marko 8:33)

Petar je naime bespogovorno bio spreman da se počini slavi ali nipošto krstu. On je bio počinjen uzvišenju ali ne i poniženju. To je uvod u skandal smrti Hrista koji je Jevrejima predstavljao kamen spoticanja. Ovo je bilo učenicima i pratiocima do te mere nesvarljivo, da je naš Gospod morao da ih uzdigne od tog neizmernog razočarenja. Dakle istog dana, što opisuje 38. strofa, u isto vreme Isus govori „Sin će Čovečji doći u slavi Oca svoga sa svetim anđelima.“  Ovo nije vreme i mesto slave, ovo nije vreme i mesto Carstva, ovo nije vreme i mesto Drugog Dolaska, ovo nije vreme i mesto obećane Mesijanske vladavine, On će doći… On će doći…

Uistinu im je bilo veoma teško da prihvate reči o Hristovoj smrti. Biće im neizmerno teže da prihvate realnost koja će se odviti nekoliko meseci posle ovog momenta. Pri Hristovom hapšenju svi su se razbežali; samo-proglašeno najsnažniji među njima, Petar koji je tvrdio „Nikada te se neću odreći“ se u tri različite situacije odrekao Hrista dok su ostali nestali bez traga u neizmernom strahu. Krst je za njih predstavljao otelotvorenje samog užasa. Naravno, oni će takođe stradati kao mučenici, praktično svi izuzev Jovana koji će umreti u izgnanstvu – starac na kamenu u beznačajnom delu Mediterana. Patnje su neumoljivo dolazile i oni su morali biti sposobni da ih prežive. Morali su imati snage i izdržljivosti da prođu kroz brojne patnje. I upravo iz tog razloga je Gospod učinio nešto što je veoma retko u Novozavetnom periodu, u stvari nešto što se dogodilo samo jedan put. On učvršćuje njihovu veru stvarnim viđenjem. On im dopušta da vide Njegovu slavu. Ukoliko pogledate na listu čudesa, verovatno nećete pronaći ovo. Ukoliko pronađete knjigu o čudesima koja je počinio Hrist, ovo neće biti jedno od njih, a ipak ono je uistinu unikatno najveće čudo zapisano na stranicama Novog Zaveta – naravno pre Hristovog vaskrsnuća. Dakle, braćo moja i sestre, otpočnimo drugom strofom.

I posle šest dana uze Isus Petra i Jakova i Jovana i izvede na goru visoku, posebno samo njih; i preobrazi se pred njima. I haljine njegove postadoše sjajne, vrlo bele kao sneg, kakve ne može izbeljivač ubeliti na zemlji. I ukaza im se Ilija sa Mojsijem i behu u razgovoru sa Isusom. I Petar odgovarajući reče Isusu: Učitelju, dobro nam je ovde biti; da načinimo ti senice: Tebi jednu i Mojsiju jednu i Iliji jednu. Jer ne znaše šta da kaže; jer behu uplašeni. I pojavi se oblak te ih zakloni; i dođe glas iz oblaka govoreći: „Ovo je Sin moj ljubljeni, njega poslušajte.“ I odjednom obazrevši se nikoga više ne videše osim samoga Isusa pored sebe.

Zašto vizija? Da bi ih usidrila u sigurnosti slave koja će pratiti patnju. Da ih usidri u sigurnosti slave koja prati patnju. Ovo je uistinu zenit ovog evanđelja. Ovo je vidljivo otkrovenje Hristove prirode. Sva četiri evanđelja imaju za cilj da vi možete znati da Isus jeste Hrist, Sin Božji, Jovan u 20:31 ispisuje svrhu „A ova su zapisana (čudesa) da verujete da Isus jeste Hristos, Sin Božji, i da verujući imate život u ime njegovo.“, i to svekoliko predstavlja svrhu i ostala tri evanđelja. Dakle, svako evanđelje je ispisano kako bi vi znali da Isus jeste Hristos, Sin Božji i ovde je najveličanstvenije pruženo viđenje Novog Zaveta, pre Njegovog vaskrsenja. To je doslovce uveravanje vidom da On jeste Bog.

Sad mi govorimo o Jevrejima, Petru, Jakovu i Jovanu, i oni su bili kristalno svesni da se Bog pojavljivao u Starom Zavetu. On se pojavio, otkrio Sebe u vidljivom obliku i uvek u nekoj vrsti svetlosti, čak i u oblaku koji kao da je menjao boje, u vatri, Šekina slavi. Pojavljivanje Boga je uvek predstavljalo svetlosni fenomen. Pri uspostavljanju svešteničke službe, u Levitskoj 9. poglavlje, Bog se prikazao Mojsiju u vidu svetlosti. U Knjizi Izlaska 40 poglavlje 34 – 35 stih čitaju „Tada oblak pokri šator od sastanka, i napuni se šator slave Gospodnje. I ne mogaše Mojsije ući u šator od sastanka, jer beše na njemu oblak i slave Gospodnje beše prepun šator.“ U Kadeš – Barnei kako se sećate iz knjige Brojeva četrnaesto poglavlje kada su se deca Izrailjeva pobunila protiv Boga, On se iznova pojavio u svetlosti.

Nekoliko poglavlja kasnije u šesnaestom poglavlju Brojeva pri otkrovenju grehova Korejevih, Datanovih i Avironovih, Bog se ponovo pojavljuje u svetlosti. U brojevima 20. poglavlje Bog se pojavljuje kao svetlost kada je Izrailj zavapio od žeđi. A kada je dovršen hram, kako je zapisano u Prvoj knjizi Careva 8:11 slava Gospodnja se spusti i ispuni dom Gospodnji.

U svakom od navedenih pojavljivanja imamo prikaz Boga u svetlosti. Boga koji umanjuje Svoju prirodu do nivoa vidljivog svetlosnog fenomena, ne-ovozemaljskog, natprirodnog, neuporedivog svetla.

Prorok Avakum vidi budući dan slave kada ispisuje „Jer će se zemlja napuniti poznanja slave Gospodnje kao što je more puno vode.“ (Avakum 2:14) Doći će vreme u periodu veličanstvenog Milenijumskog Hristovog Carstva kada će na neki način Njegova slava bukvalno prekriti čitavu planetu. Do tada, Sva otkrovenja Božje slave su na neki način delimična i svakako ograničena. Sećate se, braćo moja i sestre, šta je Bog rekao Mojsiju „Ne može čovek mene videti i ostati živ“ (Izlaska 33:20) „videćeš me s leđa“ (Izlaska 33:23). Bog je smestio Mojsija u rascelinu kamenu i prikazao mu je ali samo deo Svoje slave obzirom da bi viđenje pune slave Božje ubilo Mojsija.

Veličanstvena Božja pojavljivanja, kako su zabeležena u opusu Starog Zaveta nisu ništa manje zapanjujuća samo zato što su delimična. Ona svakako nisu ništa manje božanska zato što su bila ograničena kako ne bi uništila posmatrača. Živi Bog nije nikada ostao tih i iako je On nevidljiv, On je sebe načinio vidljivim. On nije uvek prekriven tamom. On je preobražen u blještavu svetlost.

Kada u svojim mislima načinite kaledioskop svih ovih viđenja, morate zaključiti da Bog želi ne samo da ga ljudi čuju već čini mogućim i da bude viđen. Međutim, nikada se Bog nije prikazao tako veličanstveno i tako jasno kao u delu koji sam vam pročitao kada slava isijava kroz Hrista. Hrist je u Sebi kao Bogočovek, najčistije otkrovenje Boga. I na ovom mestu to otkrovenje je na natprirodan način intenzifikovano.

Prisutni su dokazi da je Isus Bog kroz dela koja je činio, međutim ne postoji vidljiv dokaz prostim gledanjem na Njega. Niko nije moga videti razliku posmatrajući Njegovu spoljašnost; a ipak, autor Jevreja u prvom poglavlju piše „On je sjaj slave Boga Oca“. On je prikazani Bog.

2 Korinćanima piše da slava Božja isijava u licu Hristovom. Od svih Božjih osobina koje su deo Njega obzirom da je on u celosti Bog. On je nazvan Bogom slave. Međutim to sve je prekriveno kroz Njegov život i morali bi doći do zaključka da je on Bog samo na osnovu onoga što čini, onoga što govori a ne na osnovu njegovog spoljašnjeg izgleda. I učenici su došli do te tačke kroz posmatranje onoga što je On činio i kroz slušanje onoga što je Hrist govorio a što je Petru omogućilo zaključak „Ti si Hristos Sin Boga živoga“. Međutim, kako su potonji događaji krenuli, iz ugla gledanja učenika, nezaustavljivo nizbrdo a u pravcu krsta i patnji i odbijanja, uključujući njihovih ličnih patnji, bilo im je potrebno nešto više od vere čega bi se držali. Gospod je znao, On je bio svestan da im je potrebno viđenje. I On im je pružio viđenje.

To nije slično ni jednom drugom iskustvu koje je iko ikada imao i svekoliko je promenilo te ljude. Petar piše „Mi smo očevici veličanstva njegova“. „Jer vam ne objavismo silu i dolazak Gospoda našega Isusa Hrista sledujući izmišljenim bajkama, nego smo sami bili očevici veličanstva njegova. Jer on primi od Boga Oca čast i slavu kada mu dođe ovaj glas od veličanstvene slave: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji. I ovaj glas čusmo sami kako siđe sa neba dok bijasmo sa Njim na gori svetoj“ (2 Petrova 1:16 – 18) Jovan piše „Što beše iz početka, što smo čuli, što smo videli očima svojima, što sagledasmo i ruke naše opipaše, o Logosu života: i Život se javi, i videli smo, i svedočimo, i objavljujemo vam Život večni, koji beše u Oca, i javi se nama, što smo videli i čuli objavljujemo vama da i vi sa nama imate zajednicu, a naša je zajednica sa Ocem i sa Sinom njegovim Isusom Hristom. I ovo vam pišemo da radost naša bude potpuna.“ (1 Jovanova 1 – 4)

Matej ovaj događaj zapisuje u 17. poglavlju. Luka u 9. poglavlju. Marko zapisuje ovo obzirom da je toliko ali toliko važno.

Braćo moja i sestre želim da obratite pažnju na četiri tačke. U redu? Nemam mnogo vremena da pokrijem do detalja svaku od tih tačaka ali ću dati sve od sebe. Prva tačka, transformacija Sina, 2 strofa „posle šest dana“, Matej i Marko pišu posle šest dana, Luka 9:28 piše posle osam dana; razlika nije od nikakvog značaja, naime Luka uračunava dan obećanja koje je dao Gospod u 9 poglavlju 27 stih, „Ima nekih među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrti do ne vide Carstva Božjega.“ što je uistinu obećanje da će neki od prisutnih učenika videti Njegovu slavu. Oni će videti delić slave Carstva. Oni neće umreti pre nego što je vide. To se uistinu dogodilo šest dana kasnije. U Lukinom slučaju on je ubrojao i dan obećanja i dana ispunjenja obećanja. Matej i Marko su zabeležili samo dane koji su protekli između ta dva događaja.

To je uistinu veoma česta pojava koju pronalazimo u okviru Svetog Pisma.

Dakle, uze Isus Petra i Jakova i Jovana:“ Oni su predstavljali tako da kažem unutrašnji krug oko Hrista, njegove najintimnije prijatelje. Jakov i Jovan su braća a Petar je vođa. Oni su ali toliko bliski Hristu. Pronalazimo ih u Marku 14:33 kada Isus odlazi u Getsimaniju da se moli, sećate se svakako, Ocu u isčekivanju krsta on poziva Petra, Jakova i Jovana iznova, i odvodi ih sa sobom kako radi društva tako i da bi se molili zajedno sa Njim. Dakle Isus uzima ovu trojicu.

Vreme događanja je savršeno. Oni su čuli veliko svedočenje. Oni su izgovorili veliko svedočanstvo. Oni su potvrdili ko je On. Međutim krst ih je doslovce oborio s nogu, smrt Hrista je nešto što nisu u stanju da shvate. Ona predstavlja kamen spoticanja. Iz tog razloga im Hrist obećava Carstvo međutim teško je držati se tog obećanja i On ih uzdiže na sledeći nivo i kaže „Gledajte, gledajte i videćete.“

Iz kog razloga je uzeo trojicu. Knjiga ponovljenih Zakona uči da se istina potvrđuje ustima dvojice ili trojice svedoka. Matej 18:16Ako li te ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka ostane svaka reč“, 2 Korinćanima 13:1Na ustima dva ili tri svedoka utvrđuje se svaka reč.1 Timoteju 5:19Protiv prezvitera ne primaj tužbe, osim na osnovu dva ili tri svedoka.“ – dakle to je odgovarajući broj svedoka koji će potvrditi istinu… veoma pošteni, najintimniji od Hristovih učenika.

Dakle, Isus ih je odveo u visoku planinu. Luka u 9 poglavlju zapisuje da se moli. On citira „da se pomoli Bogu“. Molitva je ono što je Hrist činio svo vreme. Visoka planina, znam da ćete pitati, o kojoj se planini radi? Ne znamo sa sigurnošću. Postoje tvrdnje da je u pitanju planina Tabor, iako ja držim da je to potpuno nemoguće obzirom da se ona nalazi suviše južno i veoma je niska. Ovo je visoka planina. Oni se nalaze u Cezariji Filipi, regionu koji se nalazi severno od Galileje i visoka planina u toj zoni bi po meni morala biti Hermon. Planina Hermon nadvisuje Cezariju Filipi a gde se nalazi mesto na kome je Petar izgovorio veliko svedočanstvo. Veoma, dakle, verovatno da se radi o toj planini.

Dakle oni su na planini. Tobože oni idu sa Hristom da se mole, što je ponavljam ono što je Hrist činio često i u čemu su ga često pratili učenici, i ovo predstavlja najviše umanjen opis najzadivljujućeg čuda do tada. „I preobrazi se pred njima.“ I svakako žudite da zaurlate „Marko, daj nam nešto više od ovoga.“ Šta? Jedan glagol, ni jedan prilog i ni jedna opisna izjava, i bez oblikovanih infinitiva, ništa od glagolskih priloga, ništa? I preobrazi se pred njima? Luka u 9 poglavlju piše da se to desilo dok se Hrist molio… A Petar i oni sa njim behu… pogodite šta… savladani snom. To je identično događanjima iz Getsemetije, zar nije…

Na pitanje zašto nisu mogli ostati budni uz Isusa, najverovatniji odgovor pronalazimo u Luki 22:45 „nađe ih da spavaju od žalosti“ Spavali su od žalosti. Uistinu, braćo moja i sestre, žalost će vas navesti na san. Slomljeno srce će vas uspavati kako bi pobegli od realnosti. Želite jednostavno da pobegnete. Da odete što dalje. Želite olakšanje.

To je bio slučaj i ovde. San je predstavljao olakšanje od žalosti. Oni su bili razoreni krstom. Istini na volju oni u tom momentu još uvek nisu znali da će Hrist biti razapet, On im to nije reko. Međutim im je rekao da moraju uzeti svoj krst i to im je bio prilično jasan putokaz. To je bilo daleko više od onoga što su mogli prihvatiti i jednostavno su se zatvorili i spavali od žalosti, na ovom mestu kao i u prethodnoj situaciji.

I dok su oni spavali a Hrist se molio u samoći, on se preobrazio pred njima. Originalna reč je METAMORFO od koje dobijamo metamorfozu, naime radi se o dve Grčke reči MORFE koja nosi značenje tela ili izgleda (u smislu spoljašnosti) i META što znači promenu. Njegov izgled je promenjen. Ništa se unutar Hrista nije promenilo. On je Bog. Međutim spoljašnost se promenila. Ova reč bukvalno znači promenu MORFE, Izgleda, tela, spoljašnosti. Ista reč je upotrebljena četiri puta u Novom Zavetu i u svakoj upotrebi je značila radikalnu promenu. Jedan put ju je upotrebio Matej 17:2 u tekstu o transfiguraciji ili preobraženju. U Rimljanima 12:2 piše da kao vernici mi ćemo se preobraziti obnovljenjem svoga uma; konačno u 2 Korinćanima 3:18, u toj veličanstvenoj strofi, čitamo  da mi „otkrivenim licem odražavamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u taj isti lik, iz slave u slavu kao od Duha Gospoda.“ Dakle, govorim o potpunoj vrsti preobraženja.

Hristova priroda ne može biti promenjena već samo njegova spoljašnost. I to je upravo ono što se promenilo. Njegov spoljašnji izgled se promenio. Matej 17:2; Luka 9:29 pišu „Zasja lice njegovo kao sunce.

Ne smetnite nipošto s uma da su to Jevreji koji su izvanredno poznavali Stari Zavet. Oni su svekoliko bili svesni da kada se Bog pojavljivao da se On pojavljivao kao svetlost. On se pojavljivao kao svetlost. On se pojavljivao u blistavošću i On je sjao kao sunce.

Uz put vam bilo stavljeno na znanje, ovo nipošto nije nekakav oblik ili vrsta mentalnog doživljaja. Radi se o fizičkom prikazivanju učenicima. To je istiniti događaj a nipošto vizija. I da, slava Boga sija u licu Hristovom duhovno, međutim ovde se to desilo u stvarnosti. Plamena slava Njegove božanske prirode je prošla kroz Njegovu čovečnost – povukla je zavesu Njegove čovečnosti. I On je sijao kao sunce u podne.

Imamo još jedno kratko viđenje slave ali je ono u viziji, međutim identičan je opis koji pronalazimo u Otkrovenju 1 kada Jovan ima viziju Hrista. 16. stih čita „Lice njegovo beše kao sunce što sija u sili svojoj.“ To je ono što je Jovan video.

Voleo bih da imamo više detalja, zar ne biste i vi to isto želeli? Dajte, Ezekilj nam je pružio mnogo više od ovoga, zar ne? Čitavo poglavlje. Isaija nam je dao više od ovoga. Jovan nam je dao više od ovoga u prvom poglavlju Otkrovenja, zašto onda dobijamo samo jednu rečenicu na ovom mestu?

Istini ponovo na volju, dobijamo nešto više. „Odelo njegovo postade blistajuće“, STILBO je reč koja znači refleksiju sunčevih zraka kroz najčistiji dijamant u podne, belo bez danceta. Ne samo belo već buktinjasto belo.

Potom, i veoma volim sledeće Markove reči. Mora da je imao loše iskustvo sa hemijskim čistionicama. Marko kaže, „Haljine njegove postadoše sjajne, vrlo bele kao sneg, kakve ne može izbeljivač ubeliti na zemlji.“ To znači belo… belo, belo, belo, blještuće belo sjajući belinom kao sunčeva svetlost.

Isus je uvek posedovao slavu međutim ju je pokrivao do ovog momenta. On obznanjuje u 17. poglavlju Jovanovom da je imao slavu od večnosti ali da je pokrivena, naime pokrivena do ovog momenta. To je slava koja će jednog dana biti u celosti otkrivena. Matej 24:30 „I tada će se pokazati znak Sina Čovečjega na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće Sina Čovečjega gde dolazi na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom.“ Jovan u Otkrovenju piše da će ljudi sveta videti slavu i „sakriće se u pećine i stene gorske i govoriće gorama i stenama: Padnite na nas i sakrijte nas od lica Onoga što sedi na prestolu.Matej 25:31 govori istu stvar „Kada dođe Sin Čovečji u slavi svojoj.“ Otkrovenje 19. opisuje Hristov dolazak u slavi, plamenoj slavi.

Luka u 9.32 piše. „Kada se Isus preobrazi oni su se probudili i videše slavu njegovu.“ To je razlog iz kog Jovan piše „i videsmo slavu njegovu.“ (Jovan 1:4) Videli su je i naravno ona je im je bila neshvatljiva.

Međutim i prizor se promenio a ne samo Isus. Sjaj sunčeve transformacije prema grupi svetaca, 4 stih „I ukaza im se Ilija sa Mojsijem.“ „i behu u razgovoru sa Isusom.“ Jesu li to bili uistinu Ilija i Mojsije? Jesu. Ali nisu li Mojsije i Ilija proslavljeni duhovi na nebesima? Nisu li njih dvojica deo pravednika koji su načinjeni savršenim, duhovi na nebesima? Da. Zar oni ne čekaju da dobiju svoje proslavljeno telo do, kako Danilo u 12:2 piše „Uspostavljanja Carstva i vaskrsenja Starozavetnih svetaca? Da. Međutim, za ovu priliku su dobili vidljiv oblik. I Ilija im se pojavio zajedno sa Mojsijem i oni su govorili sa Isusom.

Voleo bih da čujem taj razgovor. O čemu su govorili? Reći ću vam tačno šta su govorili. Pitate se „Pastore Trkulja kako možete znati šta su i o čemu govorili? Zato što je zapisano u Bibiji i obećavam vam da znam samo ono što je Bibliji, nikada nisam imao viziju. Poslušajte stoga šta piše Luka u 9:31Dva čoveka govorahu sa njim, a to behu Mojsije i Ilija koji se pokazaše u slavi.“ Vidite i oni su u proslavljenom telu „i govorahu o ishodu njegovom koji je imao da se ispuni u Jerusalimu.“  Tema razgovora je bila Isusova smrt… Njegova smrt, oni su govorili o Njegovoj smrti, što je tema od presudne važnosti.

Slobodan sam pretpostaviti da su učenici verovatno mislili da govore o Carstvu i slavi, svrgavanju Rimske Imperije i uspostavljanu Mesijanskog prestola nad celim svetom; međutim nisu. Oni su govorili o Njegovoj smrti i upravo iz tog razloga je čitav preobražaj pružen na uvid učenicima, naime kako bi shvatili da je Hristova smrt neizbežna međutim da ona ne predstavlja negaciju slave niti predstavlja neki nepredviđeni prekid u planu. Tu su bili Mojsije i Ilija koji govore o smrti Mesije. Iznova, to su dva izuzetno specifična čoveka i njihovo svedočenje predstavlja potvrdno svedočenje obzirom da su baš njih dvojica govorili o Hristovoj smrti, Mojsije i Ilija. Da li su Mojsije i Ilija znali da Isus mora umreti? Pastore da li nam govorite da kamen spoticanja svima nama, ono što nismo mogli razumeti je deo plana zbog kog su Mojsije i Ilija potvrdili sve. To je upravo ono o čemu se radi.

Mojsije je najveći vođa u Izraelskoj istoriji, spasitelj nacije iz ropstva, njen tako da kažem najveći general. Bog je naravno bio taj koji je potopio Faraonovu armiju međutim Mojsije je bio pobednik kroz božansku moć. Po pitanju autoriteta on je bio kralj, iako nikada nije nosio krunu. U porukama on je bio prorok. U službi Bogu on je bio svekoliko sveštenik, služeći Bogu u ime svog naroda. On je autor Pentatuha (5 knjiga Mojsijevih), posrednik preko koga je Bog dao svoj sveti Zakon. On je bio najveći. Ukoliko tražite nekoga da svedoči da Mesija mora umreti, ne možete pronaći boljeg svedoka od Mojsija, naime ukoliko izuzmemo Iliju. Ilija je mogao stojati rame uz rame sa Mojsijem obzirom da se borio protiv svakog kršenja tog zakona. On se borio protiv nacionalnog idolopoklonstva i borio se veoma hrabro i rečima osude i potvrdio je svoje propovedanje čudesima. Poznate su nam svega dve oblasti čudesa u opusu Starog Zaveta, naime Mojsijevo vreme, i vi svakako znate sva čudesa koja je Bog načinio u tom periodu u Egiptu, i naravno Ilijino doba. Možete o njima čitati u 1 knjizi Careva od 17 do 19 poglavlja kao i u 2 knjizi Careva 1 i 2 poglavlje. Ne postoji zakonodavac poput Mojsija niti prorok poput Ilije. Mojsije donosi Zakon, Ilija je bio Njegov najveći zaštitnik. Niko nije mogao pružiti apostolima više sigurnosti i uverenja da je smrt Isusa deo plana nego da to čuju od Mojsija i Ilije, upravo od ljudi na koje su posmatrali kao na heroje Starozavetne vere.

Dakle to je plan. I tu su njih dvojica, u slavi, potvrđujući da dolazeća slava o kojoj govore je Isusova smrt. To je suva suština, moja braćo i sestre. Njegova smrt je deo plana, međutim Njegova slava dolazi. I oni se uistinu pojavljuju, kao što sam vam pročitao „u slavi“ u spoljašnjem izgledu poput Isusa. Ovo ne bi trebalo da vas začudi obzirom da ćemo i mi imati telo kao Isusovo proslavljeno telo. Ovo je samo prikaz.

U svakom slučaju, Petar, naravno mora da prozbori. Dakle u 5. strofi govori Isusu, a pomislili bi da posle poslednje stvari koju je rekao da će držati svoja usta zatvorena, naime kada je izgrdio Gospoda zato što je On rekao da mora umreti na šta mu je Isus odgovorio, „Idi od mene, satano.“ (Matej 16:23) Te Hristove reči bi mene uplašile na smrt. Međutim Petar izvaljuje iznova „Učitelju, dobro nam je ovde biti.“ Iskreno donekle mogu da razumem Petrovo razmišljanje. Matej je napisao da se Hristu Petar obratio sa Gospode, Luka piše da ga je oslovio Gospodaru. Mišljenja sam da ga je nazvao „Gospode, Gospodine, Učitelju,“ sve više unižavajući sebe, naime čineći sve kako izbegao rezultat prethodnog obraćanja. Njegove reči su bile ispunjene poštovanjem koliko god da je ta situacija, kao i situacija u Petrovom umu, dopuštala „Učitelju, dobro nam je ovde biti.“

„Imam briljantnu ideju. Hajde da napravimo tri šatora. Jedan za Tebe, jedan za Mojsija i jedan za Iliju.“ Zašto je to rekao? 6. strofa odgovara „Jer ne znađaše šta da kaže; jer behu uplašeni.“ Mogu li pružiti savet? Ukoliko ne znaš šta da kažeš, nemoj reći ništa. To je nekako osnovni princip. Drži jezik za zubima. Sveti strah je pomešan iznenadnim, živim čuđenjem prema najbožanskijim i neshvatljivim iskustvom njihovih života. Međutim ono što se ne smiruje u Petrovoj glavi jeste pokušaj pronalaženja načina na koji bi strahota patnji nestala; i on se ne predaje. On je tvrdoglav tip čoveka. Dakle njegov plan je sledeći, hajde da sve obavimo sada i ovde. Napravićemo šatore i završićemo sa tim poslom ovde i potom otići pravo u Carstvo Nebesko, to je dobro… to je dobar plan.  Mojsije i Ilija govore o Krstu. Petar prekida njihov razgovor. On hoće da uspostavi Carstvo ovog momenta.

Međutim on je imao… o usput, Matej piše da je Petar dodao „Ukoliko Vi želite.“ To je ponizno. On nije tražio šator za sebe, Jakova i Jovana, samo za proslavljene. On je želeo Carstvo od početka. Njegovo uzbuđenje je povećano onim što je video. On mrzi i samu ideju smrti. Petar je znao da Ilija treba da dođe na kraju, Mihej 3. i 4. poglavlje, i pored toga tajming događaja je u mesecu Tišriju, šest meseci pre Pashe kada će On umreti. A u Tišriju, specijalan praznik je praznovan u Jerusalimu. Praznik Sjenica.  A šta je proslavljao taj praznik? To je bilo vreme sećanja na Izlazak, kakvo izvanredno vreme da napravimo novi Izlazak baš sada. Imamo Mojsija imamo Iliju, imamo Isusa u slavi, ajde da jednostavno organizujemo Izlazak iz ovog pokvarenog života slugovanja u slavno Carstvo.

Petar je poprilično valjano uvezao svoju teologiju. Zaboravi na umiranje, idemo jednostavno pravo u Carstvo. Braćo moja i sestre, obratite pažnju, tu je Mojsije, tu je Ilija. Prisustvo Mojsija i Ilije neminovno znači da je Isus Božji Sin, Kralj koji će vladati u slavi i oni razgovaraju o Njegovom krstu što znači da je to deo plana a ne prekid istog. Petar je rekao ono što je rekao obzirom da nije znao šta da kaže, obzirom da je bio neizmerno uplašen. I ponekad kada ste i sami uplašeni desi vam se da vam poneka nepromišljena misao izleti iz usta. A ono što imamo ovde je jednostavno to što se odvijalo u Petrovoj glavi da bi potom izašlo kroz njegova usta. Uspostavimo Carstvo odmah, zaboravite na smrt i patnje. To je identično onome što je i ranije rekao kada je bio ukoren.

Dakle imamo Hristovu transformaciju, prisustvo svetaca, predlog pospanog Petra (loš predlog pospanog Petra), međutim imamo još jednu stvar – a to je ispravljanje Suverena. To je uistinu veličanstveno. 7. strofa „I pojavi se oblak,“ pogodite ko se pojavio? Matej u 17:5 piše „Oblak sjajan je zaklonio Isusa, Mojsija i Iliju.“ Oni su okruženi oblakom koji simboliše Božje prisustvo. Luka piše Isus, Mojsije i Ilija su ušli u oblak, oni su okruženi Božjim dolaskom. „I dođe glas iz oblaka govoreći“ braćo moja i sestre to je treći svedok. Mojsije je prvi, Ilija je drugi, i ovde je treći „Ovo je Sin moj ljubljeni, njega poslušajte.

Drži jezik za zubima Petre. Ovo je veoma direktan ukor. On je neposredno pre toga bio ukoren od strane Isusa da bi sada bio ozbiljno ukoren i od samog Boga. „Slušaj… slušaj… šta da slušam?“  „Slušaj ono što On ima da kaže o Svojoj smrti. Slušaj ono što Gospod ima da kaže o svojoj smrti.“

Carstvo će svekoliko doći u svoje vreme, slušaj šta Isus ima da kaže o Svojoj smrti. Hristovo preobraženje je svakako pogled na slavu, međutim osnovni motiv je da pokaže da slava dolazi kasnije a da krst dolazi sada. Kada su učenici čuli glas, piše Matej u 17:6padoše ničice i veoma se uplašiše.“ Ovo izuzetno volim „Isus ih se dohvati i reče: Ustanite i ne bojte se.“ i sada vraćanjem na Marka čitamo nežnosti dodira 8. strofe, „I odjednom obazrevši se nikoga više ne videše osim samoga Isusa pored sebe.“ Fjuu….

Uvid u Carstvo je nestao. Carstvo neće doći. Jedini ko je ostao je Isus i on više nije u proslavljenom obliku, samo Isus i On je na putu prema krstu a učenici će morati da ga prate. To je plan i to je poruka koju su Apostoli propovedali, nije li? Oni su propovedali Hrista, raspetog i iznova podignutog.

Jednoga dana, kako Pavle piše Filipljanima i mi ćemo dobiti proslavljeno telo poput Hristovog proslavljenog tela. Jednoga dana ćemo steći to iskustvo, međutim u međuvremenu, u međuvremenu, mi patimo zarad krsta, mi patimo zarad evanđelja zato što ide prvo patnja a potom slava. Učenici su imali velikih teškoća shvatanjem krsta. Vremenom su shvatili poruku, međutim nije bilo nipošto jednostavno i lako i mogu zamisliti da su se učenici u momentima kada je bilo preteško trpeti patnju sećali ovog iskustva, slave koja će doći i oni su svedočili tome.

Jako sam zahvalan da Gospod nije zaobišao krst, obzirom da je Njega, koji nije znao greha, učinio grehom nas radi, da mi postanemo pravda Božja u Njemu.

 

OČE, HVALA TI ZA REČ ISTINE, ZA NJENU MOĆ UVERLJIVOSTI, NJENU MOĆ POJAŠNJENJA, NJENU MOĆ DA NAS ISPUNI ENERGIJOM. HVALA TI ZA ONO ŠTO REČ ČINI U NAŠIM ŽIVOTIMA. MI NE SLUŠAMO SAMO ČINJENICE, MI NE ČITAMO SAMO PRIČU, MI ŽIVIMO U REALNOSTI REČI, DUHOVNOJ REALNOST I ONA JE TAKO MOĆNA U NAMA. MI TI SE ZAHVALJUJEMO NA TOME DA KRST NIJE BIO PREKID, NEKA VRSTA GREŠKE, NEKA VRSTA DEVIJACIJE, ŠTO NIJE PONIŠTIO BUDUĆU SLAVU. HVALA TI ŠTO JE TO ODUVEK BIO PLAN. KAKVO VELIČANSTVENIJE SVEDOČENJE OD MOJSIJEVOG, ILIJINOG I SAMOGA BOGA MOŽEMO SLUŠATI O NEOPHODNOSTI KRSTA. MI TI SE ZAHVALJUJEMO NA TOM KRSTU KROZ KOGA SMO ISKUPLJENI I MI STRPLJIMO ČEKAMO VREME TVOJE SLAVE KOJE JE PRED NAMA. AMEN.

ISUS HRIST I KARCINOM

0

Jer mislim da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti. Jer žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave Sinovi Božji. Jer se tvar pokori propadljivosti, ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom da će se i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božje. Jer znamo da sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada. A ne samo ona, nego i mi koji prve darove Duha imamo, i mi sami u sebi uzdišemo čekajući usinovljenje, izbavljenje našega tela. Jer se nadom spasosmo. A nada koja se vidi nije nada. Jer kad neko vidi nešto, kako i da se nada? Ako se nadamo onome što ne vidimo, čekamo sa strpljenjem. A takođe nam i Duh pomaže u našim slabostima jer ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba, nego se sam Duh moli za nas uzdisajima neiskazanim. A onaj što ispituje srca, zna šta je želja Duha, jer po volji Božjoj posreduje za svete. A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro, njima koji su pozvani po njegovoj nameri.“ (Rimljanima 8:18 – 28)

Pre no što sam otpočeo studije jedva da sam, ako sam, i pomišljao o karcinomu ili o smrtnoj bolesti uopšte. Međutim od mojih post univerzitetskih dana smrt koja je pratila ovu bolest me je pratila u stopu. Moj otac je preminuo od karcinoma, brojne poznanike sam gledao kako kopne i nestaju pokošeni ovom bolešću. Kada sam došao u Reformatsku Hrišćansku Crkvu veliki broj vernika je upokojen kao posledica ove bolesti.

Šta bi trebali reći o ovome? Nešto mora biti izrečeno obzirom da su bolesti i smrt pretnja veri u Božju ljubav i moć. Smatram osnovnom dužnošću, kao pastor, da negujem i ojačavam veru u Božju ljubavi i moć. Ne postoji oružje koje je i slično u moći Reči Božje u pogledu zaštite od pretnje veri. Stoga apelujem na sve vas da svu svoju pažnju usmerite u pravcu učenja Svetoga Pisma a u domenu povezanosti našeg Gospoda Isusa Hrista i karcinoma, Božje ljubavi i moći suprotstavljene bolešću našeg tela.

Ovo obraćanje smatram za pastorsko obraćanje od ključnog značaja, obzirom da vi morate znati stav vašeg pastora po pitanjima, bolesti, lečenja i smrti. Ukoliko ste pomisli da je moj stav da je svaka bolest božanska osuda nekog specifičnog greha, ili da neuspeh izlečenja posle nekoliko dana iskrenih molitvi predstavlja jasan znak neautentične vere, ili da je Sotona istiniti vladar ovoga sveta i da Bog može samo bespomoćno posmatrati dok njegov neprijatelj čini haos među njegovom decom – ukoliko ste pomislili i jednu od navedenih misli sasvim  je sigurno da bi se odnosili u slučaju bolesti prema meni na potpuno suprotan način od onoga koji proizilazi iz onoga što ja uistinu mislim (dapače znam). Upravo iz tog razloga ću vam izneti svoje mišljenje i pokušaću da vam kroz Sveto Pismo ukažem da to nije moje usamljeno mišljenje  već da je, ja duboko verujem, i Božje mišljenje.

 

ŠEST TVRDNJI U PRAVCU TEOLOGIJE PATNJE

SVA TVAR JE POKORENA PROPADLJIVOSTI

Moja prva tvrdnja je sledeća: u vremenu u kome živimo, koje se proteže od čovečjeg pada u greh do drugog Hristovog dolaska, je period u kome je tvar, uključujući i naša tela, „pokorena propadljivosti“ i „robuje propadljivosti.“ 20. strofa čita „Jer se tvar pokori propadljivosti.“ 21. strofa „tvar će se osloboditi od robovanja propadljivosti“. Razlog iz koga znamo da to uključuje i naša tela pronalazimo u 23. strofi koja nam obznjanjuje da ne samo tvar već i „mi sami (Hrišćani) u sebi uzdišemo čekajući usinovljenje, izbavljenje našega tela“ Naša tela jesu deo tvorevine i uključena su u propadljivost i truljenje kojoj je pokorena sva tvorevina.

Ko je pokorio tvar propadljivosti i porobio tvar propadljivosti? Sam Bog. Drugi mogući kandidati koje bi mogli razmotriti bi bili Sotona ili sam čovek. Možda je Pavle mislio da Sotona, uvodeći čoveka u greh, ili pak sam čovek u svojoj odluci da bude ne poslušan Bogu – možda je jedan od njih taj koji je pokorio tvar propadljivosti? Međutim, ni Sotona ni čovek ne mogu biti uzeti u obzir usled reči „u nadi“ koje nalazimo na kraju 20. strofe. Taj malecki izraz, pokoreni „u nadi“ pruža uvidi u razlog onoga ko je pokorio tvar propadljivosti; međutim niti je bila čovečja niti Sotonina namera da unesu propadljivost u ovaj svet kako bi nada u iskupljenje mogla tinjati u srcima ljudi da će jednoga dana „sloboda slave dece Božje“ zasjati još sjajnije. Jedini koji je mogao pokoriti tvar propadljivosti imajući upravo ovaj cilj u umu je pravedni Bog koji voli i koji je sve stvorio.

Stoga, zaključujem da je ovaj svet pod Božjom osudom nad pobunjenim i grešnim čovečanstvom  – osudom sveopšte propadljivosti. I niko nije izuzet, čak ni omiljena deca Božja.

Propadljivost o kojoj piše Pavle se odnosi i na duhovnu i na fizičku propast. Sa jedne strane, čovek u svom posrnulom stanju jeste porobljen pogrešnim shvatanjem, pogrešno osmišljenim ciljevima, suludim zabludama i duhovnim utrnućem. Sa druge strane imamo poplave, glad, erupcije vulkana, zemljotrese, bolesti, automobilske udese, padove aviona, astmu, alergije, prehladu i karcinom, koji svi razdiru i uništavaju ljudska tela bolom  i odvodeći ljude – sve ljude – u pepeo.

Dokle god smo u telesnom obliku mi smo robovi propadljivosti. Pavle je izrekao istovetnu misao na drugom mestu; u 2 Korinćanima 4:16 piše „Zbog toga mi ne malaksavamo nego ako se naš spoljašnji čovek (tj. telo) i raspada (tj. propada), ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan.“ Reč koju Pavle upotrebljava za raspad je identična reči koju koristi Luka u 12:23 ispisujući Hristove reči kojima poručuje da budemo sigurni da je naša riznica na nebesima „gde se lopov ne približava, niti moljac kvari.“ Baš kao što će topli kaput biti izjeden i uništen na jedan ili drugi način, tako i naša tela u ovom posrnulom svetu će biti uništena na jedan ili drugi način; pošto je sva tvar pokorena i porobljena propadljivošću sve dok ovo doba traje. Ovo je moja prva tvrdnja, braćo moja i sestre.

 

DOLAZI DOBA OSLOBAĐANJA I ISKUPLJENJA

Moja sledeća tvrdnja je da dolazi doba u okviru koga će sva deca Božja, koja su istrajala u veri, biti oslobođena od propadljivosti – duhovne i fizičke. Po 21. strofi, nada u kojoj je Bog pokorio tvar je bila da će se jednog dana „i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božje.23. strofa nam govori da i „mi sami u sebi uzdišemo čekajući usinovljenje, izbavljenje našega tela.“ To se još uvek nije desilo. Mi čekamo. međutim neupitno će se desiti. „Naše življenje je na nebesima, otkuda očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista, koji će preobraziti naše poniženo telo, tako da bude saobrazno telu slave njegove“ (Filipljanima 3: 20 – 21). „Ujedanput, u trenu oka, pri poslednjoj trubi, jer će zatrubiti, i mrtvi će vaskrsnuti neraspadljivi, i mi ćemo se promeniti.“ (1 Korinćanima 15:52). „Bog će otrti svaku suzu iz očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni žalosti ni jauka, ni bola neće biti više, jer prvo prođe.“ (Otkrovenja 21:4)

Dolazi dan kada će svaka štaka biti izrezbarena i svaka invalidska kolica otopljena u medalje iskupljenja. I tada će se mnogi naši prijatelji rošulati po Carstvu Božjem. Međutim još uvek ne. Mi uzdišemo u očekivanju izbavljenje naših tela – međutim taj dan dolazi i to je moja druga tvrdnja, braćo moja i sestre.

 

HRIST JE KUPIO, PRIKAZAO I PRUŽIO VIĐENJE ISKUPLJENJA

Treće, Isus Hrist je došao i umro kako bi kupio naše iskupljenje, da prikaže i duhovnu i telesnu prirodu iskupljenja i da nam pruži njegovo viđenje. On je kupio naše iskupljenje, prikazao njegovu prirodu i priuštio nam da vidimo kako ono izgleda. Molim vas da svekoliko svoju pažnju izoštrite na sledeće, obzirom da je reč o istini koja je besramno iskrivljena od strane mnogih „izlečitelja“ današnjice.

Prorok Isaija je prorekao delo Hristovo na sledeći način u 53:5 – 6 (a Petar primenio isti tekst Hrišćanima u 1 Petrovoj 2:24): „Ali on bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja, kazna beše na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo. Svi mi kao ovce zađosmo, svaki od nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na njega bezakonje svih nas.“ Blagoslov oprosta i blagoslov fizičkog izlečenja je kupljen od strane Hrista kada je na krstu umro za nas. I svi oni koji su položili svoje živote za njega će uživati u obe ove dobrobiti. Međutim kada? To je pitanje današnjice. Kada ćemo biti izlečeni? Kada naša tela više neće robovati propadljivosti?

Hristova ovozemaljska misija je bila misija izlečenja i oprosta. On je poručio učenicima Jovana Krstitelja „Idite i javite Jovanu ovo što čujete i vidite: Slepi progledaju i hromi hode, gubavi se čiste i gluvi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima se propoveda evanđelje. I blago onome ko se ne sablazni o mene.“ (Matej 11:4 – 6) Sablazan? Iz kog bi se mogućeg razloga iko mogao sablazniti na onoga koji podiže mrtve i donosi dugo očekivano carstvo? Uistinu odgovor je jednostavan. Isus je podigao samo troje ljudi. Ostavio je stotine grobova… Zašto? Da li zato što njihove porodice nisu verovale? O ne! Kada je Isus podigao sina udovičinog, što je opisao Luka u 7:13,14, udovica nije razlikovala Isusa od Adama. Hrist to nije učinio na konto vere. Sve što je rečeno jeste da je Hrist to učinio obzirom da „se sažali na nju.“ Šta to onda znači? Znači li da se Hrist nije sažalio nad svima ostalima u Izraelu koji su izgubili svoje drage?

Odgovor na pitanje zašto Isus nije podigao sve mrtve je da u suprotnosti sa Jevrejskom očekivanjem, prvi dolazak Mesije nije zarad okončanja i potpunog otkupa ovog posrnulog doba. Prvi dolazak je naime bio učinjen kako bi Isus kupio oslobođenje, prikazao njegovu prirodu i pružio ljudima uvid u samo oslobođenje. Stoga je Isus podigao neke iz mrtvih kako bi prikazao da poseduje moć i da će ponovo doći jednoga dana i primeniti tu moć na sav svoj narod. On je lečio bolesne da bi nam pružio uvid u njegovo carstvo i šta da očekujemo. Neće više biti plača ili bola.

Međutim mi imamo uvid našeg iskupljenja u ovom dobu. U dobrobitima koje su kupljene na krstu je moguće uživati do određene mere i danas, i to uključuje izlečenje. Bog može i leči bolesne u znak odgovora na njihove molitve. Međutim ne uvek. „Trgovci“ čudima naših dana, koji garantuju da vas Hrist želi zdravima sada i koji bacaju gomilu krivice na leđa Božjih ljudi tvrde da jedina stvar koja stoji između njih i vašeg izlečenja jeste nevera, su u celosti pogrešno shvatili prirodu Božje namere za ovo posrnulo doba. Oni su smanjili dubinu greha i neophodnost Božje oslobađajuće kazne kao i vrednost vere kroz patnju i svakako su krivi za pokušaj guranja u ovo doba ono što Bog čuva za dolazeće doba.

Braćo moja i sestre, obratite pažnju na tok misli koji je sadržan u Rimljanima 8:23 – 24, „I mi koji prve darove Duha imamo, i mi uzdišemo čekajući usinovljenje, izbavljenje naših tela. Jer se nadom spasosmo.“ Hristovim otkupom našeg izbavljenja, vernici su već primili Duha Svetoga. To je kao kapara za potpuno izbavljenje, međutim je samo prvi plod – uvid. I kada Pavle vidi da mi, čak i mi, koji imamo Duha uzdišemo čekajući iskupljenje svojih tela, jasno shvatate da nas Apostol upozorava na lažno zaključivanje da pošto smo spašeni da je došao kraj uzdisanju sa našim propadljivim telima. Iz tog razloga Pavle nastavlja u 24. strofi, „Jer se nadom spasosmo.“ Dakle, naše spasenje nije dovršeno, dapače ono je tek počelo. Mi smo spašeni samo u nadi. To je moralna istina; Pavle piše u Galatima 5:5 „Mi Duhom, od vere, čekamo nadu pravednosti.“ To je tačno u pogledu naših fizičkih tela, mi čekamo iskupljenje svojih tela. Hrist je kupio to iskupljenje, prikazao njegovu fizičku realnost u okviru izlečiteljske ovozemaljske misije, i pružio nam je uvid lečeći mnoge ljude u našim danima; neke veoma polagano, neke samo delimično a neke uopšte. To je moja treća tvrdnja, braćo moja i sestre.

BOG KONTROLIŠE SVE PATNJE ZA DOBROBIT NJEGOVIH LJUDI

Četvrto, Bog odlučuje ko će se razboleti a ko će ozdraviti, i sve njegove odluke su za dobrobit njegove dece, čak i ukoliko su veoma bolne i dugoročne. Upravo je Bog pokorio tvar propadljivosti i samo on je može iznova osloboditi. U Knjizi Izlaska 4:11 kada Mojsije odbija da govori sa Faraonom, Bog mu govori, „Ko je dao usta čoveku? Ili ko može stvoriti nema, ili gluva ili okata, ili slepa? Zar ne ja, Gospod?“ Iza svake bolesti je suverena ruka Božja. Bog govori u Ponovljenim Zakonima 32:39Vidite sada da sam ja, ja sam, i da nema Boga osim mene. Ja ubijam i oživljavam, ranim i isceljujem, i nema nikoga ko bi izbavio iz moje ruke.

A šta je sa Sotonom? Nije li on veliki neprijatelj naše celovitosti? Ne napada li nas on i moralno i fizički? Nije li Sotona mučio Jova? Da, on jeste. Međutim Sotona nema moć do one koja mu je dodeljena od Boga. On je neprijatelj koji je privezan na lanac. U stvari, pisac knjige o Jovu nije pogrešio kada je napisao da su prištevi koje je naneo Sotona poslani od Boga. Na primer, u Jovu 2:7 čitamo, „I Sotona otide od Gospoda, i udari Jova zlim prištom od pete do temena.“ Potom pošto je Jovova žena insistirala da Jov prokle Boga i umre, Jov odgovara, „Dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati?“ (Jov 2:10) Za slučaj da smatramo da je Jov bio u krivu kada je pripisao Bogu prišteve koje mu je naneo Sotona, pisac dodaje u 10. strofi, „Uza sve to ne sagreši Jov usnama svojim.“ Drugim rečima, nije greh prepoznati suverenu Božju ruku čak iza bolesti kojoj je Sotona možda bliži uzročnik.

Sotona može biti lukav, međutim po nekim pitanjima je neizrecivo glup obzirom da propušta da uvidi da svi njegovi pokušaji da upropasti pobožne bivaju lakoćom Božje promisli preobraženi u prilike za očišćenje i osnaživanje vere. Božji plan za njegove ljude u ovom dobu nije, na prvom mestu, da ih oslobodi od bolesti i bola već da nas očisti od ostatka greha te da nas navede u našim slabostima da se čvrsto držimo njega kao naše jedine nade.

Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kada te on pokara. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara, i bije svakoga sina koga prima… On nas opominje na korist našu, da budemo zajedničari svetosti njegove. Jer svako opominjanje, dok traje, ne čini se da je radost, nego žalost, ali posle daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izvežbani.“ (Jevrejima 12:5,6,10,11)

Svaka patnja koja pogodi decu Božju, bilo kroz progon ili bolest je određena od Boga u cilju povećanja naše svetosti primoravajući nas da se snažnije oslonimo na Boga koji podiže mrtve. (2 Korinćanima 1:9) Ukoliko postanemo besni na Boga usled naše bolesti u tom slučaju odbacujemo njegovu ljubav; obzirom da uvek, ali uvek, samo iz ljubavi Bog opominje svoju decu. Za naše je dobro da izvučemo neku bogatu pouku o veri iz svoje bolesti. Tek tada ćemo moći da izgovorimo uz Psalmistu, „Dobro mi je što stradam, da se naučim naredbama tvojim… Znam da su sudovi tvoji, Gospode, pravedni, i po pravi me karaš.“ (Psalm 119:71,75). Ovo je moja četvrta tvrdnja, braćo moja i sestre: neprikosnoveno Bog odlučuje ko će se razboleti a ko će ozdraviti kao i sve njegove odluke su za dobro njegove dece, čak i ukoliko je bol ogromna a bolest duga. Dodao bih još jednu strofu na ovom mestu, „Bog sve pomaže na dobro, one koji su pozvani po nameri.“ (Rimljanima 8:28)

 

MORAMO SE MOLITI ZA MOĆ IZLEČENJA I MILOST ODRŽAVANJA

Peta tvrdnja je da moramo stoga moliti Božju pomoć kako za izlečenje i ojačanje vere dok smo bolesni. Potpuno je normalno da dete traži očevu pomoć u problematičnim momentima; podjednako je adekvatno da Otac koji voli pruži svom detetu samo najbolje. On to uvek čini: nekada momentalnim izlečenjem, nekada ne; međutim uvek, ali apsolutno uvek ono što je najbolje za nas.

Ali ukoliko je nekada najbolje da ne budemo izlečeni, kako ćemo znati čemu i kako da se molimo? Kako da znamo kada da prestanemo da kroz molitvu tražimo izlečenje te da svoju molitvu usmerimo samo u pravcu milosti da verujemo njegovoj dobroti? Pavle se suočio sa tim problemom, veoma slično Jovu, kada je dobio trn u telo (2 Korinćanima 13:7 – 10) – trn koji je nazvao „Sotoninim izaslanikom“. Mi, istini na volju, ne znamo kakva je bila vrsta tog bola ili bolesti, međutim on kaže da se tri puta molio da trn bude otklonjen. Tada mu je Bog, međutim, dao obećanje da iako ga neće izlečiti da će njegova milost biti dovoljna i njegova moć će se prikazati ne u izlečenju već u vernoj Pavlovoj službi kroz patnju.

U Rimljanima 8 – 26, 27 Pavle govori, uveren sam, o istom problemu. Dok čekamo iskupljenje svojih tela „Duh nam pomaže u našim slabostima jer ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba, nego se sam Duh moli za nas uzdisajima neiskazanim. A Onaj što ispituje srca, zna šta je želja Duha, jer po volji Božjoj posreduje za svete.“ Ponekad, sve što nam preostaje da činimo jeste da plačemo za pomoći obzirom da ne znamo oblik u kome nam je pomoć potrebna. Duh Božji preuzima naše smetene, nesigurne izraze potrebe i donosi ih pred Boga u obliku koji je u skladu sa Božjim namerama. Bog odgovara milostivo i zadovoljava naše potrebe. Naravno, ne uvek na način na koji smo se mi nadali, ali uvek za našu dobrobit.

Stoga nemojmo biti puni ponosa i stojati udaljeni od Boga stoički podnoseći ono što nam je sudbina dodelila. Namesto toga potrčimo prema Ocu u molitvi i molbi za pomoć u vremenu nevolje. To je moja peta tvrdnja, braćo moja i sestre.

 

UVEK MORAMO IMATI PUNO POVERENJE U BOŽJU MOĆ I DOBROTU

Šesta i konačna tvrdnja, mi moramo uvek verovati u Božju ljubav i moć, čak i u najtamnijim satima patnji. Ono što me najviše čini tužnim u vezi onih koji tvrde da bi Hrišćani uvek morali na čudotvoran način biti izlečeni je taj da oni ostavljaju utisak da kvalitet vere može uvek biti meren time da li se čudotvorno izlečenje uistinu desilo, kada je Novi Zavet najglasnije poručuje (ujedno i najjasnije) da se kvalitet naše vere oslikava u sreći i sigurnosti u Boga kroz patnje.

Veličanstveno Biblijsko poglavlje o veri je Jevrejima 11 i ono počinje rečima, „Vera je osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih.“ Ono što prečesto biva previđeno u ovom poglavlju, međutim, su poslednjih osam strofa u okviru kojih dobijamo ujednačenu sliku vere kao onoga što upravlja ka oslanjanju samo na Boga za spas od patnji, i kao ono što nas upravlja ka oslanjanju samo na Boga za mir i nadu u patnjama. 33 – 35. strofe, „Verom pobediše carstva, činiše pravdu, dobiše obećanja, zatvoriše usta lavovima, ugasiše silu ognjenu, utekoše od oštrica mača, od nemoćnih postadoše jaki, behu silni u ratu, poraziše vojske tuđinske, neke žene primiše svoje mrtve vaskrsenjem.

Ukoliko bi se zaustavili u čitanju na ovom mestu naše shvatanje načina na koji se iskazuje kvalitet vere bi bio veoma pogrešno obzirom da zvuči kao da vera uvek pobeđuje u ovom životu. Međutim od ovog mesta počinje pomak i mi pronalazimo da je vera pored navedenog i volja da položimo svoj život, „Verom… drugi pak behu mukama umoreni ne pristavši na izbavljenje, da bi dobili bolje vaskrsenje, a drugi iskusiše poruge i šibanja, pa još okove i tamnice, kamenjem pobijeni, prestrugani, izmučeni, od mača pomreše, potucaše se u kožusima i kozjim kožama, u oskudici, u nevoljama, oni kojih svet ne beše dostojan, potucahu se po pustinjama i gorama i po pešterama i po jamama zemaljskim… I svi ovi, osvedočeni u veri.

Slava Božja se prikazuje kada on izleči i kada pruži sladak duh nade i mira osobi koju ne izleči, jer to takođe, je čudo milosti! O, da možemo biti ljudi među kojima Bog često leči naše bolesti, ali i da nam uvek pruža punoću radosti i mira dok naša bolest ostaje. Ukoliko smo pokorni i kao deca koja plaču za Bogom usred svojih potreba i ukoliko verujemo njegovim obećanjima, Sveti Duh će nam pomoći i Bog će blagosloviti našu crkvu svakim mogućim blagoslovom. On će, kao što tekst čita, pomoći uvek na dobro.

Ovo je, albeit u grubim crtama, moja teologija bolesti. Prvo, u ovom dobu svo stvorenje, uključujući naša tela, je pokoreno propadljivosti i porobljeno truljenju. Drugo, dolazi doba kada svi oni koji izdrže do kraja u veri će biti oslobođeni svakog bola i bolesti. Treće, Isus Hrist je došao i umro kako bi kupio naše iskupljenje, prikazao njegovu prirodu i kao duhovnu i kao fizičku, i pružio nam je uvid u iskupljenje. Četvrto, Bog odlučuje ko će oboleti a ko ozdraviti, i sve njegove odluke su za dobrobit njegove dece čak i ukoliko su bolne. Peto, mi se moramo moliti Bogu za pomoć kako u pogledu izlečenja i osnaživanja naše vere dok smo bolesni, i moramo se osloniti na posredovanje Svetog Duha kada ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba. Konačno mi moramo uvek verovati u Božju moć i ljubav, čak i u najtamnijem času naše patnje.

KAKO DA PREPOZNATE SUMANUTOG PREDSEDNIČKOG KANDIDATA

0

Neovisno od toga ko će biti izabran za predsednika Srbije u predstojećem izboru on će svekoliko biti grešnik. On će, kao uostalom i svi dosadašnji predsednici, donositi periodično pogrešne odluke. Drugim rečima mi ne biramo mesiju već predsednika.

Međutim, neupitno je da će pravi predsednik, ograničen (ograničenim) Ustavom Republike Srbije, povesti našu naciju pravim putem kroz veoma težak period koji nam predstoji.

 

PRED NAMA SU NEIZVESNA VREMENA

Dani i godine koje su pred nama će biti neizvesne u svekolikom pogledu. Ekonomske i socijalne odluke koje moraju biti donete, kako na domicilnom tako i na međunarodnom planu su ogromne, delikatne i neodložne.

Dugovanja Srbije kao procenat bruto nacionalnog proizvoda su porasla do besprimernog i apsolutno alarmantnog nivoa. Tendencija je neodrživa i potencijalne posledice će biti razarajuće. Seizmičko pomeranje Srpskog moralnog pejzaža je rezultiralo atmosferom nesigurnosti i straha. Globalna geo-politička i ekonomska kretanja iziskuju ali momentalne adekvatne odluke. U međuvremenu, više „nestabilnih“ delova Srbije ulaze strmoglavom brzinom u komplikovan politički i religiozni nemir. Svaka neadekvatno promišljena a izgovorena reč može dovesti do eksplozivno krvave reakcije.

Ovi ogromni izazovi zahtevaju od Srpskog predsednika prisebnost, obrazovanje, u pravednosti utemeljenu „kičmu“, spremnost da sasluša, mirnu ruku i obuzdan jezik. Budućnost miliona ljudi će zavisiti od politike koju će budući predsednik voditi ili eventualno blokirati. A kada Predsednik govori bukvalno u određenim vremenima će sam život zavisiti od onoga što on izusti, „Smrt je i život u vlasti jeziku.“ (Priče Solomonove 18:21)

 

HITNO NAM JE POTREBAN MUDAR PREDSEDNIK

Iz prethodno navedenog kristalno je jasno da nam je kao naciji neodložno neophodno da tražimo i izaberemo što je moguće mudrijeg, poštenijeg, skromnijeg, sposobnijeg, odlučnijeg i postojanijeg Predsednika. Bilo bi svakako mudro izabrati Predsednika, ukoliko je to moguće, ko se uistinu boji Boga, obzirom da on mora posedovati moralni otpor moćnim izazovima zla koje neminovno dolaze sa moći koja je u položaju Predsednika Srbije.

Ukoliko ne izaberemo Predsednika kakvog sam upravo opisao već izaberemo sumanutog vođu, cena će biti ogromna – daleko viša od one koju većina može i razumeti. „Kad se umnožavaju pravednici, veseli se narod, a kad vlada bezbožnik, narod uzdiše.“ (Priče Solomonove 29:2) Dakle, svekoliko moramo biti oprezni u izboru Predsednika kako ne bi ušli u period uzdisanja.

Braćo moja i sestre moje, ne bismo samo mi uzdisati. Ljudi u susednim nacijama bi takođe uzdisati usled posledica izbora sumanutog Srpskog predsednika. I dolazeće generacije će uzdisati. Naša deca i unuci će živeti u posledicama „zračenja“ izgovorenih reči i preduzetih dela u periodu od sledećih nekoliko godina.

 

KARAKTERISTIKE SUMANUTOG PREDSEDNIČKOG KANDIDATA

Svekoliko smo, naravno, svesni činjenice da ma koga da izaberemo on neće ni slučajno (niti može) biti idealni Predsednik; međutim od neodložne je važnosti da kao od kuge bežimo od izbora sumanutog Predsedničkog kandidata. Kao narodu nam je u ne tako dalekoj prošlosti omogućeno da biramo Predsednika, i do sada se nismo pokazali naročito uspešnim, međutim ukoliko ovog puta izaberemo sumanutog kandidata svaka pošast koju će nam on doneti svojim pomućenim umom će biti naša osuda samih sebe.

Na koji način možemo znati da li je potencijalni Predsednik sumanut? Kroz načelo koje proizilazi iz Hristovih reči: „Tako svako dobro drvo plodove dobre rađa, a zlo drvo, plodove zle rađa.“ (Matej 7:17) Moramo ispitati plodove i Sveto Pismo je kristalno jasno po pitanju karakteristika plodova sumanutosti:

  • Sumanuti poseduje ponosite oči i sumanuto lažljiv jezik (Priče Solomonove 6:17);
  • Sumanuti mrzi i lažljivih je usana (Priče Solomonove 10:18);
  • Sumanuti se šali na račun sopstvenog zla (Priče Solomonove 10:23);
  • Sumanuti poseduje usta lažljiva i hvalisavi jezik (Psalm 12:3);
  • Sumanuti je ubeđen da je uvek u pravu (Priče Solomonove 12:15);
  • Sumanuti momentalno izliva gnev na suprotno mišljenje njegovom (Priče Solomonove 12:16);
  • Sumanuti neobuzdano urla nepromišljene reči kao da mačem probada (Priče Solomonove 12:18);
  • Sumanuti se ne pokazuje znake stida svoje ludosti (Priče Solomonove 13:16);
  • Sumanuti govori i čini bezobzirno i u nehaju (Priče Solomonove 14:16);
  • Sumanuti govorom prosipa bezumlje (Priče Solomonove 15:2);
  • Sumanuti odbacuje savete i ukore od onih koji su mudri (Priče Solomonove 15:5)
  • Sumanuti i kada pokuša da govori na dostojanstven način on ostavlja utisak izveštačenosti (Priče Solomonove 17:7);
  • Ukor se naprosto odbija od sumanutog (Priče Solomonove 17:10);
  • Sumanuti obožava da drsko iznosi svoja mišljenja (Priče Solomonove 18:2);
  • Sumanuti je mnogo puta u prošlosti bio uhvaćen u zamku sopstvenih reči (Priče Solomonove 18:7);
  • Sumanuti uživa da se svađa (Priče Solomonove 20:3);
  • Sumanuti najčešće ignoriše mudrost (Priče Solomonove 23:9);
  • Sumanuti ima istoriju ponavljanja svog bezumlja (Priče Solomonove 26:11);
  • Mudri su zabrinuti i opterećeni rečima i bezumnim delima sumanutoga (Priče Solomonove 27:3);
  • Sumanuti besni na i vređa one koji se ne slažu sa njim (Priče Solomonove 29:9);
  • Sumanuti neobuzdano izliva sav svoj gnev (Priče Solomonove 29:11);
  • Sumanuti govori bez da sebi ostavi vremena da prvo promisli (Priče Solomonove 29:20);
  • Sumanutog karakteriše urlanje (Knjiga Propovednikova 9:17);
  • Sumanuti možda sebe i smatra pobožnim, međutim ne zauzdavanje njegovog jezika pokazuje da je njegova pobožnost uzalud (Jakovljeva 1:26).

Ovo svakako ne predstavlja sveiscrpnu listu sumanutosti, niti je (naravno) ovo jedina od lista koju moramo uzeti u obzir pri izboru Predsednika. Ovo je prosto – nazvaću je osnovna lista. Ukoliko potencijalni kandidat ne može da se provuče kroz testo ove liste on apsolutno mora biti diskvalifikovan.

 

ISPITAJTE PLOD

Ono što je istina za lažne proroke je podjednako istinito za sumanute vođe „Po plodovima njihovim poznaćete ih.“ (Matej 7:20) Dakle ispitajte plodove. Istini na volju svaki Predsednik obzirom da je grešan će načiniti pogrešnu odluku jedan put (iz koje će naučiti); međutim ono za čime mi tragamo je postojan, karakterističan plod, a za anomalijom. Ukoliko prepoznate karakterističan plod sumanutosti, ne dopustite da budete zavedeni rečima, strahom ili bilo kakvom vrstom pritiska. Nemojte izabrati ludu na rukovodeću poziciju.

Ono što je istina za lažne proroke je istina za sumanute vođe: oni će delovati pokvareno; dapače „Kada vlada sumanuti, uzdiše narod.“ (Priče Solomonove 29:2)

SIROTINJA ZEMLJE I OHOLI PONOS VLADARA

0

Amos je bio pastir iz Tekuje pre no što ga je Bog pozvao da bude prorok Izraelu. Iako je Tekuja u južnom kraljevstvu Jude (dvadesetak kilometara južno od Jerusalima), Amos je preneo poruku severnom kraljevstvu Izraelu. Njegova proročanska misija se odvijala u vreme vladavine Jerovoama II, najverovatnije neposredno pre kraja njegove vladavine; drugim rečima Amos je prorokovao nekih 40 do 60 godina pre no što je severno kraljevstvo odvedeno u izgnanstvo od strane Asiraca 722. godine pre Hrista.

 

ZAŠTO GOVORITI REČ BOŽJU?

U retrospektivi vidimo da Amosova upozorenja dolazeće osude na Samariju, koja je bila glavni grad severnog kraljevstva (pod Jerovoamom II) nisu urodila plodom pokajanja i shodno tome nisu spasla ljude. Iz toga, na samom početku, spoznajemo da Reč Božja ne mora uvek proizvesti ishod koji priželjkujemo; međutim mi moramo biti verni, poput Amosa, i propovedati ono što nam je dato od Gospoda, i verovati da on ima skrivene razloge u svemu što čini, kao i da su svi oni usmereni na dobro. Ukoliko sadržaj jedne čitave biblijske knjige opisuje neuspešno propovedanje naciji, nemojte biti ni najmanje začuđeni usled činjenice da i u današnji dan naša propoved pada na gluve uši. Opravdanje propovedanja Božje Reči se ne ogleda u sigurnosti da će proizvesti preobraženje ljudi već u sigurnosti Božjeg poziva, koristeći Amosove reči 7:15Gospod me uze od stada i reče mi Gospod: „Idi, prorokuj narodu mome Izrailju.““ Međutim obzirom da je Amosova reč od Boga data i sačuvana je za nas u opusu Svetog Pisma, možda je bolje da merimo njen stvarni uspeh ne na osnovu ishoda koje je imala na „krave vasanske“, već na osnovu rezultata na nas grešnike u Srbiji.

Knjiga proroka Amosa je previše obimna kako bi mi na ovako ograničenom mestu dopustila valjanu ekspoziciju svakog njenog dela, i iz tog ću razloga pokušati da oslikam Amosovu poruku kao drvo sa tri korena, stablom i nekoliko grana. Stablo predstavlja centralnu poruku osude. Korenje predstavlja ljudske grehe koji su proizveli da se uveća Božji gnev; konačno grane oslikavaju nekoliko poziva na preobražaj. Ono što Amosu daje specifičnu moć i uticaj čak i u današnjem svetu leži u činjenici da on razotkriva korene Izraeljevih grehova svetlosti dana.

 

PRIPREMI SE DA SRETNEŠ BOGA SVOGA

Stablo. Veliko, tamno, nezaobilazno Amosovo stablo predstavlja nemilosrdno predviđanje osude koja će pasti na severno carstvo na Izrailj. Posle poruka proroka Joila i Sofonije pretpostavljam da vam ne pravi nikakvu teškoću da zamislite kako je nazvan dolazeći dan osude. Amos 5:18 – 20Teško onima koji žele dan Gospodnji! Što će vam dan Gospodnji? Tada je mrak a ne videlo. Kao da bi ko bežao od lava pa bi ga sreo medved, ili kao da bi ko došao u kuću i naslonio se rukom na zid, pa bi ga zmija ujela. Nije li dan Gospodnji mrak a ne videlo? I tama, bez svetlosti?“ Reč koja daje ton čitavoj knjizi proroka Amosa proističe iz 2. strofe, „Gospod će zagrmeti sa Siona.“ To je takt knjige i u 12. stihu 4. poglavlja čujete to užasno upozorenje, „Zato ću ti tako učini Izrailju,“ ovo je stablo proročanstva: užasni dan Gospodnji dolazi, „i što ću ti tako učiniti, pripremi se, Izrailju, da sretneš Boga svoga.“ Ukoliko sretnete Boga svoga pobunjeni, srešćete Ga kao gladnog lava koji riče sa Siona, pokušate li bežati susrešćete Ga kao medvedicu kojoj su oteti mladunci; ako li se pak pokušate skriti u svojoj kući srešćete Boga kao zvečarku na vašem dovratku. Ne postoji izlaz za nevernike u dan Gospodnji, stoga „pripremi se da sretneš Boga svoga, o Izrailju.

Ono što daje stablu osude takvu snagu i težinu, u knjizi proroka Amosa, jeste slika koju nam pruža o Bogu. Tri puta on se zaustavlja samo da bi oslika sliku koja prikazuje ko je Gospod osude. U 4:13 Amos nam govori koga treba da se spremimo da sretnemo. „Jer eto onoga koji je sazdao gore i koji je stvorio vetar i javlja čoveku šta misli, čini od zore tamu, i hodi po visinama zemaljskim, ime mu je Gospod Bog nad vojskama.“ Bog stvara planine kao od gita, i moćni vetar šapatom svojim. On zna svaku misao vašeg uma pre no što je izgovorite. On upravlja funkcionisanjem Solarnog sistema, i on zakorači od Alpa do Kavkaza u jednom koraku. Da li želite da Ga sretnete dok grmi sa Siona, ili veselju nad nama u radosti?

Amos se iznova zaustavlja u 5:8 samo kako bi ojačao sliku koja prikazuje Boga: „On koji je stvorio zvezde kola i uštape, i koji pretvara sen smrtni u jutro a dan u tamnu noć, koji doziva vode moske i proliva ih po zemlji, ime mu je Gospod.“ Drugim rečima, pripremite se da sretnete Boga koji stvara sazvežđa u svemiru kao da su samolepljivi ukrasi, i koji okreće zemlju na svojoj ruci, koji doziva talas plime upravo kao što čovek zviždukom doziva psa.

Konačno, u 9:15 Amos iznova zastaje pred tim Bogom: „Gospod, Gospod nad vojskama kad se dotakne zemlje, ona se rastapa i tuže svi koji žive na njoj, i razliva se sva kao reka i potapa se kao od reke egipatske. On je sagradio sebi odaje na nebu i svod svoj osnovao na zemlji, zove vode morske i izliva ih po zemlji, ime mu je Gospod.“ Kao da u svakom od ovih portreta Amos govori: Upamti, Izrailju, kada kažem da dan Božji dolazi, mislim na TVORCA! Razmisli, Izrailju, šta će značiti kada tvorac kaže, „obratiću oči svoje njima na zlo a ne na dobro.“ (Amos 9:4)

Dakle, veliko, snažno i nezaobilazno stablo ovog proročanstva čini to da žestoka Božja osuda dolazi na severno kraljevstvo Izraela. Dan Gospodnji je mrak a ne svetlost za one koji su zavoleli mrak. Tvorac i Vladar svega i nad svim će rikati sa Siona protiv svojih neprijatelja. Stoga, pripremi se da sretneš Boga svoga, O Izrailju!

 

ODBACIVANJE BOGA

Koji je razlog iz kog je Bog odredio tako stravičnu osudu protiv svog naroda? Šta predstavlja korenje koje vodi do stabla? Uočavam glavni koren koji je proizveo najmanje tri druga korena, i zajedno ta četiri korena su prouzrokovala rast Božjeg gneva protiv Izraela. Glavni koren predstavlja činjenicu da su ljudi napustili Boga. Tri korena koji se odvajaju od glavnog su zavisnost od luksuza, ravnodušnost prema poštenju i bezdušnost prema siromašnima.

Prvo, Izrailj je napustio Boga. Amos 4:6 – 11, „I zato vam ja dadoh da su vam čisti zubi po svim gradovima vašim i da nema hleba nigde po svim mestima vašim, ali se ne obratiste meni, govori Gospod. „A ja vam ustegoh kišu kad još tri meseca behu do žetve, i pustih kišu na jedan grad, a na drugi grad ne pustih kišu, jedan se kraj nakvasi, a drugi kraj, na koji ne bi dažda, posuši se. Tako dva i tri grada iđahu u jedan grad da piju vode, i nemogahu se napiti, ipak se ne vratiste meni“ govori Gospod. „Bih vas sušom i medljikom, gusenice pojedoše obilje u vrtovima vašim i u vinogradima vašim i na smokvama vašim i na maslinama vašim, ipak se ne vratiste meni“, govori Gospod. „Poslah u vas pomor kao u Egipat, pobih mačem mladiće vaše i odvedoh konje vaše, i učinih te se podizaše smrad iz logora vašega i u nozdrve vaše, ipak se ne vratiste meni“, govori Gospod. „Zatirah vas kao što Gospod zatre Sodom i Gomor, i beste kao glavnja istrgnuta iz ognja, ipak se ne vratiste meni“, govori Gospod.“ Teško da je prorok mogao jasnije iskazati da je glavni koren Izrailjeve osude taj da je Izrailj daleko od Boga te da mu se mora vratiti. Srce Izrailja ide za mnoštvom stvari, međutim nipošto nije ispunjeno Bogom.

Za mnoge se to iskazivalo u otvorenom idolopoklonstvu, na primer u 5:26 – 27, „Nosili ste šator Moloha svoga, i Hijuna, likove svoje, zvezdu boga svoga, koje sami sebi napraviste; Zato ću vas presliti iza Damaska“, govori Gospod, kome je ime Bog nad vosjkama.“ Međutim, bilo je i drugih, suptilnijih, načina na koji se ogledalo Izrailjevo napuštanje Boga. Primera radi, u njihovom seksualnom ophođenju teško da su i primisao poklonili Bogu i obeščašćenju koje su naneli Njegovom svetom imenu. U 2:7 čitamo, „I sin i otac odlaze jednoj devojci da oskrnave sveto ime moje.“ Uistinu, koren svakog seksualnog greha pronalazimo u apsolutnoj nezainteresovanosti za čast Božjeg svetog imena. Danas smo svedoci mnoštva ljudi, koji u domu Gospodnjem, govore kao da je za njih Bog stvaran, međutim u svojim seksualnim pohotama ali nikada ne postave pitanje: Da li sveti Bog odobrava moje ponašanje i oduševljenje koje osećam u svojim seksualnim navikama? Taj način dvoličnog pristupanja Bogu uistinu jeste čin napuštanja Boga i svekoliko priprema za dolazeću osudu.

Naredni, podjednako suptilan, način na koji su napustili Boga se ogledao u odlasku u crkvu, prinošenju darova, pevanju iz pesmarica. Obratite dužnu pažnju na sledeće. Vetilj i Galgala su ključna mesta Bogosluženja u Izraelu, i u 4: 4 – 5 Gospod upotrebljava ciničan sarkazam kako bi osudio hipokriziju naroda: „Idite u Betilj, i činite bezakonje, u Galgalu množite bezakonje svoje, i prinosite svako jutro žrtve svoje, treće godine desetke svoje, I palite žrtvu zahvalnu od hleba kiseloga, i oglasite žrtve dragovoljne i razglasite, jer vam je tako milo, O sinovi Izrailjevi“, govori Gospod Bog.“ I potom u 5: 21 – 24, „Mrzim na vaše praznike, odbacio sam ih, i neću da mirišem svetkovina vaših. Ako mi prinesete žrtve paljenice i prinose svoje, neću ih primiti, i neću pogledati na zahvalne žrtve od ugojene stoke vaše. Ukloni od mene buku pesama svojih, i sviranja harfi tvojih neću da čujem. Nego sud neka teče kao voda i pravda kao silan potok.

Knjiga proroka Amosa i u današnje vreme čini razarajuće štivo ljudima koji usmeravaju ali samo simboličnu pažnju Bogu kroz jedno-nedeljna okupljanja u crkvi i kroz isprazno ponavljanje tekstova pesama dok su im uistinu srca daleko iskrenije verna sportu, biznisu, porodici, hobijima ili provodu. Ukoliko vaše spoljašnje delo Bogosluženja predstavlja ali masku koja vam pruža određeni nivo poštovanja dok je vaše srce uistinu verno ovome svetu i vašem komforu u njemu, u tom slučaju Bog mrzi vašu službu i prezire vaša uzvišena okupljanja, vaše darove i vaše pesme.

Glavni koren Izrailjevog greha je bio u tome da je njegovo srce bilo daleko od Boga, čak i u njihovim desetinama i drugim darovima, pesmama i okupljanjima. Iz tog razloga Amos priziva na pokajanje u 5: 4 – 6, u okviru kojih prvo ističe: „Jer ovako veli Gospod domu Izrailjevu: „Tražite me, i bićete živi. A ne tražite Vetilja, i ne idite u Galgal, i ne prolazite u Virsaveju, jer će Galgal otići u ropstvo, a Veilj će se pretvoriti u ništa. Tražite Gospoda i bićete živi, da ne obuzme doma Josifova kao oganj i spali i ne bude nikoga da gasi Vetilj.

Drugim rečima, budite verni Bogu. Ne izjednačavajte Boga sa mestima Bogosluženja ili religioznim činovima. On je stvaran. On je ličnost. Tražite ga. Upoznajte ga. Imajte odnos sa Bogom. Vratite se Gospodu vašem Bogu, „da ne obuzme doma Josifova kao oganj.

 

ZAVISNOST OD LUKSUZA

Izrailj se, međutim, nije vratio Bogu, i stoga iz tog glavnog korena pobune protiv Boga su izrasla tri ružna korena koja su hranila stablo Božjeg gneva. Izrailj je postao zavistan od luksuza, ravnodušan prema poštenju i bezdušan prema sirotinji. Izrailj nije obratio pažnju na opomenu koju je Bog izrekao u Knjizi ponovljenih zakona 8: 17 – 19, „Niti govori u srcu svome: moja snaga, i sila moje ruke dobavila mi je ovo blago. Nego se opominji Gospoda Boga svoga, jer ti on daje snagu da dobavljaš blago, da bi potvrdio savez svoj, za koji se zakleo ocima tvojim, kao što se vidi danas. Ako li zaboraviš Gospoda Boga svoga, i pođeš za drugim bogovima i njima staneš služiti i klanjati se, svedočim vam danas da ćete zacelo propasti.

Amos, međutim, u trinaestom stihu šestog poglavlja govori Izraelu, „Vi se radujete onome što nije ništa, i govorite: „Nismo li svojom snagom dobili Karnaim?“ Gospod je dopustio Izraelu prosperitet, i upravo taj prosperitet je postao njegovo uništenje. Izrael se doslovce zaljubio u svoj luksuz i hvalio se svojom snagom i bogatstvom. Amos prenosi Božji odgovor na opisano stanje: „Ja se gadim ponosa Jakovljevog i mrzim darove njegove, zato ću predati grad i sve što je u njemu.“ Onog momenta kada Bog prestane da predstavlja bogatstvo vašeg srca, sasvim je sigurno da će se vaše srce vezati za ovozemaljska uživanja; i ukoliko Bog ne interveniše milostivo, vaša zavisnost komforom će vas načiniti ravnodušnima prema poštenju i bezdušnima prema sirotinji.

Obratite, braćo moja i sestre, pažnju na oštrinu Amosovih (6:1) reči upućenih zaljubljenima u komfor i luksuz: „Teško bezbrižnima u Sionu i onima koji su bez straha u gori samarijskoj.“ zatim u četvrtom stihuTeško onima koji leže na odrima od slonove kosti i pružaju se na posteljama svojim, i jedu jaganjce iz stada i teoce ugojene.šesti stih „…koji pijete vino velikim čašama, i mažete se skupocenim mirisima, a ne marite za polom Josifov.“ Da li se ovo odnosi i na nekoga ko vam je poznat danas: moćnike koji žive za luksuz i ne žale za izgubljenima; ništarije koje su eksperti samo u voljenju sebe samih, a da pritom nemaj ali ni najmaglovitiju ideju značenja voli bližnjeg svoga kao što sebe voliš.

Šta uslovljava vaše sticanje i vašu potrošnju? Da li je to želja da steknete što je više luksuza moguće ili je to Bogom dana želja da učinite što je više moguće dobra drugima u slavu Isusa Hrista? U trećoj strofi, petnaesti stih pronalazimo opomenu, opomenu koja pogađa tako blizu cilja da je nipošto ne mogu izbeći: „I udariću kuću zimnu i letnu kuću, i propašće kuće od slonove kosti, i nestaće velikih kuća“, govori Gospod.“ Obratite svekoliku pažnju, braćo moja i sestre, i marljivo štitite svoja srca kako ne bi postali robovi komfora i zavisnici od luksuza.

 

NEPOŠTENJE I NEOSETLJIVOST PREMA SIROMAŠNIMA

Ne prestaje naracija na ovom mestu. Ljubav prema luksuzu dovodi do nepoštenja i neosetljivosti prema siromašnima. Možda zato što je Amos potekao iz siromašne porodice i iz zanemarivog sela (1:1, 7:14), u krajnjem slučaju ne čini nikakvu razliku; koji god da je razlog on napada ovo zlo Izraela više nego iko drugi. Njegova prva reč protiv Izraela u 2: 6 – 7 zadire u srce problema: „Ovako veli Gospod: „Za tri zla i za četiri što učini Izrailj, neću mu oprostiti, jer prodavše pravednika za novce i uboga za jedne opanke. Čeznu za prahom zemaljskim na glavi siromasima, i prevraćaju put smernima.

U 4:1 Amos nam pruža slikovit opis bogate žene koja je pripadala višim krugovima Samarićanske kulture: „Čujte ovu reč, krave vasanske, koje ste u gori samarijskoj, koje krivo činite ubogima i satiretesiromah, koje govorite muževima svojim: „Donesite da pijemo“.“ Zatim u 5:12 Amos prikazuje kako se pokvarenost i neosetljivost mešaju: „Jer znam bezakonja vaša, kojih je mnogo, i grehe vaše, koji su veliki, koji mučite pravednika, primate mito i izvrćete pravdu ubogima na vratima.“ Konačno u strofama osmog poglavlja od četvrte do šeste vidimo kako se religiozna hipokrizija i ljubav za bogatstvom, nepoštenje i neosetljivost ujedinjuju: „Čujte ovo, koji gutate uboge i satirete siromahe u zemlji, govoreći: „Kad će proći mladina da prodajemo žito? I subota da otvorimo pšenicu? Umaljajući efu i povećavajući sikal i varajući lažnim merilima. Da kupujemo siromahe za novce i uboga za jedni opanke, i da prodajemo očinke od pšenice.

To je korenje koje je hranilo gnev Božji u Amosovim danima, i to isto korenje hrani njegov gnev u današnji dan: pobuna protiv Boga (čak i kada je zamaskirana povremenim dolaskom u crkvu), zavisnost na luksuz i komfor, ravnodušnost prema poštenju i bezdušnost prema siromašnima.

 

POZIV NA POKAJANJE

Samo nekoliko grana je izniklo iz stabla Božjeg gneva, samo nekoliko grana koje predstavljaju samo nekoliko poziva na pokajanje. Jedno smo videli u 5:6Tražite Gospoda i bićete živi.“ Dakle postoji nada za preobraćene. Međutim 5:14 – 15 čine kristalno jasnim da preobraženje svekoliko prevazilazi puku promenu mišljenja o Bogu. Ono znači zamenu ljubavi za luksuz za ljubav prema dobroti i pravednosti. Amos piše: „Tražite dobro a ne zlo, da biste bili živi, i tako će Gospod Bog nad vojskama biti sa vama, kako rekoste. Mrzite zlo i ljubite dobro, i postavite na vratima sud, ne bi li se Gospod Bog nad vojskama smilovao na ostatak Josifov.

O, imati crkvu punu ljudi koji ne mare da li žive u komforu, ali koji mrze zlo, vole dobro, i koji posvećuju sebe uspostavljanju pravde na vratima! Ljudi koji osećaju tugu i ozlojeđenost ne samo kada je njihovo pravo da se obogate ugroženo, već i kada deca umiru od gladi i kada bilo ko umre bez spasenja.

Šta zapravo znači postaviti na vratima sud? Ne mislim da znači imati društvo bez razlika već društvo bez opresije. Dosta je bilo iskorištavanja; dosta je bilo ugovora koji su sadržali slova koja su toliko sitna da ih je nemoguće pročitati, dosta je bilo monopolističke zloupotrebe cenama; ne smemo više dopustiti Mariju Antoanetu koja će za sirotinju reći: „Neka jedu kolače.“ I nikada više da ne bude Robin Huda koji krade od bogatih. Ne centralnim socijalističkim komitetima koji drže pištolj na vašem potiljku dok vam saopštavaju koliko vašeg uistinu pripada vašem komšiji, i dosta je kapitalističkih likova koji svakodnevno prolaze pored Lazara na putu za teretanu kako bi skinuli koju kilu viška. Ne smemo dopustiti prevrtljivo reklamiranje. Kada svaka plata bude korektna, svaki ugovor korektan, kada se svakog dogovora budemo držali, i kada svako bude stremio ka boljitku za svog bližnjeg čoveka a ne samo za sopstvenim boljitkom – i sve to samo u slavu Boga, tada će na vratima biti postavljen sud.

Kako ćemo to postići? Stremljenjem oblikovanja muškaraca i žena čija su srca užarena Božjom pravednošću; i kroz zajedničku borbu ćemo znati koji elementi pravednosti moraju biti uključeni u sekularne zakone.

Ako Srbija ostane slobodna – što svekoliko nije osnovni cilj crkve već, molim se, srećna kolateralna dobit – ako Srbija ostane slobodna, to neće biti usled toga što pravimo suficit zakona koji nisu primenljivi, dapače mnogi od kojih su izravno štetni. Ako Srbija ostane slobodna to će biti samo i isključivo zato što su so zemaljska i svetlost sveta prouzrokovali tako duboko duhovno dejstvo na srcu i duši nacije da će ljudi osećati grižu savesti kada dođe do nepravednih raskida ugovora, kada su cene nerazumno podignute, kada je rad neadekvatno plaćen, kada se promoviše abortus. Ograničavajući sekularni zakoni su neophodni u palom svetu; međutim ukoliko prekršitelji čovečanske ljubavi ne budu lečeni duhovnim prolećem, u tom će slučaju reka zla koja teče iz ljudskog srca probiti svaku pravnu branu i potopiće zemlju nepravdom. Jedna grupa u zemlji ima potencijal i misiju – Crkva Isusa Hrista. Ukoliko mi nismo svekoliko uključeni u ovaj nezaobilazni zadatak, niko drugi ga neće obaviti, obzirom da niko drugi nema poruku i spoznaju iskupljenja. I pravda (sud) u tom slučaju sasvim sigurno neće biti uspostavljena na vratima. I pitam vas sve, ko će u tom slučaju pružiti „opravdanje“ kada Gospod zagrmi sa Siona?

BORITE SE ZA VERU

0

Juda, sluga Isusa Hrista, a brat Jakovljev, pozvanima, osvećenima Bogom Ocem i sačuvanima Isusom Hristom: Milost i mir i ljubav da vam se umnoži.

Ljubljeni, starajući se na svaki način da vam pišem o opštem spasenju, imadoh potrebu da vam pišem mileći da se borite za veru jedanput predanu svetima. Jer se uvukoše neki ljudi odavno unapred zapisani za ovu osudu, bezbožnici koji milost Boga našega izvrću na razvrat, i odriču se jednoga Vladike i Gospoda našega Isusa Hrista.“ (Poslanica Judina 1: 1 -4)

 

SIGURNOST SVAKOG VERNIKA: BOG KOJI ČUVA

Juda svoje pismo otpočinje i privodi kraju ohrabrujućim rečima za sve Hrišćane. U prvoj strofi on nas opisuje kao „one koji su pozvani osvećeni Bogom Ocem i koji su sačuvani za Isusa Hrista.“ Sva tri glagolska oblika su pasivna i Juda na taj način naglašava delovanje Boga. Bog poziva, Bog voli, Bog osvećuje, Bog osvećuje i Bog čuva. Mi smo pozvani, osvećeni i sačuvani. Juda je izvanredno nestrpljiv da otpočne svoje pismo naglaskom na sigurnost vernika u Božjoj ljubavi izbora i očuvanja.

Juda privodi kraju svoje pismo u 24. i 25. strofi rečima: „A Onome koji vas može sačuvati da ne padate i postaviti pred slavom svojom neporočne u radosti, jedinome premudrome Bogu, Spasitelju našem, kroz Isusa Hrista, Gospoda našega, slava i veličanstvo, moć i vlas pre svih vekova, i sada, i u sve vekove! Amin.“ Braćo moja i sestre molim vas da obratite pažnju da Juda u 1. strofi piše da smo Bogom Ocem sačuvani za Isusa Hrista a da u 24. strofi Bog je sposoban da nas sačuva da ne padnemo. Juda počinje i završava svoje pismo uverenjem svim vernicima da Bog koristi svoju svemoć kako bi ih sačuvao od gubitka vere.

Dakle kako bi trebalo da zvuči vaš odgovor kada vas neko upita na koji način možete biti sigurni da ćete zadržati veru do kraj i biti spašeni u vreme suda? Trebali bi reći nešto slično ovome: „Bog me je pozvao iz bezbožnosti, stoga znam da me voli specifičnom ljubavlju – ljubavlju prema onima koje je izabrao. Takođe znam da će me sačuvati da ne padnem. On će uraditi u meni ono što je prijatno njegovom sveviđenju (Prizovite pamćenju reči autora poslanice Jevrejima 13:21neka vas usavrši u svakome delu dobrome, da vršite volju njegovu, tvoreći u vama ono što mu je ugodno, kroz Isusa Hrista, kojemu slava u vekove vekova. Amin.“), i privešće me u radosti pred presto Njegove slave.

 

Obaveza svakog vernika: Bori se za Veru

Upravo ovom obavezom Juda otpočinje i zatvara svoje pismo; međutim u sredini pisma njegova briga je sasvim drugačije prirode. On nipošto ne naglašava potrebu pomoći kroz koju bi se vernici osećali lagodno, već nasuprot tome pomoći koja će ih načiniti da budu stalno na oprezu. Prikazavši Božiju ljubav prema izabranima i neprevaziđenu Božju moć da ih sačuva, Juda na ovom raskršću ukazuje na opasnost koja okružuje vernike. I poziva ih da se bore za veru.

  1. strofa: „Ljubljeni, starajući se na svaki način da vam pišem o opštem spasenju, imadoh potrebu da vam pišem moleći da se borite za veru jedanput predanu svetima.“ Drugim rečima, osigurana pobeda pravoverne crkve nipošto ne znači da mi ne moramo da se borimo za pobedu.

Kada briljantni komandant obeća pobedu dok se vojska iskrcava ni na koji način ne znači da vojnici mogu odbaciti svoje oružje. Obećanje pobede svekoliko podrazumeva ispoljavanje najviših vrlina u najžešćim okršajima. Kad Bog obeća da će njegova crkav biti sačuvana od poraza, njegovo obećanje ne podrazumeva da mi treba da odložimo svoje mačeve i odemo na kafu, već da prigrabimo mačeve Duha i pogledom punim poverenja koji je usmeren u pravcu Boga zarad snage da se borimo i pobedimo.

Dakle, Božji način, kao što vidimo u Judi, jeste da podari svom narodu sigurnost da će njihova vera na kraju biti pobednička te da ih potom pošalje da se bore za nju.

 

ČETIRI OBLIKA OSNOVE JUDINE PORUKE

Osnovna poruka ove, po obimu male, Judine knjige leži u 3. stihu, i namera mi je da je osvetlim kroz moju poruku vama – nominalno – obaveza svakog istinitog vernika je da se bori za veru koja je jedanput predana svetima. Svoje izlaganje ću podvesti pod četiri stavke:

  1. Postojanje vere koja jedanput predana svetima;
  2. Vera je vredna borbe;
  3. Vera je iznova i iznova ugrožena iz crkvenih krugova;
  4. Svaki istiniti vernik treba, dapače mora, da se bori za veru.

 

POSTOJI VERA KOJA JE JEDANPUT I ZAUVEK PREDANA SVETIMA

Ponekad je reč vera upotrebljena za osećanje poverenja u Hrista, sa druge strane opet ponekad istu reč koristimo za istine u koje verujemo o jednom kome verujemo.

LIČNI ODNOS SA HRISTOM

S vremena na vreme je uistinu neophodno naglasiti da Hrišćanstvo primarno predstavlja odnos sa Isusom a ne skup ideja o Isusu. Razlog iz koga ovo moram naglasiti je taj da nikada i niko nije spašen verom u skup ideja. Đavo veruje najveći deo istina Hrišćanstva. Apsolutno je neophodno naglasiti da ukoliko osoba nema živu veru u Isusa kao Spasitelja i Gospoda, ni svi skupovi vera u ideje ovoga sveta je neće odvesti u raj.

OBJEKTIVNA ISTINA

S druge strane, ukoliko nas naš naglasak na ličnom odnosu sa Isusom dovede do tačke u kojoj odbacujemo skup istina koje su suštinske Hrišćanstvu – u tom slučaju činimo opasnu grešku. Postoje istine o Bogu i Hristu i čoveku i crkvi i svetu koje su suštinske za život Hrišćanstva. Ukoliko su izgubljene ili izopačene to će dovesti ne samo do pogrešnih ideja već i do pogrešno usmerene vere. Unutrašnji život vere nije nezavisan od doktrinarnog iskaza vere. Kada se doktrina, međutim, iskvari isto se dešava i sa srcima ljudi. Stoga postoji telo doktrine (učenja) koje mora biti očuvano.

Osnovni dokaz za to u 3. strofi pronalazimo u iskazu koji za veru kaže da je „predana svetima“. Značenje ovoga je sledeće. Vera je predana od strane apostola. Ona nije osmišljena u crkvi (kao što je na primer slučaj sa Rimo-Katoličkom ili Pravoslavnom Crkvom). Vera je otkrivena od Boga njegovim apostolima i bliskim saradnicima da bi potom bila preneta crkvama kao „sva volja Božja“ (Dela Apostolska 20:27) ili alternativno ali u istom značenju kao „pravilo učenja“ (Rimljanima 6:17)

JEDANPUT

Za nas jedna od najbitnijih reči predstavlja reč „jedanput“. Mi smo vremenu koje je 2,000 godina udaljeno od vremena kada je vera prvi put preneta crkvi, i istovremeno smo okruženi stotinama ljudi i sekti i kultova koji tvrde da poseduju novu reč otkrovenja koja upotpunjava Božju reč čovečanstvu.  Muhamed je ponudio Kuran. Džosef Smit Knjigu Mormona. Dapače, svakodnevno srećete ljude koji prihvataju ali svaki savremeni intelektualni trend kao adekvatnu zamenu za Bibliju.

Molim vas, međutim, da obratite specifičnu pažnju. Juda je učio da je vera jedanput predana svetima. Božje otkrovenje u vezi doktrinarne sadržine naše vere je okončano. Crkva je podignuta na temeljima apostola i proroka (prizovite pamćenju Pavlove reči Efescima 2:20Nazidana na temelju apostola i proroka, gde je ugaoni kamen sam Isus Hristos.“). Bilo ko da se pojavi tvrdeći da poseduje novu reč od Boga koju dodaje veri jedanput predanoj svetima ide protiv samog Svetog Pisma.

Razlog iz kog imamo Bibliju je taj što su crkve u periodu III i IV veka spoznale da je Bog govorio jedanput u tim knjigama. Kanon je zatvoren i svaka drugačija tvrdnja posedovanja istine (iznova poput Svetog Predanja Pravoslavne Crkve, npr.) mora biti upoređena i merena standardima vere koja je jedanput predana svetima.

JEDINSTVO APOSTOLSKE VERE

Napomenuću još jednu bitnu stavku pre no što završim sa prvim oblikom. Kada kažemo da postoji vera jedanput predana svetima, ono što podrazumevamo (ispravno) jeste vera a nipošto vere. Danas je poprilično popularno govoriti o mnoštvu teologija Novozavetnih pisaca, i o teškoćama sklapanja njihovih tekstova u jedinstveno, dosledno shvatanje realnosti.

Istini da učinim na volju, uistinu (ponaosob kada tekstove čitam u originalu) je prisutna određena i reći ću potpuno razumljiva razlika u pisanju Duhom Svetim nadarenih pisaca. Međutim, svekoliko poručujem svim „teolozima“ da dugo i trezveno promisle o posledicama Judine 1:3, „Vera jedanput predana svetima.“ Ma kakva uočena stilska razlika postojala na putu našeg shvatanja vere ona je eksplicitno nebitna, naglasak svekoliko ostaje na jedinstvu. Apostolska vera. Telo doktrine koje je jedinstveno i koje nazivamo vera. Mi ne smemo ni dodavati ni oduzimati od nje. Vera je jedanput predana svetima.

 

VERA JE VREDNA BORBE

U Rimljanima 14-om poglavlju pronalazimo jednu osobu koja smatra da je jedan dan bolji od drugog i drugu osobu koja smatra da su svi dani podjednako dobri. Svaka treba da bude uverena u svom sopstvenom umu ali ne kroz prezir ili osudu druge. S druge strane u Judi nam je bez i najmanje sumnje stavljeno na znanje da se borimo za ono u šta verujemo.

 

VERA VREDNA POLAGANJA SOPSTVENOG ŽIVOTA

Ono što možete zaključiti iz ovog pod poglavlja jeste da postoji telo doktrine (učenja) za koju je vredno boriti se pa čak i do smrti; analogno se nameće i zaključak da postoje sekundarne primene tih doktrina zbog kojih se ne bi trebali boriti jedan protiv drugog.

Međutim, braćo moja i sestre, urežite u pamćenje da postoji istina koja je vredna borbe. Postoji istina za koju je vredno položiti svoj život. To je svekoliko teško za shvatanje u našem relativističkom društvu. Većina može prihvatiti umiranje za druge ljude međutim u doba današnje manjina smatra da su istine toliko vredne da će se za njih boriti i čak poginuti za njih.

 

KRV MUČENIKA

Nije uvek bilo ovako kako je danas. Vera koju mi negujemo je očuvana za nas krvlju stotina reformata. Od 1555. do 1558. godine Kraljica Marija, Katolička vladarka Engleske, je spalila na lomačama 288 Protestantskih reformatora – ljudi poput Džona Rodžersa, Džona Hupera, Rolanda Tejlora, Roberta Ferara, Džona Bradforda, Nikolasa Ridlija, Hjua Latimera i Tomasa Kranmera. A zašto su spaljeni? Zato što su stali u odbranu istine – istine da istinito prisustvo Isusovog tela nije u euharistiji već na nebesima s desne strane Oca. Za tu istinu su oni pretrpeli nezamisliv bol spaljivanja na lomači.

Krv mučenika predstavlja moćno svedočanstvo da vera jednom predana svetima jeste vredna borbe. Međutim dokaz za to pronalazimo i u samoj 3. strofi. Juda piše da on piše o našem opštem spasenju. „Starajući se na svaki način da vam pišem o opštem spasenju, imadoh potrebu da vam pišem moleći da se borite za veru jedanput predanu svetima.“ Drugim rečima, kada je vera u pitanju i naše spasenje je u pitanju. Ukoliko izgubimo veru izgubili smo spasenje. Apostoli i reformatori su bili spremni da umru po pitanju vere obzirom da su brinuli da li će poruka o spasenju biti očuvana – oni su brinuli o ljudima i o slavi Božjoj.

Mi moramo da dostignemo potpuno nov osećaj vrednosti biblijske doktrine. Mi moramo kao crkva da znamo dubinu, lepotu i vrednost doktrinarne istine postavljene gotovo nezamislivo duboko. Dakle nesumnjivo postoji vera vredna borbe i ne mogu da preuveličam vrednost našoj crkvi svake napisane ili izgovorene istinite reči vere.

 

VERA JE IZNOVA I IZNOVA UGROŽENA IZ CRKVENIH KRUGOVA

Krvava Marija se ispovedala za Hrišćana a ne za bezbožnika. Najgori neprijatelji Hrišćanske doktrine su Hrišćani koji se ne drže vere koja je jedanput predana svetima.

 

          PAVLOVA I JUDINA UPOZORENJA

U svojoj poslednjoj poruci pastorima crkve u Efesu, kako Luka zapisuje u Delima Apostolskim 20, Pavle ih upozorava da posle njegovog odlaska „ući među vas grabljivi vuci koji ne štede stada, i između vas samih ustaće ljudi koji će govoriti naopako da odvlače učenike za sobom.“ Ljudi koji naopako izvrću veru su ispovedeni Hrišćani. Oni su pastori i rukovodstvo crkve i profesori teologije i misionari.

U Judi razlog iz kog crkva mora da se opaše verom je izložen u četvrtoj strofi, „Jer se uvukoše neki ljudi odavno unapred zapisani za ovu osudu, bezbožnici koji milost Boga našega izvrću na razvrat, i odriču se jedinoga Vladike i Gospoda našega Isusa Hrista.

Dakle opasnost za veru dolazi od onih koji su već unutar crkve. Oni verovatno proklamuju nešto poput sledećeg: „Ako smo spašeni milošću, u tom slučaju zaista ne igra nikakvu ulogu šta činimo na moralnom planu. Dapače, kada Hrišćanin greši, to samo doprinosi uvećanju Božje milosti.“ Dakle oni su suprotstavili milost Božju protiv Hristovih naredbi i efektivno odbacili Hrista kao Gospoda.

Nažalost, takva je situacija prisutna doslovce od prvog veka. Pavle je nagovestio da će se to dogoditi. Juda je video da se to događa. On je to video kao ispunjenje apostolskih predviđanja. 17 – 19 strofaA vi, ljubljeni, setite se reči koje su već kazali apostoli Gospoda našega Isusa Hrista, jer vam govorahu da će se u poslednje vreme pojaviti rugači koji će hoditi po svojim bezbožnim željama. Ovo su oni koji stvaraju razdore, čulni su i Duha nemaju.

RASPRAVA SA ISPOVEDANIM HRIŠĆANIMA

Ma koliko isplakanih suza je to koštalo Pavla („Jer mnogi, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i plačući govorim, vladaju se kao neprijatelji krsta Hristova.Filipljanima 3:18) gotovo sva njegova pisma su suštinski sadržala i predstavljala rasprave koje je vodio sa već ispovedanim Hrišćanima. Iz tog razloga ne sme biti iznenađenje što je danas naveći udeo borbe za veru upravo protiv Hrišćana koji uče i pišu stvari (koje su barem iz naše perspektive) protivne veri jedanput predanoj svetima.

Kristalno jasno učenje Novog Zaveta je da će vera iznova i iznova biti ugrožena od strane onih koji su već deo crkve.

 

SVAKI ISTINITI VERNIK TREBA, DAPAČE MORA, DA SE BORI ZA VERU

Judino pismo nije napisano pastoru već „pozvanima osvećenima Bogom Ocem i sačuvanima Isusom Hristom.“ Dužnost borbe za veru, stoga, nije samo dužnost rukopoloženih propovednika Reči, mada jeste njihova naročita dužnost. To je dužnost svakog istinitog vernika.

20 – 21. strofa nam poručuju neke od stvari koje treba da učinimo kako bi se pripremili za borbu za veru „držite sebe u ljubavi Božjoj, čekajući milost Gospoda našeg Isusa Hrista za život večni.“, dok nam 22 – 23. strofa govore o načinima borbe za veru, „I sa rasuđivanjem jednima budite milostivi, a druge u strahu spasavajte otimajući ih iz ognja, a treće opominjite sa strahom, mrzeći i haljinu opoganjenu od tela.

 

PRIPREMA BORBE ZA VERU

Najbolja stvar koju možemo učiniti da ostanemo crkva koja je uspešna u borbi za veru jeste da ostanemo crkva koja je valjano utemeljena u veri. „Izgrađujte sebe svojom najsvetijom verom“. Učimo, proučavajmo Sveto Pismo, slušajmo propovedi, rastimo u veri! Ima toliko veličanstvene istine o Bogu koja je za spoznaju. Najbolja odbrana vere je poznavanje vere i ljubav prema veri, braćo moja i sestre!

Molitva je neizostavan deo borbe za veru. „Molite se u Duhu Svetom“. Ukoliko ne tražimo um Svetog Duha u molitvi, nećemo rasti u shvatanju vere i bićemo slabi borci.

 

BORBA ZA VERU

Kada nastupi vreme stvarne borbe Juda izgovara „I sa rasuđivanjem jednima budite milostivi, a druge u strahu spasavajte otimajući ih iz ognja, a treće opominjite sa strahom, mrzeći i haljinu opoganjenu od tela.

Najmanje dve stvari su očigledne u ovim stihovima. Prva je da borba ponekad uključuje intelektualni napor da promenimo način mišljenja određene osobe, „sa rasuđivanjem jednima budite milostivi.“ Druga je da borba uključuje moralno spašavanje: idite za njima u haos u koji su ih njihove izopačene ideje odvele, i prigrabite ih i izvucite ih na sigurno čak i ukoliko u procesu spašavanja mrzite ono što oni čine i govore.

U stvarnosti te stvari idu uvek u paru: napor usmeren ka promeni razmišljanja i napor ka promeni moralnog stava. Borba za veru nikada ne predstavlja akademsku vežbu. Ona nikada nije isključivo umna; obzirom da je izvor svake lažne doktrine u ponosu ljudskog srca a ne u slabosti njegovog uma.

Upravo je to razlog iz kog nam Juda prvo poručuje da uzrastemo i da se molimo i da ostanemo u Božjoj ljubavi i da očekujemo Njegovu milost pre no što kaže bilo šta o tome kako treba da se borimo za veru. Najbolji argument za veru je kada sveti žive po njoj. To je razlog Petrovih reči „budite svagda spremni sa krotošću i strahom na odgovor svakome koji traži od vas razlog vaše nade.“ Način borbe je podjednako bitan koliko i sadržaj vaše argumentacije. Možete pobediti svojom logikom i izgubiti načinom svoga života.